[ANALIZA] Da li je Vojska Jugoslavije 1999. godine gađala USAF-ove avio-cisterne?

Potpukovnik Tomas „Axe“ Litleton (Thomas „Axe“ Littleton) veteran je operacija „Pravedna svrha“ u Panami, „Pustinjske oluje“ u Iraku, Somaliji, zona zabranjenih letova iznad Iraka, balkanskih ratova, vazdušnog rata iznad Kosova i Metohije, Avganistana i Drugog Zalivskog rata. Bio je odlikovan, zaradio je „letački krst“, šest letačkih medalja i tri medalje za dostignuća u vazduhu za herojstvo dok je zabeležio više od 600 borbenih sati leta tokom 172 ratne misije.

Litleton je danas u penziji tokom koje je napisao i svojevrsnu autobiografiju naziva „All Aces, No Jokers: The Wartime Memoirs of an American Fighter Pilot“.

Knjiga obiluje i njegovim iskustvima iz ratova na našim prostorima, što je Tango Six posebno zainteresovalo. Danas nastavljamo sa našim istraživanjem novih javno dostupnih podataka o vazdušnom ratu NATO-a i Jugoslavije 1999. godine.

Autor je kao promotivni deo svoje knjige na sajtu Amazona, postavio ratno iskustvo sa jugoslovenskim raketašima i njihovim sistemom Neva iz tadašnjeg 450. Raketnog puka PVO iz Kraljeva. Tu priču ćemo ostaviti za neku sledeću analizu.

Gađanje avio-cisterni?

Nešto drugo je u toj knjizi posebno zanimljivo i rekao bih čak i kontroverzno, pa ću svoju pažnju posvetiti ovom događaju.

Naime, potpukovnik Litleton je tokom rata nad tadašnjom Saveznom Republikom Jugoslavijom bio pilot na lovcu F-16CJ i najčešće je leteo u SEAD misijama, koje su imale za cilj onesposobljavanje sistema PVO pre dolaska udarnih vazduhoplovnih grupa i njihovu neposrednu zaštitu.

Prema njegovom svedočenju, nekoliko pilota avio-cisterni KC-135 prijavilo je u Avijano da su bili mete rakete zemlja-vazduh u južnoj zoni, iznad Albanije.

Posada avio-cisterne mu je objasnila da je bila na visini od oko 20.000 stopa (oko 6000 metara), kada su primetili iz tame „veliku raketu“ kako leti uvis prema njima. Raketa je prošla ispred njih, ne previše blizu, nastavila još deo leta da se penje po visini, a zatim nastavila put severo-istoka.

Pilot Litleton ih je upitao da li su videli samo jednu ili više raketa, na šta mu je potvrđeno da je u pitanju bila samo jedna raketa. Tada su mu i piloti drugih avio-cisterni koji su tada leteli u dodeljenoj zoni/koridoru, potvrdili istu priču. Litleton je u tonu glasova tih pilota osetio uznemirenje. Na kraju krajeva, piloti ovih aviona nisu naviknuti da budu mete protivvazduhoplovnih raketa. Ali ono što ga je, kako piše u svojoj knjizi, posebno zaintrigiralo jeste svedočenje svih svedoka događaja, da je raketa delovala „veliko“, što bi odmah značilo da se nije radilo ni o kakvom prenosnom raketnom sistemu PVO (MANPADS), nego da je u pitanju nešto fizički veće i većeg dometa.

Litleton i njegov kolega pozivnog znaka „Spear 12“ dobili su zadatak da reše ovaj problem.

Dalje piše kako je uradio najbolju moguću imitaciju aviona tankera KC-135. Leteo je brzinom od 300 čvorova odnosno oko 555 km/h, prateći istu trajektoriju, odnosno, pravac leta kojim su avio-cisterne letele i vršio je radio-komunikaciju kakvu inače izvršavaju piloti ovih velikih letelica, dok je koristio oznaku pilota avio-cisterne koji je prijavio let protivvazduhoplovne rakete.

Dok je gledao u tamu, nazirao je vrhove planina. Njegov kolega „Spear 12“ je leteo u radio tišini, a obojica su skenirali teren ispod njih koristeći radare i druge senzore na letelici. Nakon pola sata leta, ustanovili su da niko ne reaguje i odlučili su da promene taktiku, spuštajući se niže i leteći unaokolo nadajući se da će privući vatru sa zemlje. Obzirom da su uskoro trebali ostati bez goriva, javili su AWACS-u da nisu uspeli ništa da pronađu.

Kada su se vratili u bazu Avijano, tamo je već bilo komešanja oko mogućeg problema za nastavak operacije vazduhoplovnih snaga na ovom pravcu. Pilote su zvali na razgovor i visoki oficiri iz NATO CAOC (NATO kombinovani centar vazduhoplovnih operacija). Razlozi za nemir ležali su u tome da se ne može dozvoliti da ispod koridora kojim lete avio-cisterne za popunu goriva u Albaniji postoje aktivne jedinice PVO koje ih mogu ugroziti. To bi uzrokovalo čak možda i kraći zastoj u izvršenju operacija na ovom pravcu, dok se ne bi odredili novi pravci/koridori za bezbedan let avio-tankera i sledstveno tome i nove rute leta lovačkih i udarnih grupa NATO vazduhoplovnih snaga.

Sledeći dan, kako potpukovnik Litleton piše u svojim memoarima, zagonetka je odgonetnuta. Naime, ispostavilo se da su piloti zaista videli let „velike rakete“, ali da nije bila u pitanju raketa sistema PVO već raketa MGM-140 ATACMS (Army Tactical Missile System), koju su američki vojnici ispalili na neki od ciljeva na Kosovu i Metohiji. Američke kopnene snage nisu koordinisale svoje aktivnosti sa NATO CAOC-om uz odgovor da njihova raketa leti na najviše 20.000-30.000 stopa (6000 – 9000 metara) dok avio-cisterne lete višlje. Očito nisu bili svesni kakvu su pometnju napravili kada je njihova raketa proletela pravo preko rute leta avio-cisterni KC-135 i KC-10.

Tokom rata nad SRJ, avio-cisterne bile su važna komponenta NATO vazduhoplovnih snaga. Angažovane su 82 letelice od kojih 63 KC-135, 11 KC-10, četiri Tristara, dva KC-130 i dva Boeing 707T/T. Najveće angažovanje pripalo je američkim KC-135.

Za potrebe popune vazduhoplova, oko SRJ određene su zone punjenja. Bilo ih je najviše 14. U jednoj zoni najčešće je bilo od tri do pet tankera, a registrovani su uvek sa pojavom udarnih grupa, pa se tako često mogao odrediti pravac napada udarne grupe. Borbeni avioni su se po pravilu dopunjavali pre ulaska u vazdušni prostor SRJ i u povratku, po izlasku.

Pisali smo već o tome, u mom članku o (ne)upotrebi Apača u agresiji NATO na SRJ, da je u bazi Rinas kod Tirane, tokom aprila meseca 1999. godine, formirana Borbena Grupa “Jastreb” (Task Force Hawk), koja je faktički bila predvodnica potencijalnog kopnenog dela invazije na tadašnju SRJ. Grupa je prvobitno trebalo da se bazira u Makedoniji (iz kampa „Able Sentry“), ali je usled protivljenja Makedonije koja je uskratila odobrenje za baziranje na njenoj teritoriji ipak izabran aerodrom Rinas pored Tirane.

Okosnicu ove Borbene grupe činili su helikopteri AH-64 Apache, ali i helikopteri UH-60L Blackhawk i CH-47 Chinook. Pored toga, Borbena grupa je u svom sastavu imala i 27 višecevnih raketnih lansera MLRS i druga prateća borbena i logistička vozila.

ATACMS je taktički balistički raketni sistem sa projektilom dužine oko četiri metra, dometa do 300 km.  Komandanti koriste rakete ATACMS za gađanje udaljenih ciljeva, uključujući protivvazduhoplovnu odbranu, komandna mesta, prostore za okupljanje i ciljeve velike vrednosti. Raketa ovog sistema je supersonična, navodi se inercijalno sa GPS korekcijama. Njen let je kvazi-balistički nelinearan, što značajno otežava snagama PVO da svojim presretačima uspešno obore ove projektile. Pored ranijih upotreba u Operaciji „Pustinjska Oluja“ i u Drugom Zalivskom ratu, imamo prilike da njihovu upotrebu gledamo u izveštajima iz rata između Ukrajine i Rusije.

Da li su tankeri videli PVO raketu?

Prema svim raspoloživim izvorima informacija, kako domaćim tako i Zapadnim, nigde se ne navodi upotreba ovih raketa tokom vazdušnog rata nad SRJ 1999. godine. Dakle, ako ta raketa nije upotrebljena na našem prostoru (a sa veoma visokom sigurnošću se može tvrditi da nije), onda se postavlja pitanje, da li se možda radilo o raketi nekog sistema PVO?

Već je rečeno da se radilo o letu „velike“ rakete, koja je letela visoko, kako se nagoveštava i preko 6000 metara, što automatski (pored dimenzija raketa) isključuje bilo kakvu mogućnost da se radi o nekom od prenosnih raketnih sistema PVO sa IC samonavođenjem. Takva opcija zahtevala bi de fakto prisustvo jedinice PVO u samoj Albaniji, a mogućnost da IC samonavođena raketa promaši avion veličine omanjeg putničkog aviona koji ne očekuje napad i nema samoodbrambene sisteme je minimalna.

Dakle, u obzir može doći samo raketa sa dužim dometom, a to je u Crnoj Gori imao samo tadašnji 60. Srp PVO Kub-M.

Ovde bih izdvojio detalje iz gađanja NATO aviona koje je izvela 1. Samohodna raketna baterija ovog Puka, dana 29.04.1999. godine sa položaja nedaleko od aerodroma Golubovci. Tih dana je NATO avijacija vršila veoma snažne udare na infrastrukturu i objekte aerodroma Golubovci. Tog 29. aprila oko 00:30 časova, otkriven je cilj na radarskoj stanici osmatranja i navođenja, a potom i ostvaren stabilan zahvat na nišanskom radaru. Na avion NATO pakta lansirana je prva raketa, a nakon 3-4 sekunde sa drugog lansera i druga raketa. Na radarsku stanicu je ubrzo ispaljena protivradarska raketa HARM, koju je operator nišanskog radara primetio i po odobrenju rukovaoca gađanja, izvršio protivraketni manevar antenama i potom isključio zračenje radara. Protivradarska raketa je promašila i pala nekoliko stotina metara dalje, a njeni ostaci su pronađeni.

Kada je isključeno zračenje nišanskog radara, raketa je prešla u režim povećane osetljivosti u koji se prelazi kod gubitka zahvata cilja tokom leta. Ipak, kako ni posle 3-4 sekunde inercionog memorijskog leta, raketa svojom poluaktivnom glavom za samonavođenje nije ostvarila ponovni zahvat cilja u vazduhu (jer je radar sa zemlje isključio zračenje), izvršena je komanda blokade upravljačkih površina i raketa je nastavila inercioni let dok je imala goriva u marševskom motoru. Nakon toga, a posle načelno 22-26 sekundi, krenula je u poniranje i na koncu je pala na zemlju (verovatno na prostor Albanije), bojeva glava se, po pravilu, u ovakvim slučajevima ne aktivira.

Postavlja se pitanje, da li je moguće da su piloti avio-cisterni videli ovu raketu?

Oni su izjavili da su videli samo jednu raketu, a naši raketaši su ispalili dve rakete. Treba naglasiti da druga raketa, lansirana nakon 3-4 sekunde, iz nepoznatih razloga, nije aktivirala marševski motor nakon isteka rada startnog motora. U tom smislu, raketa je dakle faktički samo odbačena sa lansera, kao kada se radi o havarijskom hitnom, odnosno prinudnom lansiranju kada se na lanseru prijavi havarija jedne od raketa i potrebno je da se hitno odbaci sa lansera da ne dođe do kakve eksplozije i povrede članove posade i uništenja lansera.

Ta, druga, raketa nije letela više od nekoliko kilometara i pala je unutar granica Crne Gore, odnosno tadašnje SRJ.

Prva raketa je dakle letela sama 3-4 sekunde, a zatim još 3-4 sekunde u paru sa drugom raketom iza nje. Od trenutka kada je drugoj raketi otkazao marševski motor i kada je ona krenula rapidno na dole, prva raketa ubrzo, a već nakon cca 8 sekundi ili 6-8 km od mesta lansiranja, leti samostalno i još uvek se nalazi u granicama Crne Gore i SRJ.

Od tada praktično analiziramo mogućnost da su piloti avio-cisterni videli let rakete. Dakle, oni ne svedoče da su videli momenat lansiranja, već let rakete koja ide u vis prema njima (visina leta oko 6000 metara), a zatim nastavlja dalje prema severoistoku (prema Kosovu i Metohiji).

Obzirom na položaj raketne baterije prilikom lansiranja rakete na NATO avion i azimut lansiranja rakete ovaj pravac njenog leta je sasvim verovatan. Prema poziciji vatrenog položaja raketne baterije i pravca dejstva na NATO avion, raketa je mogla preleteti od 7-10 km vazdušnom linijom nad teritorijom Albanije (zavisno od tačnog pravca leta i u odnosu na graničnu liniju) dok je još radio marševski motor.

U nastavku leta raketa je svakako po inerciji još neko kraće vreme nastavila u istom pravcu, da bi  onda krenula u poniranje ka zemlji. Zašto naglašavam ovaj deo sa radom marševskog motora? Zato što je ovo lansiranje bilo noću i verovatno su piloti avio-cisterni uspeli da vide ovu raketu pre svega po plamenu iz raketnog motora koji se kao “rep” vuče iza rakete i ostavlja upečatljiv trag. Obzirom da nije striktno tako navedeno u svedočanstvu pilota avio-cisterni, možda je moguće da su u jednom delu leta, videli raketu po „vatrenom repu“ iza nje kako im se približava, pratili je pogledom i otpratili ka severoistoku kada se raketni motor već ugasio. Raketa bi još neko kraće vreme po inerciji čak dobijala na visini, ali bi brzo počela da ponire i pada ka zemlji. Ovo bi joj dodalo još koji kilometar u unutrašnjosti teritorije Albanije.

Šta se zapravo dogodilo?

Zvanična verzija u knjizi potpukovnika Litletona kazuje da je u pitanju bio projektil sistema ATACMS. Mislim da je gotovo sa stoprocentnom sigurnošću moguće reći da se ove rakete nisu upotrebljavale tokom rata 1999. godine na prostoru SRJ. Šta nam onda ostaje? Ostaje verovatnoća o susretu sa raketom sistema PVO Kub-M koja je u svojoj inercionoj balističkoj putanji presekla koridor kojim lete avio-cisterne NATO saveza KC-135 i KC-10. Drugo je pitanje da li je realno da je koridor kojim su tankeri leteli nad Albanijom prolazio svega desetak kilometara od granice sa Crnom Gorom.

Naravno, ostaje nam i mogućnost da je poslednji deo ove priče možda malo izmenjen, da ne kažem plod mašte autora, jer u suprotnom bi ovo bila potvrda upotrebe projektila ATACMS tokom rata 1999. na Kosovu i Metohiji o kome do sada nije bilo nikakve potvrde ni sa naše, ni sa Zapadne, američke, strane.

U svakom slučaju, jedna veoma interesantna i priča koja još jednom potvrđuje da će se u narednom periodu sve više otkrivati određeni momenti iz vazdušnog rata nad SRJ 1999. godine, posebno kako se učesnici budu bližili penzionisanju i počnu pisati memoare i slobodnije govoriti za javnost oko tih dešavanja.

Na ovu priču, odnosno ovu knjigu, skrenuo mi je pažnju jedan poznanik, zaljubljenik u vojnu literaturu. Jednostavno, ne može se sve stići ispratiti, ali bilo koja priča na koju uvaženi čitaoci nalete, a može biti zanimljiva za analizu, može biti predmet neke nove kolumne, ako se oceni da za to ima dovoljno materijala.

Tango Six uporno, već nekoliko godina, prikuplja nova svedočenja o sukobima na nebu tokom agresije na Jugoslaviju 1999. godine. Iako nismo telo države ni vojske, niti smo istoričari/istraživači, trudimo se da prikupimo nove podatke o do sada neobjavljenim pogocima, detonacijama koje su se dogodile blizu ciljeva koji su preživeli i naknadno sleteli.

Od rekonstrucije bombardovanja grdeličke klisure, izbegavanje četiri Neve lansirane na jednan USAF avion, mogućeg oštećenja bombardera B-1B, novih detalja o obaranju pukovnika Milenka Pavlovića, PVO gonjenja „Prowlera“, još jedne verzije bombardovanja RTS-a. Zatim smo analizirali upotrebu američkih Apača, učinke artiljerijsko-raketnih jedinica tokom rata, i sa posebnim zadovoljstvom kopali sve moguće podatke koji nam mogu reći da li je bilo još pogodaka aviona F-117A, i sa kojim raketama. Pisali smo i o padu britanskog Herkulesa u predvečerje ulaska NATO-a na Kosovo i Metohiju.

Potrudili smo se i da napravimo i Sveobuhvatnu lista NATO gubitaka iznad SR Jugoslavije i regiona tokom rata 1999. godine.

 
Zoran Vukosavljević, bivši pripadnik raketnih jedinica PVO Vojske Jugoslavije, učesnik borbenih dejstava tokom NATO agresije i vrsan poznavalac PVO tematike ekskluzivni je Tango Six kolumnista.

Zoran je i administrator grupe o PVO tehnici na Fejsbuku, kao i global moderator na balkanskom forumu Palubainfo.