[ANALIZA] Kako bi Rusija mogla pomoći Jermenskoj strani i kakve su zaista mogućnosti sistema S-300V?

Ušli smo u petu nedelju rata za Nagorno-Karabah između Azerbejdžanske vojske i vojske takozvane Republike Arcah podržanu od strane Jermenije (u nastavku teksta, Jermenska strana). Tango Six je o upotrebi vazduhoplovne i PVO tehnike u ovom konfliktu pisao do sada u dva navrata – prvi tekst i drugi tekst.

Azerbejdžan je uz nesebičnu pomoć Turske (i Izraela), prikazao jedan novi vid borbe iz vazduha, koji se bazira na izviđačkim i udarnim bespilotnim letelicama, kamikaza-dronovima i bespilotnim letelicama-kamikazama An-2. Takođe, koristi i kvazi-balističke projektile izraelske proizvodnje Lora.

U ovom periodu, iako smo svesni da se vodi i propagandni rat, nema sumnje da su imali uspeha u pogađanju i uništavanju ili barem privremenom onesposobljavanju veće količine tehnike Jermenske strane, počev od artiljerijskih oruđa, lansera balističkih raketa i višecevnih lansera raketa, oklopnih vozila različitih vrsta i namena, tenkova, pa do sistema PVO, o čemu najviše i pišem.

Pored propagande, upotrebe maketa i rashodovane tehnike kao meta, nesumnjivo je da su Azerbejdžanci koristeći BPL Bajraktar TB2, kamikaze-dronove Harop i lokalno modifikovane Orbitere 1 i 3 uspeli da neutrališu, trajno ili privremeno onesposobe dvocifren broj vatrenih oruđa sistema PVO 9K33 Osa AK/AKM, jedan broj Strela-10, nekoliko lansera sistema PVO 2K12 Kub (bez raketa, verovatno služe kao mamci), najmanje jedan nišanski radar sistema PVO 2K11 Krug (verovatno se svi sistemi Krug koriste kao mete, jer su čini se neaktivni), nekoliko osmatračko-akvizicijskih radara 36D6 Niva i P-18 Terek, ali i barem jedan radar za navođenje sistema S-300PS. Verovatno je usled toga, na položaj raspoređen i divizion sistema PVO S-125 Neva, a imali smo prilike da vidimo navodni snimak pogađanja i njegovog nišanskog radara kamikaza-dronom Harop.

Stekao sam utisak, analizirajući materijal po internet portalima koji prate ovaj rat, da Azerbejdžanci, pored tehničke pomoći od Turaka i Izraelaca, imaju i podršku u satelitskom izviđanju terena Nagorno-Karabaha i Jermenije. S obzirom da Turska nema takve mogućnosti, ovaj vid pomoći može doći i verovatno dolazi od Izraela. Satelitski snimci se gotovo u realnom vremenu šalju u stanice za obradu podataka i procesiranje u Azerbejdžanu da bi se zatim planirale i izvršavale misije. Radi se dakle o jednoj dobro isplaniranoj i koordinisanoj akciji protiv Jermenske strane. Pritom, Turska prema mnogim navodima, na teren dovozi i deo tzv. umerenih pobunjenika iz Sirije iz reona Idliba i severne Sirije.

Jermenska strana neće moći da pobedi u ovom ratu ili da izgubi da bi „ipak nešto dobila“ ako ne dobije pomoć sa strane (čitaj: Rusija).

Ovde je po svemu sudeći cilj rata potpuno „oslobođenje“ ili „zauzimanje“ (kako ko tumači i shvata) područja samozvane Republike Arcah i ako ne bude „kontra sile“ sa druge strane, bojim se da kompromisa neće biti. Dobar pokazatelj mogu biti i sve brojniji  podaci koji govore o velikim gubicima u živoj sili Azerbejdžanske vojske, koji se kriju u „polu-cenzuri“ koja tamo trenutno vlada kada je ova tema u pitanju.

Kako to Rusija može pomoći Jermenskoj strani?

S obzirom da su sve okolne države zatvorile granice i vazdušni prostor za dopremanje vojne pomoći Jermeniji, a veoma je upitno da li bi Iran to omogućio zbog svojih unutrašnjih problema sa veoma brojnom Azerskom manjinom koja živi upravo na severu Irana uz granicu sa Azerbejdžanom i Jermenijom, razmotriću mogućnost da Rusija pomogne isključivo tehnikom kojom raspolaže u svojoj bazi u Gyumri.

U vojnoj bazi Ruske vojske u Gyumri na istoku Jermenije, nalazi se 3624. avijacijska baza u kojoj bazira 18 lovaca MiG-29. Radi se o frontovskom lovcu sa određenim mogućnostima dejstva na ciljeve na zemlji, mogao bi pomoći u uspostavljanju ravnoteže u vazdušnom prostoru Nagorno-Karabaha, ali i u uništavanju bespilotnih letelica, koristeći širok arsenal raketa V-V, od IC vođenih R-73 i R-27T, pa do poluaktivno radarski navođenih R-27R. Naravno, bio bi verovatno suočen sa Azerbejdžanskim MiG-ovima 29, ali možda i sa turskim F-16C, kao i sa sistemima PVO Azerbejdžana, poput S-300PMU-2 Favorit i drugim. Naravno i Azerski i Turski avioni bi bili ugroženi sistemima PVO Jermenske strane o kojima sam već pisao.

U toj bazi nalazi se i 988. raketni puk PVO, naoružan sa raketnim sistemom PVO S-300V. Po dostupnim podacima, u bazi se nalaze dva raketna diviziona. Ne zna se tačno koliko svaki divizion ima baterija, ali prema dostupnim snimcima i slikama, radi se o najmanje dve raketne baterije po divizionu. U sastavu puka su i jedinice za neposrednu zaštitu, poput Strele-10M, lakih prenosnih raketnih sistema, ali i sistemi za elektronsku zaštitu i protivdejstva.

Kako bi i da li bi raketni puk S-300V mogao nešto više da učini u ovom sukobu, suočen sa bespilotnim letelicama i kamikaza-dronovima? Po mom mišljenju, mogao bi da uradi dobar posao, zbog svoje namene, tehničkih karakteristika i taktike upotrebe.

Samohodni raketni sistem PVO S-300V je protivavionski i protivraketni sistem odbrane na srednjim i velikim daljinama. Osnovna taktička jedinica je Raketni divizion koji se sastoji od najčešće 2-3 Raketne baterije. Raketni divizioni se uvezuju preko automatskog sistema upravljanja Poljana D4 u Raketne brigade ili pukove. Raketni divizion snage 2 raketne baterije, u stanju je da teoretski dejstvuje na 12 ciljeva istovremeno, a raketna baterija na 6. Daljine dejstva varijariju od modifikacije do modifikacije, od 100 do 250 km, a u najnovijim verzijama V4 i do 400 km.

Formacija jednog raketnog diviziona S-300V sa 2 raketne baterije, kakva se verovatno nalazi u bazi Gjumri sastoji se od Komandne baterije koja u svom sastavu ima radar kružnog osmatranja i akvizicije ciljeva 9S15 Obzor (u nastavku teksta: kružni OAR), sektorski osmatračko-akvizicijski radar 9S19 Imbir (u nastavku teksta: sektorski OAR) koji je i antibalistički radar, kao i Komandnu stanicu 9S457 sa automatskim sistemom upravljanja radarskom informacijom Pori P2M.

U sastavu svake od 2 raketne baterije, nalazi se po 1 radar za praćenje ciljeva i navođenje raketa 9S32 Grill Pan ( u nastavku teksta: radar za navođenje raketa ), po 2 samohodna lansirna oruđa sa radarom za osvetljavanje ciljeva 9A82 ( u nastavku teksta: SLO sa radarom ) i jednim samohodnim lansirno-pretovarnim vozilom 9A84, kao i po 4 samohodna lansirna oruđa sa radarom za osvetljavanje ciljeva 9A83 ( u nastavku teksta: SLO sa radarom ) i 2 samohodna pretovarna vozila 9A85.

U ovakvoj, punoj formaciji, u sastavu svakog diviziona sa 2 raketne baterije, nalazi se 12 raketa 9M82 (u nastavku teksta: Giant – Div), sa pretežnom namenom u zaštiti od balističkih projektila i 48 raketa 9M83 ( u nastavku teksta: Gladiator), sa pretežnom namenom u zaštiti od aerodinamičkih ciljeva. Ovakav raketni puk sa 2 diviziona (4 raketne baterije) S-300V u stanju je teoretski da istovremeno dejstvuje na 24 aerodinamička i balistička cilja.

Ono što je važno napomenuti je i sadržaj Komandnog mesta Puka ili Brigade. S obzirom da se u Jermeniji radi o Raketnom Puku, na Komandnom mestu se najverovatnije nalaze sredstva automatizovanog sistema upravljanja 9S52 Poljana D4, jedan OAR velikog dometa 1L13 Nebo, kao i još po jedan kružni OAR 9S15 Obzor i još jedan sektorski OAR 9S19 Imbir. Dakle, kao što vidimo i samo Komandno mesto Puka je odlično opremljeno radarskim sredstvima i sredstvima automatizacije, što dodatno povećava mogućnosti pravovremenog otkrivanja, detekcije i praćenja aerodinamičkih i balističkih ciljeva i njihovu automatsku predaju raketnim divizionima na zahvat i dejstvo.

Sistem S-300V kakav je najverovatnije raspoređen u Jermeniji (jedna od prvih verzija), u stanju je da uništi aerodinamičke ciljeve u vazdušnom prostoru na daljinama do 200 km, a balističke rakete na daljinama oko 40 km. Pritom je visina dejstva na aerodinamičke ciljeve do 30 km, a visina uništenja balističkih raketa do 25 km, dok je minimalna visina dejstva 25 metara za aerodinamički cilj i 1000 metara za balistički projektil.

Pisao sam o problematici vezanoj za male brzine leta bespilotnih letelica, lebdećih kamikaza dronova ispod 180 km/h, koje predstavljaju veliki problem za sisteme PVO iz porodice S-300P, ali i za sisteme iz porodice Buk i starije sisteme Kub, Neva, Krug i Osa.

Kod sistema S-300V ovi problemi gotovo da ne postoje. Naime, radari sistema S-300V, počev od kružnog OAR-a, sektorskog (antibalističkog) OAR-a pa sve do baterijskih radara za navođenje raketa u stanju sa da prate ciljeve koji lete „nultom“ brzinom (miruju, lebde) i da na njih navode rakete! Dakle, ovaj problem praktično ne postoji.

Situacija kod kamikaza-dronova „Harop“ i sličnih lebdećih ili krstarećih projektila, koji kad pronađu cilj, prate konfiguraciju terena leteći veoma nisko i tada iskaču naglo pod visokim uglovima, što može dovesti do gubitka praćenja radara usled zaklanjanja letelice/projektila iza nekog brda, ovde teško može da se dogodi ako se poštuju pravila taktičke upotrebe, ali i tehničke mogućnosti sistema navođenja su drugačije. Naime, baterije S-300V se po pravilu razmeštaju barem 40 km od linije fronta, uzimajući u obzir i reljef terena, koliko je to moguće. Samim tim bi bilo prilično teško da se ovakav projektil privuče toliko blizu raketnoj bateriji da je ugrozi. Sa druge strane, ukoliko se Harop navodi pasivno radarski na cilj (radar), on mora stalno biti ozračen radarom sa zemlje, što isključuje mogućnost da „umakne“ radaru za navođenje raketa. Takođe, sistem navođenja rakete kod S-300V je takav da bi kod ovih ciljeva većina trajektorija leta rakete bila inerciona, po početnim podacima u računaru rakete pre starta, jer ovi ciljevi ne manevrišu mnogo. Tek bi povremeno bila potrebna radio-korekcija i osvetljavanje cilja 3 sekunde pre proračunatog susreta rakete i cilja.

Što se tiče eventualnog dejstva po raketnom divizionu/bateriji S-300V kvazi-balističkom raketom iz sistema Lora, pisao sam o problematici praćenja tog projektila u završnoj putanji kada se obrušava na cilj pod uglom od gotovo 90 stepeni. I kod sistema S-300PS pisao sam da nije previše realno da se ovakav slučaj dogodi jer su sistemi ipak mobilni, ali je postojala barem teoretska mogućnost, a problemi kod praćenja ciljeva su ograničeni uglovima otkrivanja po elevaciji od 64 stepena. To se taktički rešava, pravilnim rasporedom diviziona S-300PS na odgovarajućem rastojanju od 7 km da brane jedan drugog od naleta projektila kroz „mrtve kupe“ radara.

Kod sistema S-300V mobilnost je na još većem nivou, pa je ta mogućnost još niža, ali ako je ipak pretpostavimo, onda treba znati da sektorski radar 9S19 Imbir može pratiti balističke rakete pod uglovima od 75-80 stepeni, tako da bi opasnost bila smanjena ako bi taj radar bio meta. Ako bi pak meta bio baterijski radar za navođenje raketa 9S32 Grill Pan, koji i jeste srce baterije ili kružni OAR 9S15 Obzor onda bi ovaj sektorski radar 9S19 Imbir, a pod određenim uslovima i kružni OAR  mogli bez problema da cilj obrade i predaju onoj raketnoj bateriji čiji radar za praćenje ciljeva i navođenja raketa može zahvatiti i pratiti cilj. Iz tog razloga se raketne baterije odvajaju od komandne baterija od 6-10 km, a između sebe mogu biti odvojene i do 30 km. Takođe, kružni i sektorski OAR-i iz sastava Komande Raketnog Puka, takođe mogu otkriti cilj na vreme i proslediti ga sistemom automatskog upravljanja prema raketnom divizionu koji je u najpovoljnijem položaju za dejstvo. Dakle, uvek postoji sasvim dobra šansa da je jedan od sektorskih ili kružnih OAR-a pravovremeno otkrije i prosledi parametre o cilju radi dejstva na njega.

Što se tiče taktičkog razmeštanja i reljefa terena tzv. Republike Arcah, smatram da sisteme S-300V zbog svoje konfiguracije, tehničkih mogućnosti i dometa i nepovoljnog planinskog reljefa Nagorno-Karabaha, uopšte ne treba razmeštati u području zahvaćenom direktnim borbenim dejstvima i tako ga izlagati nepotrebnom riziku. S obzirom na dubinu teritorije tzv. Republike Arcah, najbolje bi bilo da se sistemi S-300V razmeste najmanje bar 40 km u dubinu teritorije Jermenije, vodeći računa o reljefu koliko je moguće. Sistemi S-300V bi mogli pokrivati vazdušni prostor nad glavnim gradom Stepanakertom dejstvujući čak sa položaja u okolini Jerevana. Naravno, potrebno je za neposrednu zaštitu jedinica S-300V postaviti šta god je od sistema PVO kratkog dometa dostupno, od  lakih prenosnih raketnih sistema Igla preko Strela-10M, pa do 9K33 Osa. Tu su i C-UAV sredstva, s tim što možemo samo pretpostavljati šta od elektronske zaštite i anti-dron sistema Ruska vojska ima u svojoj bazi.

Kod gađanja bespilotnih letelica, krstarećih projektila i kvazi-balističkih raketa, verovatno bi se upotrebio inercijalni metod vođenja, što znači da bi baterijski radar navođenja raketa 9S32 Grill Pan, predao računaru u raketi pre starta podatke o cilju, koordinate, i ekstrapolacijom bi računar računao tekuće vrednosti. Ako bude promena u kretanju cilja, radar praćenja ciljeva i navođenja raketa to vidi i šalje radio-korekciju (putem antene radara na samohodnom lansirnom oruđu), a te korekcije se uključuju u algoritam ekstrapolacije u računaru rakete. Koordinate rakete se pak određuju putem inercijalnog sistema u raketi, a imajući to dvoje računa se uzajamna udaljenost cilj-raketa i brzina zbližavanja. S obzirom da nema elektronskog ometanja, tek u poslednje 3 sekunde, prešlo bi se na poluaktivno radarsko samonavođenje rakete, kada radar osvetljavanja na samohodnom lansirnom oruđu cilj, navođen od strane baterijskog radara za navođenje raketa.

Evidentni neuspesi sistema S-300PT/PS i ostalih da se suprotstave novoj taktici vođenja vazdušnog rata, kod određenog broja ljudi stvorili su utisak da ti sistemi nisu adekvatni. Koliko su dobri, dovoljno govori činjenica da se napadi iz vazduha odvijaju sa BPL, a ne avionima. Možemo se složiti da će daleko veću štetu protivniku na terenu naneti jedan jedini jurišnik Su-25 koje ima Azerbejdžan, od čitave eskadrile bespilotnih letelica i to u jednom naletu.

Ali strah od dejstva sistema PVO Jermenske strane, na neki način je i naterala Azere na ovu taktiku.

Sa druge strane, sistemi S-300PT-1 i S-300PS su sistemi koji takođe pripadaju prošlosti. To što naša vojska nema ni te sisteme, verovatno je stvorilo famu da je svejedno koja je generacija sistema S-300 koju neko koristi i da su svi podjednakog kvaliteta, što nikako nije tačno.

Sistem S-300PT-1 proizveden je 1978. godine, a unapređen početkom 80-tih godina prošlog veka, uvođenjem rakete dometa do 75 km. Sistem S-300PS uveden je 1984. godine – to je prvi mobilni sistem iz porodice S-300P i on je kod Jermenije „blago“ modernizovan, uvođenjem rakete dometa 90 km, šta ga opet dovodi na nivo sistema S-300PM, produkta ranih 90-tih godina prošlog veka.

Dakle radi se o sistemima starim između 30-40 godina.

U međuvremenu, Rusija je razdužila sve sisteme S-300PT-1 koji se nalaze negde u strategijskoj rezervi, a sisteme S-300PS (izvozna oznaka PMU) ubrzano modernizuje ili takođe povlači u rezervu. Od sistema iz porodice S-300P ostaju praktično samo noviji sistemi S-300PM (izvozna oznaka PMU-1) i S-300PM1 (izvozna oznaka PMU-2) i naravno S-400 koji je suštinski proizašao iz ove porodice i koji je trenutno vrhunac u ovom pravcu razvoja.

Sistemi iz porodice S-300V pripadaju potpuno odvojenoj porodici raketnih sistema. Pored drugačije namene (trupna PVO), sistem je suštinski drugačiji. On je i protivavionski i protivraketni (antibalistički), a sa sistemima iz porodice S-300P nema ništa zajedničko. Niti jedna jedina komponenta sistema nije zamenjiva niti kompatibilna. Iako nose oznaku S-300, radi se o dva odvojena pravca razvoja. Po mom skromnom mišljenju, sistemi S-300V su daleko potentniji sistemi od sistema iz porodice S-300P. Imaju veću mobilnost i pokretljivost, bolju prohodnost (gusenična platforma), PVO i AB namenu i stvarnu i realnu 6-kanalnost raketne baterije po cilju, jer poseduju 6 zasebnih radara za slanje komandi upravljanja raketama i osvetljavanje ciljeva. Pored toga, formacijski su drugačije uređeni, pa jedan divizion ima 2-3 raketne baterije, veći broj OAR-a i radara za navođenje i mogućnost jednovremenog dejstva na 12-18 ciljeva. Imaju brže rakete (od 3200-4500 m/s), mogu dejstvovati po ciljevima sa nultim brzinama, sa veoma malim odraznim površinama, koji lete na visinama od svega 25 metara.

U najnovije vreme, komponente sistema S-300V se umrežavaju sa komponentama sistema Buk-M3 Viking tako što se jedno samohodno lansirno oruđe sa radarom i 4 rakete, uvodi u sastav diviziona Buk-M3, povećavajući prostorne mogućnosti sistema Buk-M3 po daljini, do čak 100 km (ograničenja su kod radara navođenja kod sistema Buk-M3) i omogućavanjem i antibalističke namene. Proizveden je i noviji antiraketni (ali i protivavionski) sistema Abakan čija se vatrena jedinica sastoji od 2 SLO sa radarom i raketama za AB zaštitu Giant (mogu se upotrebiti i protiv aerodinamičkih ciljeva) bazično iz sistema S-300V i modernizovanim radarom za otkrivanje, akviziciju ciljeva i navođenje „96L6“, a ceo sistem je smešten na točkaškoj platformi i namenjen je, između ostalog, kao antibalistički dodatak divizionima S-300PM1 Favorit (izvozna oznaka PMU-2) i sistemima S-400 Triumf.

I na kraju, proizvode se sistemi S-300 Antej 2500 i sistem S-300V4 koji je uveo novu, modifikovanu raketu dometa 400 km.

Dakle, svako vreme traži svoje sisteme, nova tehnička rešenja i taktiku upotrebe. Svako kašnjenje i oklevanje u nabavkama ili proizvodnji novih, savremenih sredstava PVO, može se negativno odraziti na borbenu gotovost i mogućnost sistema PVO da efektivno štiti vazdušni prostor svoje zemlje.

Zoran Vukosavljević je bivši pripadnik RJ PVO Vojske Jugoslavije, koautor knjige „Nebeski štit sa zemlje – Samohodni raketni sistem 2K12 Kub/Kvadrat“.