[ANALIZA] Mogu li Ukrajinci raketnim sistemom PVO S-200 dejstvovati po ciljevima na zemlji?

Deveti dan jula meseca ove godine iznenadio nas je informacijama i snimcima sa društvenih mreža na kojima se vidi dejstvo ukrajinskih raketa iz sastava raketnog sistema PVO S-200V po ciljevima na zemlji.

Mogli smo da vidimo trenutak pada ukrajinske PVO rakete 5V28, dela raketnog sistema PVO S-200V, prilagođene za napad na kopnene ciljeve, na pilanu u selu Bitoš, Brjanska oblast, nekih 170 kilometara u dubini teritorije Ruske Federacije.

Na snimku se jasno vidi karakterističan oblik rakete 5V28 (ili njene ranije varijante). Kod drugih raketa koje Ukrajinci koriste, poput britanske krstareće Storm Shadow, oblik je potpuno drugačiji. Takođe, treba potpuno isključiti i besposadnu letelicu Tu-141 Striž, koja takođe izgleda prilično različito.

 
Nismo morali dugo da nagađamo. Ubrzo je stigla potvrda ruskog Ministarstva odbrane. Jedna od raketa S-200 koju je Kijev lansirao u nedelju, 9. jula preko teritorije pod kontrolom ruskih snaga, bila je usmerena ka Krimskom mostu. Ovo je u ponedeljak, 10. jula, saopštio načelnik Glavnog štaba Vazdušno-kosmičkih snaga (VKS) Ruske Federacije general-pukovnik Viktor Afzalov.

– Sistem PVO uništio je dve rakete koje su napale transportni prelaz Kerč i aerodrom Morozovsk. – izjavio je general u izveštaju načelniku Generalštaba Oružanih snaga (OS) Ruske Federacije Valeriju Gerasimovu. Nema žrtava i razaranja, rekao je Afzalov. Kijev je sa još dve rakete pokušao da izvrši udar na aerodrom Šajkovka u Kaluškoj oblasti. „One su odbijene putem sredstava elektronskog ratovanja i pale su u rejonu sela Bitoš“, saopštilo je Ministarstvo odbrane.

Izdato je i naređenje Komandi Vazdušno-kosmičkih snaga da zajedno sa Glavnom upravom Generalštaba Oružanih snaga RF nastave sistematski rad na identifikaciji mesta za skladištenje i lansiranje raketa sistema S-200 i drugog neprijateljskog naoružanja i planiranju njihovog preventivnog uništenja.

S-200 u Ukrajini

Podsetimo da je Ukrajina od SSSR-a nasledila i raketne sisteme PVO S-200 u verzijama Angara i Vega. Održavanje sistema PVO S-200 sa raketama na tečno gorivo, koje su koristile toksično gorivo i zapaljivi oksidator, bilo je moguće zahvaljujući velikim naporima tehničkih timova, posada i remontnih centara.

Do 2014. godine preživelo je nekoliko diviziona naoružanih sistemom S-200V dugog dometa. U trenutku izbijanja sukoba u Ukrajini na prostoru ove države nema efektiva sistema PVO ovog tipa. Poslednji divizion 540. Lavovskog protivvazduhoplovnog raketnog puka rasformiran je 2016. godine.

Raketni sistem PVO S-200 Angara/Vega namenjen je uništavanju ciljeva u vazdušnom prostoru, prevashodno na srednjim i velikim daljinama i visinama. Sposoban je da efikasno dejstvuje na ciljeve na daljinama do 180 km (Angara) i do čak 240 km (Vega) i na visinama od 20 km (Angara) do 29 km (Vega). Ovaj sistem je najčešće formacijski organizovan kao divizion (sistem) sa dve ili tri raketne baterije (vatrene jedinice) i zajedničkom komandnom kabinom i osmatračko-akvizicijskim radarskim stanicama velikog dometa P-14 i radarom za merenje visine PRV-13/17, tako da je omogućena višekanalnost po cilju jednog raketnog diviziona (sistema). S-200 je mogao biti uvezan i u integrisani sistem PVO (npr. Senjež), a mogao je dejstvovati i autonomno.

Raketni sistem S-200 je bio sistem sa najvećim dometom u ukrajinskoj PVO. Svaka raketna baterija (vatrena jedinica) sastojala se od radara za praćenje ciljeva i navođenje raketa 5N62V i do 6 lansirnih rampi sa po jednom raketom 5V21 ili 5V28. Pored toga, za upravljanje baterijom (vatrenom jedinicom), potrebne su kabina za upravljanje vatrom i kabina predlansirne pripreme.

Osmatrački radar velikog dometa P-14 Lena, radi u metarskom radnom području i imun je na protivradarske rakete. Ipak, glomazna konstrukcija radara može biti predmet dejstva krstarećim raketama, jer se brzina premeštanja i razvijanja na novi, i to uređeni i pripremljeni položaj meri danima.

Maksimalni domet osmatranja je do 1200 km, daljina osmatranja za visine 500 m nije manja od 76 km, za visine 1000 m nije manja od 275 km, a za visine 20.000 metara nije manja od 360 km. Radar koristi refleksnu površinu zemlje za formiranje snopa zračenja, za šta je potreban ravan plato prečnika od 1 – 1,5 km.

Za određivanje visine ciljeva koristio se radar za merenje visine PRV-17 (PRV-13), instrumentalnog dometa do 600 km, odnosno do 310 km za ciljeve na visinama do 10 km, sa maksimalnim instrumentalnim dometom po visini do 85 km.

Upotrebu sistema S-200 u Ukrajini obeležio je težak incident i nesreća, kada je 2001. godine, prilikom vežbi bojevog gađanja na obalama Crnog mora, greškom oboren putnički avion Siberian Airlines Flight 1812, koji je leteo iz Tel Aviva u Izraelu prema Novosibirsku u Rusiji. Poginulo je 66 putnika i 12 članova posade. Nakon tog događaja, ukrajinska vlada je privremeno zabranila dejstva sistemima PVO velikog dometa S-200 i S-300 a potom je počelo i povlačenje S-200 iz upotrebe. Iako su postojale ideje da se i ovaj sistem vrati u upotrebu, prema dostupnim podacima, loše stanje ispravnosti tehnike, glomaznost sistema, nedostatak kadra, ali i finansija, barem do sada, odložio je povratak Angare/Vege u naoružanje oružanih snaga Ukrajine.

Kakve su mogućnosti sistema S-200 za gađanja ciljeva na zemlji?

U tekućem sukobu između Izraela i Sirije koji tinja, a povremeno se i intenzivira, sirijske posade PVO su više puta pokušavale da obore izraelske avione, pogotovo zbog činjenice da izraelski piloti često vrše lansiranja svojih raketa, van vazdušnog prostora Sirije, iznad Libana ili Sredozemnog mora. Za takve zadatke, procenjeno da je sistem S-200V, kao sistem sa raketama najvećeg dometa, ima najveće šanse.

Imali su i uspeha. Naime, u februaru 2018. godine, sirijska posada PVO je raketom ispaljenom iz sistema S-200V, oborila izraelski borebni avion F-16I Sufa. Avion se srušio u severnom Izraelu, u području doline Jezril. Oba člana posade su preživela katapultiranjem.

Međutim, bilo je i događaja kada su rakete sistema S-200, nakon promašaja cilja u vazduhu, odletele veoma daleko i srušile se blizu civilnih naselja Izraela i Kipra. Tako je 01.07.2019. godine projektil ispaljen iz raketnog sistema S-200V preleteo deo Sredozemnog mora i pao na Kipar, oko 20 km severo-istočno od glavnog grada Nikozije, oko 300 km daleko od mesta lansiranja. Projektil nije uzrokovao ljudske žrtve, ali su vlasti u samoproglašenoj Turskoj Republici Severni Kipar saopštile su da je raketa izazvala požare u okolnim brdima nakon što su pali njeni fragmenti.

Sledeći incident dogodio se 22.04.2021. godine kada je, kako je saopštila izraelska vojska, sirijski projektil iz sistema S-200 eksplodirao na jugu Izraela, u incidentu koji je pokrenuo sirene za upozorenje u blizini tajnog nuklearnog reaktora Dimona, a zatim i izraelski uzvratni napad na Siriju i njene baterije PVO. Portparol izraelske vojske identifikovao je projektil kao raketu zemlja-vazduh SA-5 (zapadna oznaka za S-200) koju su sirijske snage ispalile na izraelske avione. Portarol izraelske vojske rekao je da je projektil preleteo cilj da bi stigao do oblasti Dimona, 200 km južno od sirijske granice. Imajući u vidu da se baterije S-200 ne postavljaju u neposrednoj blizini granice sa Izraelom i ovde imamo situaciju u kojoj je projektil preleteo verovatno barem 300 km od mesta lansiranja.

Treći zanimljiv incident dogodio se nedavno. Naime, u jutro 1. jula projektil iz sistema S-200, nakon promašaja cilja u vazduhu, pao je na grad Rahat u južnom Izraelu, 230 km udaljenom od granice sa Sirijom i verovatno opet najmanje 300 km od potencijalnog mesta lansiranja rakete. Prednji deo projektila je pao na bočnu stranu jedne zgrade, nanevši manju štetu, a repni deo je pao na otvoreno polje u blizini grada.

Pored ovoga, još najmanje dva slična incidenta, prijavljena su tokom 2021. godine i još jedan iz februara 2022. godine. Dakle, nesumnjivo je da rakete iz sistema S-200 mogu preleteti verovatno i preko 300 km, kada promaše cilj u vazduhu i padnu na zemlju.

Može li sistem precizno dejstvovati po ciljevima na zemlji?

Sistem S-200 je protivvazduhoplovni raketni sistem i nije namenjen za gađanje ciljeva na zemlji, čak ni u nekoj pomoćnoj nameni. Sistem nema režim rada “zemlja”, tako da bi za upotrebu na ciljeve na zemlji, bilo potrebno izvršiti modernizaciju, kako rakete, tako i sistema za upravljanje vatrom, da bi se rakete mogle lansirati u ovoj ulozi.

Raketa 5V28 (ali i ostale rakete iz porodice S-200) se na cilj navode poluaktivno radarski, što znači da cilj mora biti osvetljen nišanskim radarom sa zemlje. To je potrebno radi samonavođenja rakete, ali i aktiviranja radio-blizinskog upaljača. Ukoliko cilj (i raketa) nije osvetljen radarom sa zemlje, ili iz bilo kog razloga radar sa zemlje prestane sa osvetljivanjem cilja tokom leta rakete, ona će izgubiti zahvat i započeti postupak samolikvidacije. Raketa ima sopstveni odašiljač (radio-link) koji se aktivira istog momenta kada izgubi zahvat cilja u vazduhu i kojim se radaru na zemlji signalizira da je zahvat na raketi izgubljen i da posada u kabini upravljanja vatrom može lansirati naredni projektil (ukoliko je cilj i dalje praćen radarom sa zemlje).

Sistem S-200V je pre svega sistem velikog dometa i u skladu sa tim su i razvijena dva osnovna načina dejstva raketama na ciljeve (uz moguće kombinacije i varijacije). Prvi način je kada se cilj nalazi na daljinama do 80 km, a drugi način je kada se cilj nalazi na daljinama većim od 80 km. Kada se cilj nalazi na daljinama ispod 80 km, raketa sistema S-200V, načelno, ima zahvat cilja svojom radarskom glavom za samonavođenje (RGS) još dok je na lansirnoj rampi i njen let i metoda samonavođenja po principu „proporcionalne navigacije“ je veoma slična onoj kod sistema PVO 2K12 Kub-M.

Zato nam je, u ovom slučaju, zanimljiviji drugi način, kada se cilj nalazi na daljinama preko 80 km. U tom slučaju, raketa se lansira pod konstantnim uglom od 48 stepeni i tako leti u trajanju od 30 sekundi. Pritom leti po programiranoj putanji po pravcu (azimutu) po metodi kompatibilnoj sa „proporcionalnom navigacijom”. Raketa dostigne visinu iznad visine cilja (zavisno od daljine do cilja, a visine mogu ići i do 50 km), da bi zatim u fazi obrušavanja prema cilju i uz dodatno ubrzanje, započela poluaktivno radarsko samonavođenje metodom „proporcionalne navigacije“. Inače, ovakav sličan profil leta rakete, imaju i ostali sistemi čije se rakete samonavode na ovaj način (Kub, Hawk, Buk), kada gađaju cilj koji ponire ka zemlji ili kada su u pitanju niskoleteći ciljevi. Raketa sistema S-200V dakle ima mogućnost da bude lansirana i bez zahvata svojom glavom za samonavođenje na lansirnoj rampi uz opciju „zahvat cilja u vazduhu”.

Sa druge strane i sam radar za praćenje ciljeva i navođenje raketa (nišanski radar) ima određena ograničenja. Pre svega to je ograničenje uzrokovano zakrivljenjem Zemljine površine. U tom smislu, nišanski radar može pratiti ciljeve u vazduhu na visinama do 60 metara, na maksimalnim daljinama do 45 km ili na visinama do 100 metara, na daljinama do 50 km. Naravno, kako visina cilja raste, tako se povećava i daljina otkrivanja i praćenja nišanskim radarom. Prema tome, vidimo da je radar veoma nepraktičan za osvetljavanje cilja na zemlji, radi samonavođenja rakete, zbog malih daljina, čak i kada bi to tehnički mogao (bio eventualno prilagođen) i čak i kada bi raketa mogla da ostvari zahvat u vazduhu, obzirom i na njena ograničenja po visini. Ukrajina ima dovoljno projektila dometa većeg od 45 ili 50 km koliko bi, uz adaptacije, možda mogla iznositi daljina efikasnog dejstva rakete sistema S-200V na ciljeve na zemlji, pod uslovima radarskog navođenja i aktiviranja blizinskog upaljača u vazduhu radi ostvarivanja najboljeg efekta na cilju.

Radar je veoma složen i ima nekoliko režima rada, od kojih većina ima određena ograničenja kod praćenja sporoletećih ciljeva što je važan momenat za gađanje ciljeva na zemlji koji se ne kreću. Ipak, postoji podrežim koji omogućava praćenje ciljeva, čak i kada brzina cilja padne na nulu (recimo usled ometanja), ako se cilj i dalje prati po uglovima. Ako se ipak desi da se cilj, čija je brzina nula ne može pratiti po uglovima, postoji i drugi podrežim koji omogućava da računar kalkuliše i “predviđa“ putanju kretanja cilja i da ga na taj način i dalje prati.

Međutim, u prvom podrežimu nemamo cilj (u vazduhu) koji se prati po uglovima, te je nemoguće izdati komandu za lansiranje projektila, da bi se gađao cilj na zemlji, bar ne bez odgovarajućih modifikacija u samoj kabini upravljanja vatrom. Sa druge strane, možda je moguće (eventualno uz manje modifikacije) to izvesti sa navedenim drugim podrežimom, ali je pitanje da li treba da postoji neki početni podatak za vazdušni cilj i, ako treba, može li se on ručno uvesti (fiktivno), pre prelaska na praćenje po “kalkulaciji putanje”, a radi dejstva po cilju na zemlji.

Postoji i režim kod gađanja vazduhoplovnih ciljeva postavljača smetnji, koji bi se možda mogao iskoristiti za lansiranje projektila bez stvarnog cilja u vazduhu. Odgovarajućim prekidačem se uključi opcija “rad pod smetnjama”, što znači da se cilj ne može pratiti po brzini i daljini, a ručno se unese visina. Za raketu se uključi režim “do starta potraga isključena” (sovjetska verzija sistema navođenja na postavljača smetnje “Home on Jam”) i izvrši se lansiranje rakete.

Iz priloženog se vidi da je prvi problem kako uopšte lansirati raketu na cilj na zemlji kod sistema koji nema režim “zemlja”. Najjednostavnije rešenje bi bilo da postoji režim “prinudnog ili havarijskog lansiranja”, ali takve mogućnosti, koliko je poznato, nema (kao kod npr. sistema PVO “Kub”). Međutim, čak i da postoji ovakva mogućnost, ona uobičajeno podrazumeva blokadu upravljačkih površina i sistema rakete i balistički let bez mogućnosti navođenja.

Potrebno je omogućiti raketi silazak sa lansirne rampe iako niti nišanski radar niti raketa ne prate niti jedan stvarni cilj u vazduhu. Kada se ovaj problem reši i raketa siđe sa lansirne rampe, ona će, ukoliko je lansirana pod većim uglovima (npr. 48 stepeni kako je opisano iznad) svakako biti u mogućnosti da balistički odleti i preko 300 km, pre nego što padne na zemlju. Ali preciznost?

Moguće je određivanjem mesta za postavljanje lansirne rampe i matematičkim proračunom ugla elevacije lansera, u odnosu na lokaciju potencijalne mete dejstva na zemlji, veoma grubo raketu usmeriti po pravcu i daljini, ali neophodno je vođenje na srednjem delu i u završnici ako se očekuje pogodak, pogotovo ako je cilj manjih dimenzija.

Kao primer rešenja, moguće je GPS navođenje. Ipak, treba imati u vidu da će taj sistem teško ispraviti početne parametre koji su veoma grubo uneseni u raketu i da će, što je veća daljina, za preciznost biti potrebno dalje vođenje ili čak završno aktivno samonavođenje. Pritom, potrebne su intervencije na samoj raketi, instalacija novog sistema vođenja, eventualno uvođenje i kontaktnog osigurača i onesposobljavanje mehanizma samolikvidacije.

Ukoliko bi se išlo korak dalje, pa se uvede i aktivno radarsko samonavođenje u samoj završnici leta, onda je potrebno u prednji deo rakete instalirati aktivni radar, poželjno na milimetarskim talasnim dužinama, koji bi u završnih nekoliko kilometara leta, ispravio putanju i doveo raketu do cilja.

Međutim, ako pratimo iskustva sa uvođenjem novih američkih protivradarskih projektila AARGM, to nije nimalo lak zadatak. Naime, da bi F-35 i dalje bio “stealth”, bilo je potrebno protivradarske rakete smestiti unutar letelice, da ne bi na spoljnim nosačima narušavale taj efekat. Ali tada protivradarska raketa ne vidi svoj cilj pre lansiranja. Princip rada, da ne idem previše u detalje, jeste da se raketa lansira po uvedenim parametrima sistema na avionu (sa signalizatora radarskog ozračenja ili slično) i dalje koriguje u početnom delu leta sistemom GPS. Na srednjem delu uključio bi se i pasivni radar samonavođenja (ukoliko je cilj radar), a u samoj završnici ako se gađa cilj koji nije radar ili koji je brzo isključio zračenje i aktivni radar.

Već iz napisanog se vidi koliko je potrebno uraditi da se raketa dovede do cilja (koji nije radar), a da to bude precizno. Potrebni su dobri programirani podaci uneseni u projektil pre lansiranja, vođenje na početnom i srednjem delu GPS-om i onda na završnom delu pasivno radarsko samonavođenje, u kombinaciji sa aktivnim radarskim samonavođenjem ili samo aktivno radarsko samonavođenje ako se vrši gađanje objekta koji nije radar (koji ne zrači elektromagnetnu energiju), što nas u ovom slučaju zanima.

I tada je potrebno, pre uključivanja aktivnog radara, toliko kvalitetno navesti raketu da snop njenog radara bude usmeren u zonu cilja od, na primer 50 x 50 metara (ili nešto više, dat je primer sa rakete AARGM) i u toj zoni aktivni radar će raditi “brzo skeniranje” i odvajanje (korelaciju) odraza koji po svojim karakteristikama spadaju u tačkaste (prirodne odraze – klastere) od odraza objekata.

Pod terminom „odrazi objekta“ smatra se onaj odraz čiji povratni signal ima određenu jačinu amplitude i čija dužina trajanja, iskazuje da odraz ima određenu dužinu i visinu implicirajući da je moguće da se radi o cilju. Pritom, ustanovljeno je i da odrazi od nepokretnih, pretežno metalnih, ciljeva poput radara, tenkova ili samohodne artiljerije uvek imaju odraz objekta, a nikad tačkasti ili odraz kratkog vremenskog trajanja.

Nadam se da sam uspeo da ilustrujem svu složenost konverzije raketnog sistema PVO sa poluaktivnim radarskim samonavođenjem, koji nema režim rada “zemlja”, u sistem za gađanje ciljeva na zemlji na većim daljinama i to precizno navođen. Potrebno je mnogo posla, ukoliko se ne želi samo adaptacija i premošćavanje koji ne dozvoljavaju lansiranje rakete bez ispunjenih određenih uslova.

Tako nešto ukrajinski stručnjaci sigurno mogu izvesti. Preraditi raketu da sav svoj razorni potencijal oslobodi na cilju na zemlji i lansirati je, ali tada bi raketa letela balistički i mesto njenog pada bi verovatno bilo značajno udaljeno od cilja koji su želeli da pogode, čak i ako se radi o cilju većih dimenzija. Ništa danas nije nemoguće izvesti, ali se zaista postavlja pitanje, da li je dotle došlo kod Ukrajinaca da se ovi projektili koji nisu projektovani za takve namene, moraju koristiti za gađanje ciljeva na zemlji?

Sa druge strane, Ukrajinci imaju izvestan broj ovih projektila na stanju, a postoje i druge zemlje (npr. Bugarska) koje imaju takve projektile i koje bi možda isporučili dodatne količine. Dozvoljavam sebi procenu da će upotrebna vrednost ovih projektila i njihova preciznost biti niska i smatram da oni služe više kao sredstvo za odmazdu, ostvarivanje efekta iznenađenja i određenog uznemirenja kod neprijatelja, podizanje morala sopstvenim trupama i građanima i da će njima biti gađani veći objekti ruske vojske koji su u dometu (veće kasarne, baze, infrastruktura, aerodromi), za koje nije potreba velika preciznost. Ne bih isključio ni da Ukrajinci ovo rade da bi izvršili dodatni pritisak na zapadne zemlje da im isporuče precizno navođene projektila većeg dometa.

Takođe, ako se već vrše gađanja sa projektilima S-200 na ciljeve na zemlji, trebalo bi naći načina da se razorna bojeva glava od 217 kg ipak iskoristi tako da se aktivira na određenoj visini iznad cilja jer će tako ostvariti jači efekat po cilju (i biti preciznija), nego udarom u tlo. U tom smislu bi bilo potrebno izvršiti modifikaciju na raketi tako da se blizinski upaljač aktivira nekakvim komandnim sistemom ili da se na raketi na primer izvede blizinski upaljač koji bi emitovao kontinualne elektromagnetne talase i na osnovu izmerenih vrednosti jačine reflektovanog, primljenog signala upoređenog sa emitovanim, određivao trenutak aktiviranja bojeve glave.

U svakom slučaju, u narednom periodu možda i saznamo više informacija koje će ipak pokazati da su raketa i neophodni delovi sistema S-200 kvalitetno konvertovani i unapređeni za barem relativno precizna dejstva na daljinama većim od 150, 200 ili više kilometara.

Zoran Vukosavljević, bivši pripadnik raketnih jedinica PVO Vojske Jugoslavije, učesnik borbenih dejstava tokom NATO agresije i vrsan poznavalac PVO tematike ekskluzivni je Tango Six kolumnista.

Zoran je koautor nove knjige „Ešalon – Istorija razvoja sovjetskih i ruskih radara, komandno-informacionih sistema i sistema automatizacije“ i administrator grupe o PVO tehnici na Fejsbuku.

Predstavljanje nove Zoranove knjige i način na koji je možete naručiti pročitajte ovde – https://tangosix.rs/2022/19/07/nova-knjiga-esalon-sve-o-sovjetskim-i-ruskim-radarskim-sredstvima-komandno-informacionim-sistemima-i-sistemima-automatizacije/