[EKSKLUZIVNO] Prvi svemirski satelit proizveden u Srbiji dolazi iz Vojke: Privatna kompanija „Taran Aerospace“ sledeće godine lansira svoj prvenac raketom „Falcon 9“ kompanije „Space X“

Trenutno najmlađa srpska vazduhoplovna kompanija nazvana „Taran Aerospace“ već dve godine u svom proizvodnom pogonu u Vojci (Stara Pazova) pravi komercijalni satelit koji će uskoro biti lansirani u svemir.

Kako ekskluzivno za Tango Six portal priča Srđan Kostić, osnivač, direktor i idejni tvorac ovog inovativnog i po članovima tima izuzetno mladog poduhvata, Srbija će uskoro postati članica veoma ekskluzivnog kluba – u našoj zemlji postoji potpuno privatna kompanija koja će projektovati i proizvoditi hardver koji će biti lansiran raketama „Space X-a“ u najizazovnije okruženje za bilo koji vid vazduhoplovnog inženjeringa – svemir.

Za Srđanov (34) put iz Vojke do inženjera koji će se baviti svemirskom industrijom zaslužni su dobrota, emocija i dalekovidost pilota RV i PVO Vojske Jugoslavije i njene 127. eskadrile, osnivač letelišta u Zemun Polju i kako Srđan sam ističe – njegova supruga sudbinskog imena Vojka (Vojislava) Kostić, elektroinženjer i partner u kompaniji.

Kako Srđan objašnjava za naš portal, „Taran Aerospace“ je već projektovao i izradio „cubesat“ satelit i „deployer“ koji bi sledeće godine trebalo da budu lansirani u „Falcon 9“ raketi američke kompanije „Space X“.

„Cubesat-ovi“ su sateliti malih dimenzija koji služe za naučne svrhe i koji su podjednako kompleksni za projektovanje i proizvodnju kao i oni veći, budući da nakon lansiranja sa zemljine površine obitavaju u okruženju koje je dramatično kompleksnije od Standardne atmosfere.

– Ovde u Vojki projektovali smo i proizveli „BUS“ satelita za jednu nemačku kompaniju iz sektora. „BUS“ je zapravo satelit koji sadrži sve konstruktivne elemente osim korisnog tereta u kojem se nose instrumenti, kamere ili bilo šta što je na agendi konkretne misije ili projekta.

Prva misija za satelit koji smo napravili odvijaće se na 480 kilometara visine u SSO („Sun Synchronous“ orbiti). Teret će u slučaju kompanije za koju smo projektovali i proizveli satelit biti multispektralna kamera. Deo ove misije biće i integracija i testiranje RCS propulzora (manjih motora koji služe za promenu orijentacije satelita u prostoru) koje razvija ista kompanija.

Pod „BUS“ terminom podrazumevam projektovanje i proizvodnju strukture, kontrole, ADCS kontrole i orijentacije, „onboard“ računara i modula za komunikaciju. – objašnjava nam Srđan.

„Taran Aerospace“ je u sklopu ovog projekta razvio i sopstveni „Deployer“, neophodan deo hardvera koji služi za skladištenje i kasnije izbacivanje „cubesat“ satelita iz drugog stepena rakete lansera kada ona dostigne orbitu za lansiranje:

– „BUS“ satelita je u celosti izrađen u Srbiji.

Mašinski inženjeri naše kompanije uradili su dizajn kao i FEM („Finite element analysis“ – analiza čvrstoće) i termalne analize i simulacije. Naši elektroinženjeri radili su na izboru komponenti, razvoju sistema elektronskog napajanja, održavanja orijentacije i kontrole položaja, komandni i upravljački sistem, kao i rešenje za komunikaciju – RF modul za UHF/S-band down/up link.

„Cubesat“ sateliti su inače dimenzija, kako kažemo u industriji, 1U, 3U ili 6U. Merna jedinica 1U je zapravo kocka 10x10x10 cm i kada kazemo 3U to su tri kocke pomenutih dimenzija jedna na drugoj.

Projektovanje i izrada ovakvih satelita zahteva elektro i mašinske inženjere, čak više elektro nego mašinske ali jedni bez drugih ne mogu.

Sve kreće od definisanja misije. Tako se zna veličina satelita, šta će biti koristan teret i koja orbita je cilj. Dimenzije, kao i tolerancije satelita su standardizovane. Uslovi u kojima će satelit leteti su obuhvaceni NASA „GEVS“ standardima. Da bi satelit otišao na orbitu mora se izabrati „Rocket Launch Provider“. Obično se ide sa „Falcon“ 9 ili PSLV indijskom raketom pošto su dosta povoljne.

Na primer, cena upotrebe „Falcon 9“ rakete, da se pošalje 1 kilogram u svemir, izađe oko 15.000 dolara i to je takozvani „rideshare“ koncept, dakle zajedno sa drugim proizvođačima i njihovim satelitima.

Što se materijala i komponenti za izradu satelita tiče, zbog specifičnosti primene, materijali koji se koriste nisu tako često upotrebljavani na zemlji i inženjeri obično nisu u kontaktu sa njima. Materijali od kojih smo ovde u Vojki izradili prvi satelit prvo moraju da izdrže vakum, zatim UV, VUV i „X-ray“ zračenja, kosmičku radijaciju, solarni vetar (protoni, elektroni) a tu si i jako zahtevni termalni ciklusi – ekstremne promene temperature, termalni stres i mehanički stres pri lansiranju. – objašnjava Srđan.

„Taran Aerospace“

Srđanov satelitski prvenac samo je prvi projekat kojim se trenutno bavi mlada kompanija mladih inženjera. Drugi mnogo veći projekat će naknadno biti objavljen i, kako nam je ispričano uz molbu da još neobjavljujemo, biće, bez preterivanja, spektakularan.

Srđan Kostić je vazduhoplovni inženjer i pilot rodom iz Nove Pazove. Odrastao je blizu batajničkog vojnog aerodroma gde mu je, lokacijski i emotivno, nastala ljubav prema vazduhoplovstvu:

– Moja ljubav prema avionima eskalirala je 1999. godine kada su piloti 127. lovačke avijacijske eskadrile došli baš u moju ulicu gde živim u jedan noćni klub.

Ja sam kao dete sa njima provodio ceo dan i iz nekog razloga im nisam dosadio. Čak dođu po mene kolima, budem sa njima ceo dan i na aerodrom smo išli, a bilo je ratno vreme.

Srednju školu upisujem 2005. godine i iste godine sa 15 godina odlazim na aerodrom „13.maj“ kod našeg Boška Todorovića. Došao sam pre podne, nije bilo uslova za letenje, pa mi je Bole rekao da dođem posle podne. Voleo bih da vam obljasnim kakva je to sreća bila i neverica da ću leteti, voleo bih da to svaki čovek jednom oseti.

Došao sam poslepodne i beli avion YU-ZPB „Pioneer“ 200 čekao je na stajanci. U tom avionu je bio poseban čovek u mom životu, veliki Franc Hudomal i taj dan sam prvi put poleteo u svom životu. Do tada nisam leteo čak ni putničkim avionom.

Sa 17 godina sam počeo da radim i svaki dinar koji bih prikupio dao bih na letenje. Leteo sam po malo, svaki dan sam bio na aerodromu, svaki avion je bio uglančan uvek, sa Boletom sam radio servise na avionima redovno. Ekipa, na čelu sa Boletom, odluči da mi plate kompletnu obuku i ja tako postanem pilot ultra-lake avijacije. Leteći panorame ubrzo sam postao i instruktor i sa navršenom 21 godinom počeo sam da učim djake, što je Tango Six i objavio, i hvala vam na tome. – priča nam Srđan svoje početke.

Završava 2010. godine sredenju školu, upisuje Mašinski fakultet, završava master i upisuje doktorske studije. U toku studija radi na projektu helikoptera Stršljen u kompaniji EDePro, bio je i član studentskog udruženja Euroavia:

– Po završenim studijama i upisu na doktorske ponuđeno mi je da ostanem na fakultetu gde provodim tri i po godine u aero-tunelu na poslovima istraživanja i nastave.

Za vreme rada na fakultetu honorarno sam angažovan od strane Centra za istraživanje nesreća u vazdušnom saobraćaju kao član radne grupe gde sa pilotom Dejanom Bedom radimo na više slučajeva.

Zatim odlazim u institut „Vlatacom“ gde radim kao mašinski inženjer na njihovim razvojnim projektima i tu upoznajem svoju suprugu Vojku iz Užica koja je elektro-inženjer sa ETF-a, automatičar. Osećaj je bio kada sam je upoznao kao da sam našao polovinu mozga koja mi je nedostajala.

I nas dvoje, zajedno sa mojim kumom Markom Hudomalom, koji je takođe završio ETF, 2023. godine osnivamo „Taran Aerospace“. –

Kompanije je prvobitno bila angažovana na isključivo vazduhoplovnim projektima ali, kako Srđan priča za Tango Six, to se promenilo kada su upoznali Dalibora Đurana, vazduhoplovnog inženjera poreklom iz Srbije koji živi i radi u SAD-u i koji iza sebe ima oko 200 lansiranih satelita.

Dalibor, jedan od, po stažu, najstarijih čitalaca Tango Six portala, zaslužan je i što smo jedini medij iz Srbije čije se ime brenda fizički našlo u svemiru.

– Dalibor nas je inspirisao, nesebično pružio inicijativu i detaljno znanje ali i ono najbitnije – obezbedio nam je prve poslove vezane za svemir.

Sa njim smo se upoznali 2021. godine. Nije odmah bio darežljiv prema nama po pitanju znanja i poslova, već je moralo da prođe neko vreme da stekne poverenje u nas i vidi da smo dorasli zadacima.

Pored poslova koje nam aktivno prosleđuje, on je naš stalni mentor i podrška bez koga ne bi mogli da radimo ovaj posao.

Kako su projekti pristizali, honorarno smo po ugovoru o delu angažovali iskusne inženjere da rade sa nama i sada se iskristalisao tim od 15 elektro i mašinskih inženjera koji imaju dve i po godine iskustva u ovoj oblasti i čija je prosečna starost 32 godine. Što je, objektivno gledano, sjajno za nas u Srbiji zato što je ova oblast veoma nerazvijena kod nas, zapravo rekao bih i nepostojeća.

„Taran Aerospace“ se sada sastoji iz dva dela. To su razvoj sopstvenih proizvoda i uslužni razvoj. U Vojci nam se nalazi proizvodna hala koja ima mašinski park i prostor za sklapanje kao i projektantski biro. Sve pod jednim krovom.

Radionicu u kojoj radimo osnovao je moj otac Radenko Kostić pre 25 godina a unapredili smo je moj rođeni brat Dejan i ja. Radionica ima 10 CNC glodalica, CNC strugove, EDM mašine, industrijskog robota i veliki broj univerzalnih mašina. – priča nam Srđan.

Da li je Taran u „Taran Aerospace“ onaj, vazduhoplovnim entuzijastima, dobro poznat način vazdušne borbe?

Srđan potvrdno odgovara i objašnjava razlog baš ovog imena kompanije – tako su zvali pilote koji nikada ne odustaju.