Neispričane letačke priče Suada Hamzića: Krestino prinudno sletanje u avionu F-86E Sejbr

Kada sam pre dve godine pisao „Letačke priče“, nisam želeo da moja knjiga bude preopširna, da je opterećujem detaljima ili kratkim sadržajima koji sami po sebi nisu mogli biti jedna od priča niti se uklopiti u jednu od napisanih. A bilo je događaja koje vredi spomenuti, zapisati. Neki nisu ništa više do anegdote iz našeg svakodnevnog života vazduhoplovaca. Neki su se dogodili drugima koji će to možda i ispričati ali ih zasigurno neće zapisati. Ima ih koji nikada to više i neće moći, čak i da su želeli da ih neko upamti, da ih se seća, da se spomenu.

Neki od tih događaja su pravi podvizi, podvizi koje treba upamtiti – kao i njihove aktere, prave junake. Zbog toga, a i na traženje brojnih ličnih i Fejsbuk prijatelja, odlučih da nastavim pisati. Nemojte mi zameriti ako neka od priča, posebno čiji akter ili očevidac nisam bio, ostane pomalo nedorečena. Sa vremenske distance ću prepričati ono što sam nekada čuo od onih koji to jesu bili.

U idućih pet sedmica svakog ponedeljka objaviću po jednu do sada neispričanu priču na Tango Six portalu. Sve moje do sada napisane priče, osim u knjizi, možete pronaći grupisane ovde.

Kresta

Početkom leta 1966. godine naša 18. klasa Vojne Vazduhoplovne Akademije bila je u završnoj fazi obuke. Svi smo leteli na mlaznim lovačko-bombarderskim avionima F-84G Tanderdžet i lovačkim F-86E Sejbr. Osnovna obuka je već bila završena, nastavljena je obuka po programu borbenog osposobljavanja pilota.

Stevanović Radisav „Kresta“ je tog dana u zoni iznad Rovinja, na visini od 15.000 fita (malo ispod 5.000 metara), uvežbavao lovačke manevre avionom F-86E. U drugom Sejbru ga je pratio nastavnik letenja kontrolišući njegov rad i povremeno mu dajući instrukcije preko radija. Izvodeći jedan od oštrih manevara, Kresta oseti snažan trzaj, poput naglog kočenja. Telo mu polete napred a uobičajene vibracije motora utihnuše. Kazaljka temperature izduvnih gasova naglo pade „na klin“. Obrtaji turbine motora su rapidno opadali – brzina aviona se naglo smanjivala.

Kresta shvati da mu motor stade.

Energičnim komandovanjem prevede avion u poniranje da sačuva brzinu iznad minimalno potrebne za upravljanje avionom i odmah produži u zaokret u pravcu aerodroma. Znao je da ima dve mogućnosti: napustiti avion katapultiranjem ili pokušati da se dohvati aerodroma i prinudno sleti sa zaustavljenim motorom.

U treću mogućnost, da pokrene motor, nije verovao. Bilo mu je jasno da motor nije stao zbog njegovog manevra. Znao je da je motor prestao raditi iz tehničkog razloga, neke trenutno nastale neispravnosti. Ipak je, snižavajući u pravcu aerodroma, striktno primenjujući postupak za pokretanje motora u vazduhu, i to pokušao. Motor se nije pokrenuo.

Već je, sa nastavnikom uz krilo, bio na pola puta između Rovinja i piste puležanskog aerodroma. Stigao je na poziciju na kojoj, zavisno od visine, mora odlučiti da li malo proširenim zalazom ući u pravac piste ili se pokušati sa dovoljnom visinom za tu vrstu sletanja domoći tzv. gornje mrtve tačke (GMT) na visini od 5.000 fita (oko 1600 metara) iznad piste.

Bio je radiji da pokuša ovu drugu varijantu, koju je u više navrata, po programu obuke, uvežbavao. Prilikom tih uvežbavanja smo u pravcu i iznad piste na visini od 5.000 fita skidali gas na minimalni i ispuštali vazdušne kočnice. One bi svojim aerodinamičkim efektom neutralisale potisak koji je proizvodio motor aviona na malom gasu, pa su uslovi bili identični onim pri sletanju sa zaustavljenim motorom.

Ovu presudnu odluku morao je doneti u narednim sekundama i opredeliti se u kojem pravcu da usmeri avion. Kresta je procenio da će finesom (sposobnost jedrenja – letenja aviona sa zaustavljenim motorom) kakvu je Sejbr imao moći da se domogne GMT na zahtevanoj visini od 5.000 fita i taj zaključak je saopštio svome nastavniku preko radio stanice.

Njegov iskusni nastavnik je tu Krestinu procenu potvrdio i podigao Krestino samopouzdanje dodavši da će sigurno uspeti! Uostalom ako nešto i pođe po zlu, minimalna visina za bezbedno napuštanje aviona katapultiranjem bila je tri puta niža od visine zahtevane za GMT na 1.500 fita (oko 500 metara).

Usmerio je avion u pravcu Pule nad kojom će, zaokretom za oko 70 stepeni, ući u pravac piste. Nadao se stići na GMT na visini od 5.000 fita. Autorotacija turbine motora pod blagim uglom poniranja mu je obezbeđivala dovoljan hidro pritisak za rad svih hidrosistema aviona, a kapacitet akumulatora obezbedio je rad svih važnih elektro uređaja i radio stanice – bez koje je Kresta i mogao, ali su mu zasigurno dobro došli saveti i ohrabrenja koja mu je pružao njegov nastavnik letenja, prateći ga uz krilo.

Iznad Pule, Kresta uvede avion u zaokret i nađe se u pravcu GMT koju dostiže na visini čak 100 – 200 fita većoj od dovoljne, propisane:

– Idemo u zaokret!- ču Kresta tek kao potvrdu da je u pravom momentu krenuo u levi zaokret.

Vodi avion po trajektoriji koju je više puta uvežbavao, ovaj put u tišini koju nije narušavao zvuk i blage vibracije motora na malom gasu, ni aerodinamički efekti izvučenih vazdušnih kočnica:

– Idemo, stajni trap!- u suprotnom pravcu, na poziciji nešto užeg školskog kruga, Kresta ručicu stajnog trapa prebaci na dole, na „izvučeno“. Stajni trap se izvuče i zabravi.

Produžavajući istim nagibom, Krestin avion se nađe u pravcu piste.

Kresta ispravi nagib i nastavi poniranje, kontrolišući brzinu prilaza. Nešto je veća ali od viška u ovoj situaciji „glava ne boli“! Na stajanci aviona desetine pitomaca, nastavnika i tehničara obaveštenih o drami u vazduhu. Netremice gledaju u pravcu prilazne ravni aerodroma i dva aviona koji se u smaknutom poretku približavaju zapadnom pragu piste.

Kresta, dovoljno visok i sa nešto većom brzinom, siguran da će dohvatiti pistu, čak biti i „dug“ na sletanju, ispusti vazdušne kočnice aviona:

– Uvuci kočnice! – komandova nastavnik.

Kresta izvršava naređenje i uvlači kočnice, nastavlja prilaz ravnajući avion. Doravnava i besprekorno, visoko podignutog nosa aviona, meko dodiruje pistu kod slova „T“, možda 30-ak metara dalje od linije. Zadrža još malo nos, onda ga komandovano spusti na beton. Zaustavi avion malo posle polovine piste, u ravni sa stajankom.

Na stajanci eskadrile se prolomi aplauz uz kolektivni uzdah olakšanja. Neskrivena radost, oduševljenje Krestinim podvigom! Usledilo je čestitanje posle kojeg Kresti ramena i leđa postadoše malo modra od tapšanja, pa i drugarskog udaranja.

– Šta ti bi da u finalu izvlačiš kočnice? – upita nastavnik Krestu, umesto kritike.

– E, pa da nisam, bio bih 230 a ne 30 metara dug na sletanju, odgovori mu Kresta tonom njemu svojstvenog smisla za humor.