[ANALIZA] Šta bi Srbija uradila: Da li bi naše RV i PVO preživelo jermenski scenario?

Zoran Vukosavljević, bivši pripadnik raketnih jedinica PVO Vojske Jugoslavije, učesnik borbenih dejstava tokom NATO agresije i vrsan poznavalac PVO tematike od danas je novi Tango Six kolumnista.

Zoran će svakog drugog ponedeljka ekskluzivno pisati samo za naš portal o načinima kako obarati vazduhoplove sa ili bez posada, analiziraće aktuelne konflikte i iznositi mišljenja o najadekvatnijoj upotrebi ovog bitnog roda. Zoran je koautor knjige Nebeski štit sa zemlje – Samohodni raketni sistem 2K12 Kub/Kvadrat i administrator grupe o PVO tehnici na Fejsbuku.

Veliki deo naše publike koja prati vojnu tehniku i konflikte u svetu sa pažnjom je pratio i nastavlja da prati rat oko Nagorno-Karabaha, između Azerbejdžana i njegovih saveznika (pre svega Turske), Jermena Nagorno-Karabaha (tzv. Republika Arcah) i saveznika Jermenije.

Videli smo svi, a i analizirali u više tekstova (Tekst 1, Tekst 2, Tekst 3 i Tekst 4) problematiku sa kojom se suočio sistem PVO jermenske strane u sukobu sa bespilotnim letelicama, kamikaza-dronovima, bespilotnim klipnim avionima, u uslovima vazdušne nadmoći Azerbejdžana. Problemi sa pravovremenim radarskim otkrivanjem i praćenjem letelica koje lete malim brzinama ispod 50 ili 60 m/s, koje krstare na visinama iznad 5000 metara i više, koje u napadu na cilj prate konfiguraciju terena da bi pred sam cilj napravili manevar i obrušili se u visokom luku na cilj gađanja. Prečešljali smo i probleme i nedostatke u maskiranju sredstava ratne tehnike, ali i objektivne probleme kod terena relativno nepovoljnog za pravilno razmeštanje većih jedinica sistema PVO i radarskih sistema.

U tom smislu, mnogi su postavljali pitanje kako bi se naš sistem PVO ponašao da se kojim slučajem nalazi u sličnoj situaciji? Tu se vidi i jasna „podela“ koja je manje vojno-tehnička, a više neke druge prirode, na one koji misle da bi mi „još gore prošli“, pa do onih koji misle da bi mi „čuda napravili“.

Ja ću pokušati u ovoj analizi da što objektivnije moguće analiziram neke mogućnosti našeg sistema PVO, kakav je trenutno, ali uzimajući u obzir naš teren i reljef i taktičko-tehničke mogućnosti jedinica i sistema PVO koje trenutno posedujemo. U obzir uzimam i to da mi sada imamo saznanja o tome koje su „okvirne“ opasnosti, za razliku od Jermena, koji su u dobroj meri bili ili bar izgledali zatečeni.

Dakle, predmet analize su mogućnosti našeg sistema PVO da se odbrani danas, ako bi se našao sličnoj (hipotetičkoj) situaciji u kojoj se sada nalazi vojska tzv. Republike Arcah (Nagorno-Karabah) i njihov saveznik Jermenija i pod uslovima da neprijatelj ima približno iste mogućnosti kao sada Azerbejdžan i njihov glavni saveznik Turska.

Laki artiljerijsko-raketni sistemi PVO

Naša vojska trenutno poseduje u svom arsenalu lake artiljerijsko-raketne sisteme tipa: Strela 1M, Strela-10M, PAT 40 mm L-70 Bofors/ PASARS, PAT (protivavionski top) 30/2 mm M53/59 Praga i PAT 20/3 mm M-55 A4 BOV-3, kao i lake prenosne raketne sisteme PVO Strela-2M i Igla.

Pomenuta sredstva su nezaobilazna u borbi protiv bespilotnih letelica, kamikaza-dronova i krstarećih projektila svih tipova i namena. Potrebno ih je koristiti što je više moguće i u većim formacijama. Svojom usmerenom sasređenom vatrom, u mogućnosti su da veoma uspešno dejstvuju prema navedenim vazdušnim pretnjama. Nešto od toga smo videli u praksi tokom rata 1999. godine, kada su laki artiljerijsko-raketni sistemi PVO oborili veći broj bespilotnih letelica i krstarećih raketa, a pogođeno je i nekoliko aviona agresorske avijacije.

Ipak, i tada je već postojao taj osnovni problem visine dejstva, jer kod naših lakih artiljerijsko-raketnih sistema PVO efikasna visina dejstva ne prelazi 3500 metara. Doduše, problem se tada više odnosio na dejstvo na avione, pa se pristupalo raznim rešenjima, od kojih su neka bilo „improvizovana“ sa konstruisanjem raketnih lansera (RL-2 i RL-4) koji su mogli lansirati rakete V-V R-60Mk i R-73 sa zemlje. Da bi se nadoknadila visina, na te rakete su čak dodavani i busteri (RL-2M i RL-4M), ali je to napravilo čitav niz drugih problema.

Danas je taj problem visine prisutan i kod najopasnijih bespilotnih letelica poput Bajraktara TB2 ili Anka-S koji mogu krstariti na visinama većim od 5000 metara (od 7000 pa do preko 9000 metara), ali i kod izviđačkih bespilotnih platformi poput IAI Heron ili Hermes 900 koji takođe imaju slične plafone leta. Nešto povoljnija situacija je kod kamikaza-dronova tipa Harop ili bespilotnih letelica Orbiter koje krstare na visinama od 4500 – 5500 metara.

Ali sve je to previsoko za lake artiljerijsko-raketne sisteme.

Tim sistemima se može pokušati taktički doskočiti protivniku, tako što bi se ovi sistemi postavljali na uzvišenja i brda i na taj način se bar delimično nadoknadio tehnički nedostatak u visini dejstva. Treba napomenuti da su navedeni parametri plafona leta ipak maksimalne vrednosti za navedene letelice i dronove i da laki artiljerijski sistemi svakako imaju mogućnost da u određenim trenucima budu uspešni u pogađanju i obaranju ovih letećih sistema, a to vidimo i u ratu u Nagorno-Karabahu, kada se pojedine BPL obaraju raketama lansiranim sa ramena tipa Igla, sa maksimalnim efikasnim dometom po visini od oko 3500 metara.

Ono što ja vidim kao problem, a to je problem cele trupne PVO, je nedostatak trupnih osmatračkih radara. Povlačenjem radara P-15 iz upotrebe, faktički je ostao samo radar M-85 Žirafa, ali kratkog dometa po daljini (40-60 km) i pogotovo po visini (od 4-6 km). U tom smislu, bilo bi potrebno, kao što je rađeno i tokom rata 1999. godine, organizovati kvalitetan sistem VOSt-ova (Vizuelnih osmatračkih stanica) po svim pravilima organizacije i rada tih sistema, uz omogućavanje kvalitetnog rada i u dnevnim i u noćnim uslovima. Ove stanice bi mogle biti presudne u pravovremenoj najavi dolaska bespilotnih letelica, ne samo lakim artiljerijsko-raketnim sistemima PVO, nego i većim sistemima PVO.

Takođe, maskiranje sredstava mora biti izvedeno prema svim pravilima maskiranja, uz naravno stalno prilagođavanje novih konkretnim zahtevima maskiranja. Maskiranje mora biti fizičko, ali i optičko, IC i radarsko.

Samohodni raketni sistem PVO 2K12 Kub-M

U našoj vojsci u upotrebi se nalaze 3 raketna diviziona naoružana sa raketnim sistemom PVO tipa Kub-M, koji je namenjen dejstvu protiv aerodinamičkih ciljeva na daljinama do 24 km i visinama do 7 km u autonomnom ili do 14 km u centralizovanom radu.

Pisao sam vezano za analizu vazdušnog rata oko Nagorno-Karabaha, na probleme koje sistem Kub-M (ali još više neki drugi sistemi PVO poput S-300PT/PS) ima kada treba dejstvovati na ciljeve koji lete brzinama nižim od 60 m/s. Međutim, treba naglasiti da sistem Kub-M ima mogućnosti da dejstvuje na ove ciljeve, ali da to zahteva dobru obučenost posada, a naše posade su i tokom rata 1999. i tokom vežbovnog bojevog gađanja u Šabli pokazali svoju visoku obučenost.

Naime, radar za navođenje raketa sistema Kub-M ili RstON (radarska stanica osmatranja i navođenja), nema nikakav problem da prati ciljeve koji lete nultim brzinama, odnosno koji lebde. Problem je kod zahvata cilja na doplerovskoj radarskoj glavi za samonavođenje u samoj raketi 3M9M koja nije u stanju da ostvari zahvat na ciljeve koji lete sporije od 60 m/s dok se nalazi na SLO (samohodno lansirno oruđe). Mogla bi kada bi to mogla da ostvari tokom leta, a nakon samog lansiranja. Ipak, ova prva raketa označena kod nas kao 3M9ME i prepoznatljiva po plavo-sivom vrhu, nije mogla biti lansirana ako nema zahvat na svojoj poluaktivnoj glavi za samonavođenje dok se nalazi na SLO (samohodnom lansirnom oruđu). Ipak, kasnije je razvijena novija raketa 3M9M3 (kod nas označena kao 3M9M3E), prepoznatljiva po belom vrhu, koja, pored još nekih prednosti koje ima, može ostvariti zahvat u vazduhu (zahvat nakon lansiranja) cilja koji leti sporije od 60 m/s. Ona ima tu mogućnost, a kada se raketa lansira, kada predajnik osvetljenja radara za navođenje (RStON) osvetli raketu i cilj, raketa biva ozračena radarom sa zemlje (RStON) i reflektovanim signalom od cilja i tada ostvaruje zahvat po brzini-frekvenciji i počinje da prati cilj i da se samonavodi na njega po brzini zbližavanja.

Tokom 1999. godine, naši Kubaši realizovali su veći broj gađanja NATO aviona u ovom režimu sa zahvatom u vazduhu, jer su na taj način skraćivali vreme zračenja RStON-a. Tokom 1999. to je činjeno pre svega zbog protiv-udara NATO avijacije protivradarskim raketama, a danas u ovoj hipotetičkoj situaciji bi se to činilo zbog dejstva na sporoleteće ciljeve.

Pomenuo sam da je visina otkrivanja cilja kada raketna baterija Kub-M radi autonomno, do 7 km, pa se vidi da su plafoni leta nekih BPL iznad toga. Naveo sam da su te visine ipak maksimalne, a da se radi preciznijeg dejstva, letelice ipak spuste nešto niže. Ipak, sistem Kub-M poseduje i optički sistem TOS (televizijski optički sistem), koji je spregnut sa nišanskim radarom RStON-a, koji nema ograničenje na tih 7 km, jer se to ograničenje odnosi na osmatračko-akvizicijski radar koji se nalazi u sastavu radarske stanice. Dakle, ukoliko fonska situacija dozvoljava i ukoliko operator može uočiti cilj i na većim visinama, on može upravljačkom palicom sistema TOS, pomeriti ugao antene nišanskog radara i izvršiti zahvat cilja i na većim visinama. Ne mogu da kažem koja bi to bila visina, ali mogu reći da su naše posade tokom 99-te godine uspevale da gađaju ciljeve korišćenjem TOS-a na visinama i do 9000 metara (što ne znači da ne može i na većim visinama).

Ono što je dobro je što naše jedinice PVO i Kub-M i Neva-M kod vežbovnih gađanja u Šabli, Bugarska, vrše vežbovna gađanja na padobranskoj meti SPM-100. U trenutku kada sistemi Kub-M i Neva-M izvrše lansiranje rakete na metu, ona leti (pada) brzinama od 35-40 m/s, a u trenutku otvaranja glavnog padobrana znatno sporije, od 3 – 5 m/s. Sve to bez problema prate naši operatori na radarima za navođenje. Kod sistema PVO Kub-M raketa 3M9M3E ostvari bez problema zahvat u vazduhu i do uništenja mete se samonavodi precizno do cilja na osnovu signala emitovanih sa zemlje i reflektovanih od mete.

Samohodni raketni sistem PVO 2K12 Kub-M, iako zastareo danas, s obzirom na svoje mogućnosti, veliku mobilnost i prohodnost (gusenična vozila), veliku brzinu prelaska iz borbenog u marševski položaj i obrnuto, mogao bi u saradnji sa lakim artiljerijsko-raketnim sistemima PVO, radarskim sistemima ranog i pravovremenog otkrivanja letelica i uz poštovanje i izvršavanje svih mera maskiranja i obmanjivanja protivnika (uključujući i korišćenje imitatora radarskog zračenja, pasivnih uglovnih reflektora i sl.) u određenoj meri vršiti zadatke u odvraćanju agresora od upotrebe bespilotnih letelica i drugih dronova.

Naša vojska radi na modernizaciji sistema PVO Kub-M, koja će omogućiti rad sa pasivnim optičkim sistemima i u noćnim uslovima (termovizija), jer sadašnji TOS to omogućava danju, pod povoljnim fonskim uslovima. Takođe, radi se i na modernizaciji i delimičnoj digitalizaciji osmatračko-akvizicijskog radara 1RL128D popularne „Mečke“ i konstrukciji faktički novog digitalnog komandnog vozila, koje će omogućiti divizionima Kub-M rad u modernizovanom centralizovanom sistemu upravljanja (ASU-K1M), sa visinom dejstva do 14 km, automatskim usmeravanjem radara za navođenje raketa raketnih baterija (RStON) ka cilju u realnom vremenu. Kada modernizacija bude sprovedena, divizion Kub-M sa 3 raketne baterije u svom sastavu će moći, navođenjem sa novog komandnog mesta diviziona, gotovo jednovremeno, da dejstvuje na 3 cilja.

Što se tiče raketnog sistema PVO S-125M Neva, naša vojska poseduje 2 raketna diviziona ovog sistema.

Sama raketna baterija nema posebna ograničenja u otkrivanju letelica nišanskim radarom koje lete brzinom manjom od 60 m/s i u mogućnosti je da dejstvuje na njih ukoliko ih pravovremeno otkrije. Ovde samo treba naglasiti da detekciju i rano otkrivanje ciljeva kod sistema PVO Neva vrše osmatračko-akvizicijski radari P-12 ili P-18 koji su u našoj vojsci i modernizovani i digitalizovani. Ukoliko ovi radari na vreme uoče i otkriju ciljeve malog radarskog odraza, nišanski radar sistema Neva će zahvatiti cilj i bez većeg problema na njega lansirati i navoditi raketu do uništenja. Raketni sistem PVO Neva nema raketu sa poluaktivnom radarskom glavom koja zahvata i prati cilj po brzini-frekvenciji, nego se raketom upravlja komandama sa zemlje na osnovu parametara praćenja cilja i rakete od strane nišanskog radara. Takođe, veće mogućnosti dejstva na cilj po visini, od 11 – 18 km zavisno od metode vođenja i od toga da li se gađanje vrši u uslovima elektronskog ometanja ili ne, poništavaju bilo kakve prednosti bespilotnih letelica vezano eventualno za plafon leta.

Takođe, sistem Neva-M u našoj vojsci je i modernizovan, sa oznakom Neva-M1T i ima ugrađen termovizijski optički sistem i laserski daljinomer, što raketnoj bateriji sistema Neva-M omogućava pasivno otkrivanje i pasivno praćenje cilja u dnevnim i noćnim uslovima.

Ono što je problematično kod Neve u ovoj situaciji je njena statičnost. Iako su naše posade značajno smanjile brzinu svijanja raketne baterije, opet je to rizično u ovoj situaciji koju smo predvideli, sa velikim naletom bespilotnih letelica potencijalnog neprijatelja. Maskiranje je naravno i kod sistema ovog sistema nezaobilazna taktička radnja, ali imali smo prilike da vidimo značajna poboljšanja u rezoluciji prikaza sa bespilotnih letelica i veliki napredak u odnosu na 1999. godinu tako da, kao i kod analize mogućnosti sistema PVO Jermenske strane protiv Azerbejdžanskih bespilotnih letelica i dronova, ostajem pri stavu da se ovi raketni sistemi ne trebaju gurati u prve redove već moraju vršiti svoju osnovnu funkciju PVO šireg reona Grada Beograda, a ukoliko dođe do neutralizacije ili značajnog smanjenja aktivnosti bespilotnih letelica neprijatelja koje mogu biti uzrokovane našim uspešnim dejstvima, ali i periodom veoma nepovoljnog vremena koje značajno smanjuje mogućnosti otkrivanja i navođenja projektila kod tih letelica, početi sukcesivno uvođenje u borbeni rad. Naravno, uvek postoji i ta mogućnost, koja je iznuđena, a to je da nemamo izbora nego da ih uvedemo u borbeni rad, ali to je svakako krajnje rešenje.

To znači da bi divizione S125 Neva, trebalo nekako i zaštiti, da mogu svoje sposobnosti u borbi protiv BPL ispoljavati što duže i efikasnije, posebno tokom premeštanja i manevra. Pored lakih artiljerijsko-raketnih sistema PVO, u našoj vojsci postoji sistem PVO koji je to u mogućnosti da izvrši.

Samohodni artiljerijsko-raketni sistem 96K6 Pancir S1E

Naša vojska nabavila je i jednu samohodnu artiljerijsko-raketnu bateriju sistema PVO 96K6 Pancir S1E.

Pored borbenih vatrenih oruđa, nabavljena je i Komandna stanica kao i Kontrolno-ispitne stanice, Stanice održavanja i opravki, Vozila za prevoz i dopunu raketama i drugo. Nije nabavljen osmatračko-akvizicijski radar, pa je za tu namenu izuzet jedan od modifikovanih radara P-12 koje su ranije koristile jedinice PVO sistema „Neva“. Sa ovim radarom, formiran je Treći raketni divizion PVO u sastavu 250. raketne brigade PVO.

Sistem PVO Pancir S1E je pravo rešenje za tekuće izazove o kojima govorimo. Borbeno vatreno oruđe u svom sastavu ima osmatračko- akvizicijski radarski sistem koji je u mogućnosti da otkriva ciljeve veoma malih odraznih površina, veoma malih, ali i veoma velikih brzina. Iako je sve još uvek delimična nepoznanica, pogotovo sa novijim tipom dvostrane antene koju naš sistem ima i koja je značajno kvalitetnija od prethodne jednostrane, dostupne informacije govore da daljina akvizicije cilja odrazne površine malog lovca iznosi do 36 km, za krstareći projektil do 20 km, za lebdeći projektil do 16 km, za helikopter AH-64 Apač do 32 km. Ono što je posebno zanimljivo je da je sistem u stanju da otkrije i zahvati protivradarsku raketu na daljinama od 12 km i da na nju izvrši dejstvo raketama.

Brzina prelaska sa akvizicije cilja na zahvat i automatsko praćenje od strane radara za navođenje iznosi oko jedne sekunde i onda se prelazi na lansiranje rakete, njen zahvat i praćenje i formiranje i slanje komandi upravljanja. Radar za navođenje je u mogućnosti da vrši praćenje ciljeva koji lete brzinama od svega 10 m/s pa do 1100 m/s. Sistem poseduje i odličan elektro-optički senzor. Kod optičkog vođenja raketa, postoji termovizijski srednje-talasni senzor koji prati cilj po uglovima i postoji optički IC tragač koji prati raketu po laserskom transponderu (po daljini). Jedno borbeno vatreno oruđe u stanju je da jednovremeno dejstvuje na četiri cilja na daljinama do 20 km i visinama do 15 km, od kojih se na 3 cilja može dejstvovati u radarskom, a na još 1 cilj u optičkom kanalu.

Raketa 57E6 je radio-komandno vođena. Sastoji se od bustera koji sagoreva u trajanju od 2 sekunde i ubrzava raketu, nakon čega se fizički odvaja od rakete. Raketa nije upravljiva tokom prve dve sekunde leta. Veoma je manevrabilna i sadrži blizinski radio-upaljač sa fragmentnom bojevom glavom kao i radio transponder i laserski transponder za praćenje rakete radarom. Raketa se može upotrebiti za uništavanje aviona, helikoptera, bespilotnih letelica, krstarećih projektila, dronova, krilatih raketa, protivradarskih raketa. Raketama se može dejstvovati na ciljeve u vazduhu i iz pokreta.

Sistem Pancir S1E, opremljen je i sa dva dvocevna topa kalibra 30 mm, koji mogu dejstvovati na ciljeve u vazdušnom prostoru na daljinama do 4 km, a na visinama do 3 km. Takođe, može dejstvovati i na ciljeve na zemlji u samoodbrani. Borbeni komplet čini 1400 granata obično pakovanih u nizu od 4 parčadno-fugasno-zapaljiva zrna, pa jedno parčadno-traserno zrno. Topovima se može dejstvovati i na ciljeve na zemlji, kao i dejstvovati iz pokreta.

Pancir S1E može funkcionisati na više načina.

Prvi način je da oruđe radi autonomno. Po dojavi i komandi sa komandnog mesta, posada u borbenom vatrenom oruđu samostalno traži ciljeve svojim osmatračko-akvizicijskim radarom i/ili elektro-optičkim senzorima. Drugi način je da su oruđa u bateriji uvezana po principu „master-slave“ (pretpostavljeni-potčinjeni) kada je jedno borbeno vatreno oruđe u ulozi komandnog i ono vrši nadzor vazdušnog prostora i obaveštava posade u ostalim borbenim vatrenim oruđima kada da se aktiviraju i na kojim parametrima. Sve ovo ide polu-automatski, naravno, ne glasovno. Treći način je da baterija preko Komandne stanica prima podatke o ciljevima sa višeg komandnog mesta bilo sistema VOJIN, bilo neke veće jedinice PVO (S-300/400). Četvrti način je da baterija prima podatke preko Komandne stanice o ciljevima sa OAR-a iz sastava sopstvenog diviziona.

U ovoj našoj analizi, najbolje je da sistem radi na treći ili četvrti način, mada ni drugi način nije toliko nepovoljan. Najmanje povoljno rešenje je da borbeno oruđe radi potpuno autonomno i svojim radarima (ipak kratkog dometa) otkrivaju ciljeve za dejstvo. Ipak, ova opcija se ponekad može iskoristiti za kratka, jednokratna zasedna dejstva.

Ukoliko se sistem PVO 96K6 Pancir S1E koristi u skladu sa svojim tehničkim mogućnostima koje sam okvirno naveo i uz najbolji taktički izbor načina rada, a sve uz sadejstvo i koordinaciju sa ostalim jedinicama iz sistema PVO i VOJiN, uz maksimalno poštovanje i izvršavanje mera maskiranja i obmanjivanja protivnika, može biti veoma odvraćajući faktor za sve vrste i tipove bespilotnih letelica koje mogu da se nađu u zoni odgovornosti borbenog vatrenog oruđa/baterije/diviziona.

Kada pričamo o Pancirima u Srbiji imamo samo jedan jedini problem – trebalo bi nabaviti još borbeno-vatrenih oruđa!

Borbeni vazduhoplovi

Zemaljski sistemi PVO naše vojske, važni su u borbi protiv novih pretnji iz vazduha. Ali smatram da nebo ne bi smelo tek tako prepustiti neprijatelju, čije bi vazdušne snage brojale dve jurišne eskadrile aviona sličnih kvaliteta Su-25 i jednu lovačku eskradrilu lovaca sličnih kvalitetu kao MiG-29 i verovatno nekoliko lovaca sličnih kvaliteta kao F-16C.

Nad nebom Nagorno-Karabaha uglavnom leti avijacija samo jedne strane (napadačke) i njihove bespilotne letelice i dronovi. Tek se delimično i poneki Jermenski dron uključi u akciju. Svakim danom gledamo snimke i kako to na trenutke zastrašujuće izgleda po Jermensku stranu, iako je naravno to deo i propagandnog rata. U slučaju sukoba ovakvog intenziteta i karaktera, naša jurišna avijacija bi morala da dejstvuje kada god i koliko god je to moguće. Dejstvo naših jurišnika  Orao i G-4 Super Galeb, po neprijateljskim ciljevima na zemlji, delovaće obeshrabrujuće po neprijatelja i nikada neće biti sigurni da je nebo njihovo i bezbedno. Sa druge strane, takva dejstva delovaće veoma pozitivno na moral naše vojske u rovovima i prvim redovima.

U skladu sa situacijom, mogućnostima i efektima, bilo bi više nego dobrodošlo i korišćenje helikopterskih udarnih snaga opremljenih jurišnim višenamenskim helikopterima Mi-35M naoružanih savremenim protivoklopnim raketama Ataka, dvocevnim topom kalibra 23 mm, nevođenim raketnim zrnima S-8, nevođenim raketama S-13, automatskim bacačima granata kalibra 30 mm. U samoodbrani, poseduju i mogućnost nošenja raketa vazduh-vazduh tipa Igla-V. Uz njih, dejstvo bi mogli vršiti i protivoklopni helikopteri tipa Gama, koja nosi protivoklopne rakete Maljutka, ali i rakete Strela-2M, tako da bi naši helikopteri, pored primarne namene dejstva na neprijateljske jedinice i oklopna vozila na zemlji, u sekundarnoj nameni takođe mogli dejstvovati na bespilotne letelice kada ih uoče, topovima i IC raketama.

Takođe, treba koristiti što je više moguće i izviđačke bespilotne letelice za otkrivanje položaja neprijatelja na zemlji i za korekciju vatre artiljerijsko-raketnih jedinica PVO zemlja-zemlja. Udarne bespilotne letelice su kod nas tek uvedene, ali svakako i taj manji broj treba koristiti i dejstvovati po neprijatelju. Potrebno je dalje unapređivanje kvaliteta, kvantiteta i borbenih mogućnosti i izviđačkih i udarnih bespilotnih letelica i pozitivno je što je naša vojska počela da konkretno radi na tom polju.

Lovački avion MiG-29

Lovac MiG-29, je već više od 30 godina čuvar našeg neba. Tokom 1999-te, naši piloti na ovim prelepim lovcima suočili su se sa sigurno najvećom vazdušnom silom skupljenom ikada protiv jedne zemlje, uzimajući u obzir broj savremenih aviona. Naši lovci nisu imali nikakve posebne šanse da bilo šta konkretno urade, pa je i remećenje borbenog poretka i eventualno ranije odustajanje od nekih bombarderskih akcija neprijatelja smatrano značajnim uspehom.

Ipak, u ovoj hipotetičkoj situaciji, naši lovci ne bi bili u toliko nepovoljnom položaju i moglo bi se pokušati sa dejstvom ovih lovaca i to pre svega i upravo na bespilotne letelice i dronove. Za naše lovce MiG-29 i naše pilote, ovo bi trebalo da predstavlja vežbovno gađanje, kao što su i imali prilike da gađaju u Šabli.

Lovac MiG-29 opremljen je radarom N019 koji ima mogućnost otkrivanja ciljeva na daljinama od preko 100 km, mada zvaničan podatak za cilj odrazne površine 3 m2 iznosi 60 km u prednjoj polusferi i 35 km u zadnjoj. U mogućnosti je da prati do 10 ciljeva, a da napada jedan cilj. Radar je spregnut sa optoelektronskim IC sistemom OEPS-29 i nišanskim sistemom na kacigi Šćel-3UM-1. Podatke prikazuje na HUD-u ILS-31, nišanskom sistemu na kacigi i displeju u kabini oznake SEI-31. IC senzor spregnut je sa laserom i ima domet od 15 km za detekciju aviona-mete (KOLS).

Taj radar u mogućnosti je da efikasno otkriva bespilotne letelice i dronove, koji lete brzinama većim 210 km/h, tako da u tom smislu može biti poteškoća u otkrivanju radarom. Ipak, navođenjem naših lovaca sa naših 3D radarskih stanica AN/TPS-70 i S-600, oni bi bez problema doletali u zonu u kojoj se ciljevi nalaze, a dalje traženje ciljeva bi vršili opto-elektronskim IC sistemom OEPS-29 i nišanskim sistemom na kacigi Šćel-3UM-1. Na taj način naši lovci bi mogli u velikom broju slučajeva efikasno dejstvovati na bespilotne letelice i dronove na bilo kojim visinama leta i bilo kojim brzinamama, IC raketama tipa R-60MK i R-73E.
Moram napomenuti da se za ove zadatke mogu angažovati i dvosede letelice MiG-29UB, jer su takođe opremljene optoelektronskim sistemom OEPS-29 i nišanskim sistemom na kacigi Šćel-3UM-1.

Koordinisan rad radarskih sistema VOJiN, sistema VOSt (vizuelnih osmatračkih stanica), lovačkih aviona MiG-29, u nekim situacijama čak i jurišnih aviona Orao i G-4 Supergaleb (topovima) i naravno artiljerijsko-raketnih sistema PVO, uz korišćenje svih prednosti našeg terena i reljefa za posedanje položaja, maskiranje, obmanjivanje, brz manevar, mogli bi u kratkom vremenskom periodu naneti velike gubitke neprijateljskim bespilotnim letelicama i dronovima i “prisiliti” neprijatelja da u vazdušni prostor uvede svoju avijaciju. Avijacija ima daleko ubojitija sredstva za dejstvo po ciljevima na zemlji, ali je i ranjivija od bespilotnih letelica, utoliko što njom upravljaju piloti koji mogu poginuti kod obaranja aviona, pa je i gubitak svakog borbenog aviona skuplji, kako na ljudskom i finansijskom planu, tako i na planu gubitka morala kod napadača.

Kvalitet i brojnost avijacije neprijatelja kako smo naveli u ovoj hipotetičkoj situaciji, nije takva da ne može biti veoma ugrožena od sistema PVO od Pancira S1E, Neve, Kuba pa sve do lakih artiljerijsko-raketnih sistema i naravno lovačke avijacije kojom naša zemlja raspolaže. Pored modernizacije i novih nabavki sistema PVO, svakako je veoma dobro što se modernizujemo lovačke avione MiG-29, za koje se navodi da će imati mogućnost dejstva na dva vazdušna cilja jednovremeno, što indirektno implicira da se u upotrebu planiraju uvesti rakete V-V sa aktivnom radarskom glavom tipa R-77, ali i mogućnost instalacije sistema za elektronsku borbu. Takođe, svakako bi preporuka bila i nabavka raketa R-27T ili čak i ET. To su rakete sa IC samonavođenjem, koje imaju efikasnu daljinu uništenja cilja od 33 km odnosno 52,5 km, u susretu, a za koje smo imali priliku da vidimo da se u konverziji u sistem zemlja-vazduh, mogu uspešno koristiti i bez ikakvih dodatnih bustera (Huti u Jemenu).

Protiv NATO-a nemamo ni promil šanse

U zaključku analize ove hipotetičke situacije, još jednom podvlačim da se ona odnosi na mogućnosti našeg kompletnog sistema PVO (i vazduhoplovnih snaga) ukoliko bi se danas našli u situaciji najsličnijoj kao nad područjem Nagorno-Karabaha, ali uzimajući u obzir specifičnosti našeg terena i podneblja uz saznanja koja danas imamo.

Često kada raspravljamo o snazi i mogućnostima našeg sistema PVO i vojske u celini, imamo na pameti sukob iz 1999-te i rat sa NATO paktom. Iz te vizure donosimo zaključke. Oni su, naravno, gotovo uvek veoma nepovoljni. Ja smatram da nije na zemlji veličine Srbije, da vojnički „rasturi“ NATO, jer naša brojnost, veličina, širina i dužina teritorije i okruženost NATO članicama, ne pruža ni promil šanse u takvoj borbi, pa taman imali ne znam koliki broj savremenih sistema PVO ili lovačkih aviona, bez direktnog uključenja veoma jakog saveznika (na primer Rusije). Bez toga, sve analize su iluzorne.

Ipak, imajući u vidu jačinu i kapacitet vazduhoplovnih snaga naših suseda pojedinačno, možemo smatrati da naš sistem PVO može odgovoriti zadacima koje se pred njega postavljaju, čak i ovako zastareo. Treba i dalje raditi i nastaviti sa modernizacijama i nabavkama novih sistema PVO, aviona, radarskih sistema (pre svega radara za trupnu PVO) bespilotnih letelica, jer ćemo samo na taj način držati korak sa našim susedima koji takođe ulažu (neko manje, neko više) u sopstveno opremanje.

Šta vi mislite?

Pratite Tango Six i na društvenim mrežama. Na Instagramu, Jutjubu, Tviteru i Fejsbuku.