[INTERVJU] Istraživač Branimir Gajić: Tito nije imao moć da naruči strateško bombardovanje Beograda, to je izmišljotina antikomunističke propagande

– Vratio sam se kući pored Narodne biblioteke i cela zgrada bila je već u moru od plamena, a on je počeo da hvata uveliko i susednu zgradu, zadužbinu Nićifora Dučića, na Kosančićevom vencu br. 14. Video sam da Narodnoj biblioteci nema spasa, ali sam se nadao da su stvari od vrednosti odnete na sigurno mesto. Sutradan, dakle 7. aprila, gorela je Narodna biblioteka celog dana, ali se požar dalje širio. Izgorela je zgrada na Kosančićevom vencu br. 14, a požar je zahvatio i zgradu br. 16, kao i susednu zgradu u Srebreničkoj ulici. Gar od hartije, kao i pojedine polusagorele listove nosio je vetar daleko i cela okolina bila je preplavljena pepelom.

U ponedeljak popodne vetar se polako stišavao. Pomogao sam sa svojim sinom jednom starom učitelju i njegovoj gospođi da spasu svoje stvari iz partera zgrade br. 16 i video sam da je u Narodnoj biblioteci još uvek besneo jak požar i ogromna vatra, koja se sva sručila u podrum, pošto su međusobne konstrukcije pregorele. Narodna biblioteka je gorela još u utorak i sredu. Vetar je potpuno prestao i vatra se dalje nije širila, ali Narodne biblioteke više nije bilo. – rekao je tadašnji stanovnik Kosančićevog venca inženjer Sava Veličković u svedočenju objavljenom u Godišnjaku grada Beograda 2004. godine.

Narodna biblioteka Srbije na Kosančićevom vencu pogođena je jednim zapaljivim punjenjem (štapićem) 6. aprila 1941. godine. Kako je zgrada bila zaključana, a osoblja nije bilo, zapaljivi štapić tinjao je na krovu od tri časa popodne dok se nije razbuktao u požar oko osam časova uveče. Građane koji su primetili dim, a kasnije i vatru, na ulazu u biblioteku zadržale su rešetke, te je svaki pokušaj da lično ugase požar bio onemogućen. Ipak, nekoliko zapaljivih projektila koji su pali po Kosančićevom vencu na okolne zgrade, ulicu i u dvorište Patrijaršije i muzeja Srpske pravoslavne crkve, građani su brzo ugasili i sprečili dalje nanošenje štete.

Međutim, uništenje u godinama rata nije bilo samo materijalno, priča istraživač Branimir Gajić. Rezultat tih bombardovanja jeste i jedna velika žrtva srpske istorije koja je već tada pogrešno pisana, a danas se u istom maniru i tumači. Tog aprilskog dana na Kosančićevom vencu istinita priča ostala je zajedno sa bibliotečkom građom zabravljena rešetkama i u pepelu. Iako se uzroci i namere uništenja biblioteke danas tumače kroz prizmu prošlosti, Branimir Gajić priča nam jednu sasvim drugačiju priču:

– Mete tih zapaljivih bombi 6. aprila bile su vojne barake na donjem gradu Kalemegdana. Ono što se danas ne zna jeste da je cela donja polovina Kalemegdana pre Drugog svetskog rata bila vojna zona gde civilima nije bio dopušten pristup. Crkve Ružica i Sveta Petka bile su poslednje tačke do koje su civili mogli da dođu. Taj deo je kao vojna zona čuvao magacine artiljerijskog i protivavionskog oružja, kasarne, vojsku, municiju i rezervne delove, a samim tim smatrao se metom broj jedan u nemačkim ratnim planovima za bombardovanje Beograda. –

Međutim, nisu gađane samo vojne mete. Šta je još bilo na nišanu prema nemačkim ratnim planovima?

To bombardovanje jeste bilo terorističko i jeste imalo za cilj da kazni Beograd, ali su Nemci i u tom kažnjavanju imali vrlo precizan plan koje mete će tog dana gađati i koje su to oblasti Beograda koje treba da budu uništene. To su bili vojni efektivi jugoslovenske vojske, kao i tadašnji politički ciljevi. Jedina civilna oblast koja je sa svesnom namerom gađana da izazove civilne žrtve jeste jevrejska četvrt na donjem Dorćolu. Pre nekoliko godina je iz jedne ruševine u tom delu grada izvađena avionska bomba, najveća koju je Luftvafe imala tada u svom arsenalu, što pokazuje da su oni taj kvart gađali i zapaljivim i razornim bombama.

Ipak, smatra se da postoji i drugi deo grada koji je gađan sa namerom. Da li je Kosančićev venac zaista bio ciljana meta?

Kosančićev venac nije bio meta bombarderskog napada. Onaj ko iole poznaje tehnologiju bombardovanja u Drugom svetskom ratu, posebno kasetnim projektilima, zna da su to kontejneri koji se otvore na velikoj visini iz kojih se zatim izbace zapaljiva punjenja. Njih su u kontejnerima nosili bombarderi Junkers 88, a svaka letelica mogla je da ponese po dva kontejnera u koji je pojedinačno pakovano do 600 projektila brentbombe B10 i dužine oko 50 santimetara. Punjenja su nakon izbacivanja sa izvesne visine padala na zemlju. Vetar, strujanje vazduha ili turbulencije od drugih aviona tog dana razbacali su jedan deo tih projektila i na Kosančićev venac. U svakom slučaju, primarni cilj bio je donji Kalemegdan. S obzirom na to da je iz jednog aviona izručeno 1200 zapaljivih štapića, od kojih je jedan pao na biblioteku, a sedam ili osam po Kosančićevom vencu, jasno je da tu nije bilo nikakve namere. Takođe, tu se nije nalazio nijedan vojni ili politički cilj, a da su hteli da ga unište bacili bi razorne bombe od 600 kilograma pri čemu bi četiri takve bile dovoljne da nestane čitav Kosančićev venac.

Stoga, ni Narodna biblioteka nije bila namerno gađana?

Da je ta biblioteka bila cilj ona ne bi bila pogođena tako da jedan štapić padne u tri sata popodne i onda tinja uveče do osam, dok se ne razbukta u veliki požar, a da građani ne mogu da uđu jer su vrata zaključana. Ona je pogođena sasvim slučajno i stradala je kao rezultat tragičnih okolnosti, a ukoliko izuzmemo ljudske žrtve, uništenje njene građe najveća je šteta koju je Beograd pretrpeo tog dana. Dakle, da je zaista bila na meti bila bi pogođena velikom zapaljivom bombom od 250 kilograma koju je Luftvafe imala u svom arsenalu. Bombarderi Junkers 88, odnosno zloglasne Štuke, bili su dovoljno precizni i mogli su da je spuste u sred biblioteke da su hteli da je razore.

Ima li onda istine u mišljenju da iza bombadovanja biblioteke stoji želja da se uništi srpsko kulturno nasleđe?

Moj utisak je da se tom pričom održava u životu jedan mit o nama kao narodu nad kojima su svi drugi vršili razne vrste genocida, a da smo mi u čitavoj toj priči bili samo žrtve i ništa drugo. Sa posebnim žaljenjem i ogorčenjem pratim ponovno rađanje mita o uništenom DNK srpske kulture i o tome da je Hitler lično naredio da se ta biblioteka uništi, što apsolutno nije tačno. Razni se pseudoistoričari pozivaju na saslušanja generala Luftvafe Aleksandra Lera koji je komandovao bombardovanjem Beograda, gde on navodno govori da je biblioteka bila primarni cilj gađanja. Takva rečenica u zapisniku ne postoji. Požar je bio splet loših okolnosti, zle sreće i potpune neorganizovanosti ključnih aktera jugoslovenskog društva pre rata – ministra koji je trebalo da izvrši  evakuaciju, direktora biblioteke, onih čija je obaveza bila da sprovedu sve to pre bombardovanja i jednog opšteg nemara i nojevskog zabijanja glave u pesak pred činjenicom da smo mi akcijom 27. marta izazvali gnev najvećeg zločinca 20. veka Adolfa Hitlera.

Spomenuli ste da su nakon tih događaja nacistički okupatori osnovali Komisiju za utvrđivanje uzroka sudbine Narodne biblitoteke. Kakva su bila njena konačna saznanja?

Mi uvek možemo i treba da imamo rezervu prema nacističkim motivima, ali oni su osnovali Komisiju čak i pre formiranja Nedićeve vlade. To je bila previše značajna tema, jer su uništenjem biblioteke i oni izgubili mnogo. Postojala je gomila arhivske građe u Srbiji koja je Nemce zanimala, što se i vidi po njihovom dolasku u Beograd kada su ušli u Vojni muzej na Kalemegdanu i tražili sve što je u vezi za sarajevskim atentatom. Komisiju su osnovali kako bi utvrdili šta se zaista dogodilo, jer su znali da njihovi avioni nisu namerno bombardovali biblioteku. Sproveli su istragu i došli su do apsolutno istog zaključka – da je to bila jedna tragična slučajnost i da nije bilo namere. Mi možemo da kažemo da su želeli sa sebe da skinu odgovornost i umanje krivicu, ali ja mislim da iako su tu komisiju sačinjavali kvislinzi i nemački okupatori, ne treba je apriori odbaciti. Takođe, ne treba odbaciti ni njene zaključke zato što se uklapaju u ono što je moguće već zdravorazumski i poznavanjem nekoliko faktora zaključiti.

Postojeći video snimak šestoaprilskog bombardovanja ipak ne daje doprinos tome.

Da, zato što pravi snimak tog bombardovanja ne postoji. Postoje nemačke fotografije koje su oni fotografisali iz aviona. Ja sam imao priliku da vidim u privatnim arhivama nekih ljudi ovde u Beogradu lične fotografije koje su snimljene 6. aprila, što je vrlo vredan istorijski materijal. Nažalost on nije dostupan javnosti. Video snimak koji se stalno prikazuje mešavina je nekoliko nemačkih filmova i snimaka savezničkog bombardovanja 1944. godine koje su Nemci snimali sa zemlje. To ne mora da znači da film šestoaprilskog bombardovanja ne postoji, ali on do sada nije nađen.

A kada je reč o savezničkom bombardovanju 1944. godine mišljenja su često sukobljena upravo zbog nedovoljne upućenosti. Da li je moguće doći do dokumenata koji bi pomogli u rasvetljavanju tih događaja?  

Apsolutno. Sve je digitalizovano. Poslednjih godina, celokupnu arhivu u vezi sa delovanjem američke 15. vazduhoplovne armije, čiji su avioni jedini izvodili strateška bombardovanja Beograda i Srbije, danas je moguće naći. To zahteva dosta truda i rada, ali je moguće doći do nje, kao i sintetizovati te podatke u toj meri da se stvori celovita slika. Može se saznati i koliko je bombardera učestvovalo i koliko je tona bombi bačeno, kada i na koje ciljeve. Ukoliko govorimo o domaćim izvorima, njih nema zato što je domaća istoriografija ostala lenja i slepa po tom pitanju, ali ako pričamo o drugim izvorima koji su dostupni, digitalizovani i na jedan klik miša mogu biti ispred nas, njih svakako ima. Samo treba znati gde ih tražiti, kako ih razumeti i prikazati, odnosno kako izgovoriti ono što ti dokumenti govore.

Ratne godine koje su usledile ostavile su za sobom jedno od najkontroverznijih pitanja koje se postavlja i danas. Da li je neeksplodirana bomba sa ćiriličnim natpisom “Srećan Uskrs” samo još jedan od mitova?

Ta priča je kompletna laž Nedićeve vlade, odnosno nemačke propagande, što dokazuje vrlo jednostavna činjenica – bombarderi koji su poleteli tog jutra iz Italije nisu poleteli da gađaju Beograd. Njihova meta je bio grad Ploešti u Rumuniji, velika rafinerija nafte. Ne znam zašto bi neko pisao ćirilicom “Srećan Uskrs” na bombi koja treba da padne na rumunski grad. Ta priča je tipičan primer toga kako je funkcionisala nemačka i kvislinška propaganda, a ta propaganda ostala je u ovom narodu i dan danas. Na internetu postoji gomila originalnih dokumenata gde se vidi šta je bila primarna meta i gde su se ti bombarderi zaputili. Iako su poleteli na Ploešti tamo je bila toliko gusta oblačnost da se na zemlji ništa nije videlo, te nisu hteli da više od sto aviona baca bombe nasumično. Prilikom svake misije uvek se planiraju primarna i sekundarna meta. Dakle, mete su ucrtane po prioritetima – ukoliko glavna meta ne može da se gađa, gađaju se po nekoj hijerarhiji sekundarne mete.

Što je tada bio Beograd?

Da, on je bio važna sekundarna meta. U Beogradu se nalazilo dosta strateški bitnih stvari za vođenje rata 1944. godine. To su pre svega bile komunikacije, zatim mostovi i železnica, kao i dve veoma značajne nemačke fabrike u samom centru grada koje su pravile delove za nemačke avione, što je bio ratni proizvod najvišeg stepena. Takođe, beogradski aerodrom je bio veoma važan za ceo strateški napor na jugoistočnom frontu Evrope, koji je uključivao Grčku, Jugoslaviju i Albaniju. Nemci su imali i veliko skladište nafte na Čukarici i tu je iz vizure američkih ratnih planova svakako imalo šta da se bombarduje. Ono što je danas najbolnije u čitavoj toj priči jesu ogromne žrtve koje je to bombardovanje izazvalo.

Ipak, kažete da se očima rata na te žrtve drugačije gleda.

Veoma je važno razumeti da je u ratu potpuno nebitno koliko će biti civilnih žrtava. Ti životi su bili unapred otpisani zato što je jedini cilj bio poraziti neprijatelja. Mi nismo bili ekskluzivni u tome, gađali su sve gradove i sve mete koje su nalazili u sastavu Trećeg rajha. Prema tadašnjoj ratnoj logici dole na zemlji nisu živeli obični građani, već Nemci i nacistička ratna mašinerija koja je morala da bude uništena. Međutim, tehnika bombardovanja u to vreme bila je takva da ništa nije moglo da bude precizno pogođeno. Ne govorimo o 1999. godini kada se GPS-om i optikom bomba navodi u prozor zgrade. Stoga, izvođeni su razni zaključci, između ostalog i da je Gradsko porodilište namerno gađano, što nije tačno. Oni su u tom napadu gađali fabriku u Knez Danilovoj ulici. Međutim, kada neko na visini od 8.000 metara promaši metu dva santimetra, na zemlji je to kilometar ili dva. Dakle, onda je jasno zašto te bombe ne padaju na Knez Danilovu nego po Krunskoj, po Pašinom brdu ili po Vračaru.

Postoji još jedno problematično mesto kada je reč o bombardovanju 1944. godine. Ko stoji iza njega?

Tu je na delu još jedna antikomunistička propaganda prema kojoj je Tito lično naređivao američkim generalima u Italiji kako će i gde njihovi bombarderi da lete i šta da gađaju. To je prema mom mišljenju najbesmislenija konstrukcija koja postoji u savremenoj istoriji. Partizani jesu imali saradnju sa savezničkim taktičkim bombarderskim snagama, ali to nisu strateška razaranja i bombardovanja o kojima sada pričamo. Bombardersku stratešku američku avijaciju, dakle četvoromotorne bombardere B-17 i B-24, nijedan partizanski komandant nije mogao da navede ni na jedan grad, osim slučaja iz Leskovca, gde je dojavljeno da se u gradu nalazi velika nemačka oklopna jedinica. Britanski oficiri za vezu sa partizanima su to odmah javili američkom štabu 15. vazduhoplovne armije. To je bio jedini primer strateškog bombardovanja, a da su partizani sa tim imali neke, doduše indirektne, veze. Međutim, ta informacija je bila pogrešna. U gradu se nije nalazila nemačka oklopna jedinica, već samo nemački vojnici.

Druga strana tog propagandnog novčića jeste stav da su bombardovanja bila simbol podrške anglo-američke strane upravo partizanskom pokretu i Titu.

To nije tačno. Partizanski pokret je odlukom konferencije u Teheranu bio priznat za savezničku silu, pa su  saveznici nekim svojim dejstvima i pomagali borbene napore na terenu. Ipak, to su radile manje snage, manji avioni sa manje bombi koji su gađali manje ciljeve. S druge strane, strateška američka avijacija se nije bavila stanjem na terenu, već je imala svoje unapred zacrtane mete i krupan strateški interes koji se ogledao u uništenju svih materijalnih vrednosti nemačke vojske. To nije imalo veze sa time ko na zemlji ratuje protiv koga, pri čemu je jedina veza sa terenom bio Leskovac, koji je dao progrešnu sliku o svemu. Ni u slučaju Leskovca partizani nisu imali moć da pozovu bombardere. Oni su samo preneli šta se nalazi u gradu, a američki generali i planeri, kojima je informacija dostavljena, u tom trenutku odlučili su da takav cilj vredi bombardovati. Da su rekli da to nije vredno bombardovanja, Leskovac ne bi bio gađan.

Možemo li onda zaključiti ko je krivac za to bombardovanje?

Niko nije kriv, jer tu ne postoji krivac. Žrtve koje su podnete, kako kod nas, tako i u regionu, jesu doprinos oslobođenju od nacizma. Ukoliko se ipak može pričati o bilo kakvim krivcima onda su to zasigurno Hitler, nacisti, Vermaht, SS, Gestapo i Nedić. Da oni nisu okupirali Beograd i Srbiju mi ne bismo bili bombardovani, jer onda za to ne bi ni postojao razlog.