[ANALIZA] Srbija već ima svoju svemirsku industriju: Argumenti za stvaranje „Srpske svemirske agencije“

Delovi svemirskih letelica namenjenih misijama u dubokom svemiru danas se projektuju i izrađuju u Srbiji.

U Beogradu je napravljen i inženjerski model satelita, a troje inženjera vratilo se iz inostranstva da radi na tim programima. Polazna pozicija je bolja nego što se obično misli.

Delovi svemirskih letelica namenjenih misijama u dubokom svemiru danas se projektuju i izrađuju u Srbiji, za američkog naručioca. Sistem za mobilnost na površini Meseca, za koji je u Sjedinjenim Državama podneta prijava za patentnu zaštitu, razvijan je zajedno sa inženjerima iz Beograda. U Beogradu je izrađen i inženjerski model 3U satelita, u celosti napravljen ovde. Troje inženjera vratilo se iz inostranstva da radi na tim programima.

Srbija je, dakle, već u svemirskoj industriji, i to na nivou koji se meri isporučenim poslom, a ne najavama.

To je dobra vest i bolja polazna pozicija nego što većina ljudi misli. Sada je pravi trenutak da se od toga napravi mnogo više.

Odmah da kažem i drugu stvar, jer je važnija od svega ostalog u ovom tekstu. Dva odnosa koja sam gradio godinama mogu da postanu odnosi države.

Prvi je ExLabs. Kroz ExLabs radim po Space Act sporazumu sa NASA-om i u saradnji sa Laboratorijom za mlazni pogon, JPL-om, institucijom koja je poslala letelice na svaku planetu Sunčevog sistema.

Drugi je X-Comms. X-Comms je osnovan u Tuluzu, u ekosistemu francuskog Nacionalnog centra za svemirska istraživanja, CNES-a, i evropskog svemirskog lanca snabdevanja koji se oko njega okuplja. Kroz ta dva odnosa dostižne su četiri konkretne stvari: obuka srpskih inženjera u vrhunskim institucijama, ulazak srpskih firmi u lanac snabdevanja evropskih programa, zajedničko učešće na naučnoj misiji, i pomoć u izgradnji nacionalne institucije po modelu koji je CNES već primenio u više zemalja.

Nijedno od toga nije inženjerski problem. Sve su to političke odluke, i imaju rok trajanja.

Evropa upravo sada preraspoređuje svemirske lance snabdevanja i traži partnere izvan američke jurisdikcije. Ko se u toj podeli pojavi sa jasnom ponudom, dobija mesto u lancu na 15 godina unapred. Srbija ima sve što je potrebno da bude među onima koji se pojave na vreme.

Za taj korak potrebna je jedna stvar: sagovornik sa srpske strane. Institucija sa mandatom, budžetom i programom, kojoj strani partner može da se obrati. To nije skup ni komplikovan potez, a otvara sve ostalo.

Sve ovo je nastalo zato što je posao bio odrađen dobro, u roku i po ceni konkurentnoj u odnosu na zapadnu Evropu. To je jedina valuta koja u ovoj industriji vredi, i naši ljudi su pokazali da je imaju.

Kako je jedna američka kompanija završila u Beogradu

ExLabs projektuje i gradi platforme za svemirske letelice, liniju koju smo nazvali SERV. To su modularne platforme za misije koje idu dalje od geostacionarne orbite: ka Mesecu, ka asteroidima, ka tačkama u kojima nema mogućnosti popravke i u kojima svaki gram i svaki vat moraju da budu opravdani.

Kompanija radi po Space Act sporazumu sa NASA-om i u saradnji sa Laboratorijom za mlazni pogon (JPL), što u praksi znači da naša rešenja prolaze kroz recenziju ljudi koji su vodili misije u dubokom svemiru.

Za takav posao potreban je partner za mehaniku koji razume da tolerancija nije preporuka. Kada smo tog partnera tražili, prošli smo kroz uobičajene adrese u zapadnoj Evropi. Cene su bile očekivane, rokovi znatno gori od očekivanih.

Tada smo angažovali Taran Aerospace iz Beograda.

Prvi zadatak je bio namerno ograničen. Takve stvari se ne poveravaju odjednom. Kada je prvi paket vraćen, bio je urađen bolje nego što sam očekivao i pre roka. Drugi je bio veći. Danas Taran radi na mehaničkom dizajnu i strukturalnoj analizi za nekoliko naših programa, uključujući konfiguracije vezane za misiju ka asteroidu Apofis.

Apofis je asteroid prečnika oko 300 metara koji će 2029. godine proći pored Zemlje bliže nego geostacionarni sateliti. Za telo te veličine, to je događaj koji se dešava jednom u nekoliko hiljada godina i predstavlja priliku za merenja kakva se ne mogu napraviti ni sa jednog teleskopa. Misija ka takvom cilju nema mogućnost pomeranja roka. Ako letelica nije spremna, prilika je propuštena i ne vraća se. Rad pod takvim rasporedom je najozbiljniji test discipline koji jedan inženjerski tim može da dobije, i beogradski tim ga je izdržao.

Ono što Taran donosi nije samo crtanje u CAD-u. To je puna petlja: koncept, konstrukcija, analiza, izrada prototipa na sopstvenim mašinama, pa nazad u izmenu. Inženjering i proizvodnja pod istim krovom, sa sertifikovanim sistemom kvaliteta i informacione bezbednosti kakav strani naručilac traži pre nego što uopšte otvori razgovor. Ta kombinacija je retka i u znatno bogatijim sredinama.

Uz rad na našim programima, u Taranu je izrađen i inženjerski model 3U satelita, u celosti napravljen u Srbiji. Format je mali, ali je predmet ceo: to nije deo koji se šalje nekom drugom na sklapanje, nego satelit kao celina, napravljen ovde.

DROV-R: sistem za Mesec

Iz te saradnje je nastao i DROV-R, sistem za mobilnost i istraživanje na površini Meseca, koji smo razvijali zajedno i za koji je u Sjedinjenim Državama podneta prijava za patentnu zaštitu.

Mesečeva površina je nemilosrdna sredina za mehaniku. Regolit je abrazivan i elektrostatički aktivan i ulazi u svaki zazor. Temperaturna razlika između obasjane i zaklonjene strane iste komponente meri se stotinama stepeni. Noć traje dve nedelje. Gravitacija je šestina zemaljske, što menja svaku pretpostavku o trenju, prianjanju i stabilnosti. Projektovati mobilni sistem za takve uslove znači doneti stotine odluka za koje ne postoji priručnik.

Te odluke su donošene i u Beogradu.

Troje ljudi se vratilo

Od svega što smo do sada uradili, ovo mi je najvažnije.

Zahvaljujući ovoj saradnji, troje inženjera vratilo se iz inostranstva da radi u Srbiji. Vratili su se zato što vole svoju zemlju i zato što su konačno dobili priliku da tu, kod kuće, rade na tehnologiji koja ih uzbuđuje, na programima koji lete.

Ta dva razloga idu zajedno i to je pouka koju vredi zapamtiti. Želja da se živi u svojoj zemlji postoji kod ogromne većine naših ljudi u svetu; ono što je nedostajalo bio je posao dostojan njihovog znanja. Kada se takav posao pojavi, ljudi se vraćaju sami, brzo i rado.

Sada takav posao postoji. Troje ljudi nije statistika, ali jeste dokaz principa, a dokaz principa je ono što se skalira. Ako jedan ugovor sa jednom stranom kompanijom vrati troje ljudi, 10 takvih ugovora vraća 30. Nacionalni program vraća stotine, i to ne bilo koje ljude, nego one sa iskustvom iz najzahtevnijih programa na svetu. Najteže je bilo napraviti prvi ugovor, a on je već napravljen.

X-Comms: telekomunikacije kao sledeći sloj

Druga kompanija koju vodim, X-Comms, sa sedištem u Tuluzu, gradi satelitsku komunikacionu infrastrukturu, konstelaciju i pripadajući zemaljski segment. To je posao druge vrste od dubokog svemira. Ovde su ključni radio-veza, obrada signala, upravljanje mrežom, regulativa i softver, mnogo softvera.

I tu radimo sa Taranom i sa drugim stručnjacima iz Srbije.

Saradnja se ne svodi na jednu firmu. Za taj deo posla okupljamo ljude iz nekoliko sredina: inženjere za radio-frekvencijsku tehniku i antene, timove koji rade obradu signala, softverske timove za zemaljski segment i upravljanje mrežom, i stručnjake za orbitalnu mehaniku i planiranje pokrivanja. Deo tog znanja u Srbiji postoji u institutima i na fakultetima, deo u privatnim firmama koje danas rade za telekomunikacione operatere i za odbrambenu industriju, a ne znaju da su na korak od svemirskog programa.

Razlog za takav izbor partnera je isti kao i prvi put i vredi ga izgovoriti bez uvijanja: nivo znanja je visok, a cena rada takva da srpski tim može da bude deo evropskog programa a da program ostane finansijski održiv.

To nije korišćenje jeftine radne snage, nego klasična komparativna prednost, ista ona koju su Poljska, Češka i Portugalija sistematski koristile da uđu u evropski svemirski lanac snabdevanja. Razlika je što su one to radile kroz državni okvir i kroz članstvo u evropskim programima, a mi za sada kroz privatne ugovore. Uz državni okvir, efekat za Srbiju bio bi višestruko veći, i to je sasvim dostižno.

Zašto ta dva odnosa vrede

Vratiću se na dva odnosa sa početka teksta, jer zaslužuju objašnjenje zašto uopšte vrede.

Ono što se iz odnosa sa JPL-om i NASA-om dobija nije novac. Dobija se ono što se novcem ne kupuje: metodologija, standardi, način na koji se vodi recenzija projekta i način razmišljanja o pouzdanosti sistema koji mora da radi 10 godina bez ijedne mogućnosti popravke. Svaka zemlja koja je ušla u ovu industriju morala je to da nauči, i skoro sve su to naučile skupo i sporo. Za zemlju koja tek počinje, ovo je najbrža moguća prečica.

Francuski odnos je druge prirode. Francuska je jedina evropska država sa punom svemirskom vertikalom, od lansera preko letelica do operacija, i jedina koja svemirsku saradnju vodi kao instrument spoljne politike, a ne samo kao naučnu politiku. CNES već decenijama sistematski pomaže izgradnju svemirskih programa u partnerskim zemljama, kroz obuku kadra, prenos metodologije i zajedničke misije. Zemlje koje su tim putem prošle nisu bile veće ni bogatije od Srbije.

Ta dva odnosa danas su moja, kao osnivača dve privatne kompanije. Spreman sam da ih stavim na raspolaganje Srbiji, i to ovde kažem otvoreno. Prenose se u trenutku kada sa srpske strane postoji institucija koja može da sedne za sto, potpiše i sprovede. Taj trenutak je bliži nego što izgleda, jer je sve ostalo već na mestu.

Obrazovanje: svemir kao alat, a ne kao predmet

Već radim sa profesorima Univerziteta u Beogradu, i to je za mene deo istog posla, a ne odvojena aktivnost.

Srpski fakulteti proizvode inženjere sa vrlo dobrom teorijskom osnovom. Ono što nedostaje nije znanje nego kontekst: rad na sistemu koji zaista mora da radi, sa rokom koji se ne pomera, sa naručiocem koji nije profesor, sa dokumentacijom koja mora da izdrži tuđu reviziju. Ta razlika između znanja i sposobnosti da se znanje isporuči najviše košta prilikom prvog zaposlenja i najbrže se briše izlaganjem stvarnom programu.

Zato je moj stav da se svemirski program i obrazovni sistem ne razvijaju jedan pored drugog, nego jedan kroz drugi. To u praksi znači nekoliko konkretnih stvari.

Master i doktorske teze treba da budu vezane za realne podsisteme na programima koji se izvode, a ne za teme izabrane zato što su izvodljive u kabinetu. Fakultetske laboratorije treba da rade kvalifikaciona ispitivanja za industriju, jer se time istovremeno finansira oprema i uči generacija studenata. Inženjeri iz industrije treba da predaju, a nastavnici da rade na projektima. Studentske grupe treba da razvijaju male satelite i podsisteme, po modelu koji je u Evropi standard već 20 godina, jer ništa ne uči kao sistem koji je student sam sklopio i koji je zatim ili radio ili nije.

Efekat takvog pristupa se ne meri brojem diplomiranih. Meri se time što posle pet godina u zemlji postoji nekoliko stotina ljudi koji su radili na nečemu što je letelo ili je bilo blizu toga, i koji su zbog toga zapošljivi bilo gde na svetu, ali imaju razlog da ostanu.

Za to nije potreban novi zakon. Potreban je program na koji se studenti i nastavnici mogu zakačiti.

Gde je Srbija zaista jaka

Kada me pitaju šta konkretno Srbija može da radi u svemirskoj industriji, izbegavam odgovor – „sve“. Ne može sve i ne treba sve. Ali postoje tri oblasti u kojima je pozicija stvarno dobra.

Softver. Najočiglednija prednost i najmanje iskorišćena. Svemirski softver nije egzotičan u odnosu na ono što srpski inženjeri već rade: ugrađeni softver sa strogim zahtevima, operativni sistemi za rad u realnom vremenu, FPGA logika, protokoli za telemetriju i telekomandu, softver za planiranje misija, simulacije i digitalni blizanci, softver zemaljskog segmenta. Razlika u odnosu na komercijalni softver nije u složenosti nego u disciplini: dokumentacija, sledljivost zahteva, verifikacija. To se uči za nekoliko meseci, ne za nekoliko godina. Zemlja koja izvozi softver u milijardama evra ovde ima otvorena vrata i skoro da ih ne gura.

Hardver i mehanika. Preciznost obrade, strukturni elementi, mehanizmi, razvodi kablova, termička rešenja. Srpska mašinogradnja ima dugu tradiciju, a danas su joj dodate savremene mašine i ljudi koji rade po stranim standardima. Taran je dokaz da je moguće izaći iz kruga podugovaranja za autoindustriju i raditi za svemirske programe.

Ispitivanje i kvalifikacija. Verovatno najveća neiskorišćena prilika. Svaka komponenta koja ide u orbitu mora da prođe vibraciona ispitivanja, termovakuumsku komoru, elektromagnetnu kompatibilnost i ispitivanje otpornosti na zračenje. U Evropi se na te laboratorije čeka mesecima i skupo plaća. Srbija ima ozbiljnu institutsku i instrumentalnu bazu, od koje bi ciljano ulaganje napravilo regionalni centar za ispitivanje. To je infrastruktura koja se otplaćuje iz upotrebe, privlači strane naručioce i zadržava ljude u zemlji.

Dodao bih i četvrtu stavku, koja nije oblast nego okolnost: Srbija je dovoljno mala da može brzo da odlučuje. U industriji u kojoj se u velikim agencijama na odobrenje čeka godinama, to je ozbiljna prednost, pod uslovom da se iskoristi.

Efekat na ostatak privrede

Svemirski program se retko isplati samo kroz svemir, i nijedna zemlja ga ne pravi iz tog razloga. Isplati se kroz ono što ostane u industriji koja ga opslužuje.

Zahtevi svemirskih programa su najstroži zahtevi koje jedna industrijska firma može da dobije. Firma koja jednom nauči da radi po njima ne vraća se na prethodni nivo. Ta ista firma sutra izlazi na tržište vazduhoplovstva, medicinske opreme, energetike i poluprovodnika, gde su marže višestruko veće nego u poslovima koje danas radi kao podugovarač. To je put kojim su prošle sve zemlje koje su ušle u ovaj sektor: svemir kao najzahtevniji kupac koji podiže ceo lanac iznad njega.

Isto važi i za korisničku stranu. Satelitski podaci i veze nisu same sebi svrha, nego ulaz u poljoprivredu, upravljanje vodama, energetiku, saobraćaj, zaštitu od požara i poplava, geodeziju i odbranu. Zemlja koja te podatke samo kupuje plaća ih trajno i nema uticaj na to šta se meri. Zemlja koja u njihovom stvaranju učestvuje ima i podatke i industriju.

I na kraju, efekat koji se ne knjiži a najviše vredi: svemirski program menja predstavu jedne zemlje o tome šta je za nju moguće. To se vidi na upisu na tehničke fakultete, na tome gde mladi ljudi vide svoju budućnost i na tome kako zemlju vide oni koji odlučuju o investicijama.

Napomena o pogonskim sistemima

Ako se govori o kompletnom lancu, pre ili kasnije dolazi se do pogona. Tu Srbija ima ono što je najteže steći: EDePro se više od tri decenije bavi raketnim motorima na čvrsto gorivo i turbomlaznim pogonskim grupama, sa korenima u laboratoriji za mlazni pogon Mašinskog fakulteta u Beogradu. Znanje o hemiji goriva, dinamici sagorevanja i ispitivanju na probnom stolu ne kupuje se, gradi se decenijama, a kada se izgubi, gubi se za celu generaciju.

Ne tvrdim da je odatle put do lansera kratak, jer nije. Ali Evropa danas ima manjak kapaciteta za lansiranje i traži alternative unutar kontinenta, pa je ulazak srpskih pogonskih podsistema u evropske programe realan cilj u ovoj deceniji. To je pitanje odluke i novca, ne inženjeringa.

Šta je sledeći korak?

Tehnički deo je najlakši i on je već pokazan. Ono što sada treba uraditi su četiri stvari koje ne traže velika ulaganja, nego odluku.

Adresa. Nacionalna agencija, makar mala, makar u početku koordinaciono telo. To je najbrži i najjeftiniji potez koji Srbija može da napravi, a odmah menja stvar: strana kompanija, agencija ili program dobijaju kome da se obrate, i saradnja prestaje da zavisi od ličnih poznanstava.

Program. Agencija bez programa je kancelarija. Program znači jedan konkretan nacionalni projekat, sa rokom i budžetom, oko koga se okupljaju firme, instituti i fakulteti. Jedan takav projekat obučava generaciju inženjera bolje od bilo kog kursa i stvara reference sa kojima se izlazi na strano tržište.

Mesto u evropskom okviru. Odnos sa evropskim institucijama i sa francuskom stranom otvara srpskim firmama ugovore, a srpskim inženjerima obuku. Taj odnos se gradi na državnom nivou i, jednom uspostavljen, traje decenijama.

Standardi. Sistem kvaliteta, sledljivost, kontrola izvoza, zaštita informacija. Naizgled nezanimljivo, ali je to posao koji se završi za godinu dana i posle njega su vrata otvorena.

Traže se odluka i adresa

Ne želim da preuveličavam.

Troje vraćenih inženjera, jedan lunarni sistem u patentnoj proceduri, inženjerski model satelita napravljen u Beogradu, nekoliko ugovora za mehaniku i konstrukciju, rad na komunikacionoj infrastrukturi i saradnja sa profesorima Univerziteta u Beogradu su početak, i po obimu skroman.

Ali je stvaran, i to je ono što ga čini vrednim.

Nije studija izvodljivosti, nije memorandum o razumevanju koji stoji u fioci, nije sajamska maketa. To su isporučeni paketi, prihvaćeni od najzahtevnijih naručilaca na svetu, i ljudi koji su se vratili kući.

Ono što sledi je lakše nego što izgleda. Ne traži se veliki novac, nego odluka i adresa. Sve ostalo – ljudi, znanje, mašine, fakulteti, partneri u svetu – već postoji, i to je prednost koju malo koja zemlja naše veličine ima u ovom trenutku.

Ja svoj deo posla nastavljam u Beogradu. Verujem da ćemo za pet godina o srpskom svemirskom programu govoriti kao o nečemu što se podrazumeva, i da će deo ljudi koji ga budu vodili danas biti studenti koji o tome još ne znaju ništa.

Dalibor Đuran je elektroinženjer, osnivač i tehnički direktor kompanija X-Comms (Tuluz, Francuska) i ExLabs, i obavlja rukovodeće funkcije u grupaciji DX Aerospace Group. Gostujući je predavač na univerzitetima Stanford i Georgia Tech. Bavi se projektovanjem svemirskih letelica, satelitskih komunikacionih sistema i sistema za istraživanje Meseca. Ima bogato iskustvo u svemirskoj industriji, sa impresivnim portfoliom koji uključuje lansiranje skoro 200 satelita u nisku Zemljinu orbitu (LEO). Obrazovanje je započeo u Vazduhoplovnoj gimnaziji Jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva „Maršal Tito“, nakon čega je nastavio školovanje na Tehničkoj akademiji RV i PVO Jugoslavije, gde je stekao osnovu u oblasti elektronike i avio-tehnike. Preselio se u SAD 1997. godine, gde je nastavio svoju karijeru u svemirskoj industriji. Tokom karijere, dizajnirao je komunikacioni satelit za LEO konstelaciju, kao i sisteme za praćenje radijacije koji se koriste u nuklearnim elektranama tipa CANDU. Razvio je integrisani sistem lunarnog lendera i rovera, jedinstveno rešenje za istraživanje Meseca, koje omogućava precizno sletanje i mobilnost površinskih istraživačkih misija bez potrebe za odvojenim sletnim i pokretnim modulima. Radio je zajedno sa inženjerima iz JPL/NASA na istraživanju mogućnosti „randevu“ misije sa asteroidom Apofis, analizirajući različite opcije za prilaz i interakciju sa ovim nebeskim telom. Trenutno živi u Los Anđelesu, gde aktivno učestvuje u razvoju novih tehnologija za svemirska istraživanja. Osim što vodi tehničke inovacije u ExLabs-u, savetnik je više startapa u svemirskoj industriji, pomažući im da premoste tehnološke i inženjerske izazove na putu ka komercijalnim i naučnim misijama.

Kolumnista je Tango Sixa za koji je napisao i ove članke:

https://tangosix.rs/2026/27/01/ekskluzivno-od-zeljave-do-midnajta-iskustvo-letenja-u-arcerovom-evtol-simulatoru/

https://tangosix.rs/2025/26/02/srpski-vazduhoplovni-inzenjer-ima-resenje-pretnja-asteroida-2024-yr4-i-moguce-strategije-odbrane-za-planetu-zemlju/