Tango Six u Iranu: Priča o islamskom F-14 Tomketu

Tango Six je proveo nedelju dana u Iranu. Izveštavali smo sa najvećeg iranskog vazduhoplovnog sajma i aero-mitinga „Iran Air Show“, na kojem je, razumljivo, najveća zvezda bio legendarni F-14. Letelica zbog koje je vredelo otići na ovako dalek i u današnje vreme i donekle rizičan put.

Od sredine 60-tih i tokom 70-tih godina ratno vazduhoplovstvo Irana (tada Imperial Iranian Air Force – IIAF) prolazilo je kroz proces modernizacije u kome je iz SAD nabavljen veliki broj tada savremenih borbenih aviona.

U tom periodu isporučeno je 308 lakih lovaca F-5 (104 F-5A, 23 F-5B Freedom Fighter, 16 izviđača RF-5A i 166 F-5E i F Tiger II) i 225 lovaca-bombardera McDonnell Douglas F-4 Phantom II (32 F-4D, 177 F-4E i 16 izviđača RF-4E).

Istovremeno, već 1972. godine doneta je odluka da se nabavi i najsavremeniji borbeni avion za postizanje prevlasti u vazdušnom prostoru, odnosno za protivvazduhoplovnu odbranu teritorije. Kako se može naći u literaturi, na ovakvo rešenje uticalo je i sve veće prisustvo sovjetskih izviđačkih aviona (tu se pre svega misli na izuzetno brzi MiG-25) koji su ponekad prelazili granicu i leteli iznad Irana.

Tadašnji vladar zemlje šah Muhamed Reza Pahlavi imao je odlične odnose sa SAD, čiji je predsednik Ričard Nikson direktno odobrio prodaju aviona za koje je Iran bio zainteresovan.

Amerikanci su ponudili dva svoja najbolja lovca, i to tada nove 4. generacije koji su još uvek bili u razvoju.

Mornarički palubni „Grumman“ F-14 „Tomcat“ je poleteo 1970. godine, a „McDonnell Douglas“ F-15 „Eagle“ je svoj prvi let imao 1972. Oba programa bila su u problemu jer su američki političari počeli ozbiljno da nadgledaju njihovo finansiranje koje je probijalo budžete i da dovode u pitanje njihovu svrsishodnost. Za proizvođače je od izuzetne važnosti bilo da nađu i stranog kupca kako bi se obezbedila dodatna finansijska sredstva i time ujedno i smanjila cena pojedinačnog primerka aviona.

Gruman je u svojoj reklami i ponudi bio mnogo konkretniji i agresivniji. Svoj avion je 1973. poslao na Burže, a potom je za šaha Pahlavija tokom njegove posete SAD organizovan i poseban prikaz u vazduhoplovnoj bazi Endrjuz. Pahlavi je i sam bio pilot, veoma ga je zanimala vazduhoplovna tehnologija, želeo je najbolji avion pa se Iran brzo odlučio za Tomketa i 7. januara 1974. potpisan je prvi ugovor nazvan „Persian King“ za 30 aviona vrednih 30 miliona dolara po avionu, uključujući obuku i logistiku.

Ugovor za dodatnih 50 F-14 potpisan je januara 1975., a potpisani su i posebni ugovori za zemaljsku opremu, kao i naoružanje među kojima su bile i rakete vazduh-vazduh AIM-7E „Sparrow“, AIM-9J „Sidewinder“ i AIM-54A „Phoenix“. Ukupno je sve to tada vredelo preko dve milijarde dolara, što je prema nekim procenama spasilo kompaniju Gruman bankrota. Ugovorima je pokrivena obuka i logistička podrška za vremenski period od 10 godina.

Obuka iranskihg pilota i tehničara započela je maja 1974. godine kada je prva grupa stigla u vazduhoplovnu bazu Miramar, Kalifornija u jedinicu VF-124 ‘‘Gunfighters‘‘. Druga grupa od 80 oficira poslata je mesec dana kasnije u bazu „Oceana“, Virdžinija na obuku u eskadrili VF-101 ‘‘Grim Reapers‘‘.

Prvi iranski avion poleteo je 5. decembra 1975., prvi od 30 F-14A Block 90 isporučeni su januara 1976., a 49-ti primerak u varijanti Block 95 stigao je u matičnu bazu krajem 1978. Nakon izbijanja revolucije i proglašenja Islamske Republike, 80-ti avion nikada nije predat Iranu. Od naručenih 714 raketa AIM-54A „Phoenix“, isporučeno je samo 284. Iran je još 1976. razmatrao nabavku dodatnih 70 F-14. Takođe, interesantno je da Iranci tvrde da su nakon jednog uspešnog presretanja sovjetskog MiG-a 25 avionom F-14, Sovjeti prestali da upadaju u iranski vazdušni prostor radi izviđanja.

Za iranske Tomkete izgrađena je sasvim nova vazduhoplovna baza, na oko 30 km severoistočno od grada Isfahan (vojni deo aerodroma je poznat i pod nazivom Hatami). To je i danas 8. taktička vazduhoplovna baza, a krajem 70-tih je u svom sastavu imala 81. taktičku eksadrilu za obuku i 82. taktičku borbenu eskadrilu. Drugi aerodrom baziranja iranskih Tomketa bio je Širaz, 7. taktička vazduhoplovna baza sa 71. taktičkom borbenom eskadrilom.

U IRIAF Tomketi su od 1979. do 1986. leteli takođe u 71. taktičkoj borbenoj eskadrili, 7. taktička vazduhoplovna baza Širaz, potom od 1979. do 1984. u 82. taktičkoj borbenoj eskadrili (TFS), 8. taktičke vazduhoplovne baze (TFB) Isfahan, a 82. TFS je 1984. preimenovana u 81. TFS i danas je korisnik F-14. U 8. TFB se od 1986. do 2023. nalazila i 83. taktička eskadrila za obuku. Iranski F-14A nalazili su se u periodu 1991-2009. i u 62. TFS, 6. taktičke vazduhoplovne baze Bushehr.

Na zapadu se dugo smatralo da su iranski F-14A značajno degradirani kada je u pitanju elektronska oprema, ali je vremenom postalo poznato da to i nije bilo baš sasvim tačno.

Iranski piloti su na obuci u SAD leteli na američkim avionima, i imali su prilike da se u potpunosti upoznaju sa svim sistemima. Iran je prihvatio avione koji su bili nešto slabiji u brzini promene radnih frekvencija radara i raketa Feniks, kao i kada je u pitanju talasna dužina sistema za protivelektronska dejstva.

Veoma brzo nakon pristizanja, IRIAF Tomketi su krenuli u rat, Irak je napao Iran 22. septembra 1980. Iranska vojska, samim tim i IRIAF našla se u velikom problemu sa ljudstvom jer je u i nakon revolucije veliki broj pripadnika oružanih snaga ubijen, zatvoren ili otušten iz vojske. Tako je bilo i sa pilotima F-14, a situacija sa operativnošću flote Tomketa se pogoršavala jer je prestala dalja logistička podrška SAD.

IRIAF je u ratu sa Irakom koristio F-14 ne samo kao lovce-presretače, već i kao leteće radarske sisteme u sistemu PVO. Osim kao presretače za dejstvo na velikim daljinama, korišćeni su i za blisku manevarsku vazdušnu borbu. Kada je reč o njegovom učinku, iako je dosta pisano o tome, pre svega na zapadu, i dalje se istražuje koliko je uspešna bila njegova upotreba.

Podaci koji su zvanično ili nezvanično objavljivani u iranskim, zapadnim, sovjetskim, američkim i iračkim izvorima često su nekompletni, netačni, delimično tačni ili nepouzdani. Samim tim se i brojke o oborenim neprijateljskim avionima, broju lansiranih raketa, kao i broju oborenih iranskih F-14 veoma razlikuju.

Zvanični iranski izvori navode da je lansirana 71 raketa AIM-54A, a da su posade F-14 oborile 30 iračkih letelica, ali da su od toga 6 verovatnih pogodaka. Od toga je svoje ciljeve pogodilo 20 AIM-54 (od toga 4 verovatne), tri cilja su pogođena raketama AIM-7 (samo jedan potvrđen) i postoje 7 potvrđenih obaranja raketama AIM-9.

Međutim, pojedini istraživači tvrde da postoje dokazi o potvrdi obaranja 130 i 23 verovatnih vazdušnih pobeda iranskih F-14, od kojih je bar 40 pogođeno Feniksima, 15 raketama AIM-7, čak oko 95 sa AIM-9, i do tri cilja topom. Među oborenim ciljevima se osim aviona i helikoptera, navodi i jedna protivbrodska raketa tipa C-601.

Kada su u pitanju gubici iranskih F-14, navodno postoje dokazi da su irački lovci oborili samo tri aviona, dok su 4 primerka postali žrtve sopstvene PVO. Istovremeno se navodi da je ipak izgubljeno još 9 aviona, od toga je uzrok dve izgubljene letelice nepoznat, i da je došlo do gubitka još 7 usled različitih udesa. Isti izvori pominju bar 8 oštećenih aviona koji su kasnije popravljeni. U zapadnoj i sovjetskoj/ruskoj literaturi postoje tvrdnje o tome da gubici iznose 12 do 16 aviona.

Rat jeste trajao dugo, čak 8 godina, obe strane upotrebile su veliki broj vazduhoplova, ali se može postaviti pitanje o preterivanju obe strane u navodima gubitaka protivnika. IRIAF je rat dočekao sa samo 27 pilota i 80 tehničara koji su trebali da opslužuju 77 F-14 koji su u tom trenutku bili u inventaru. Usled prekinute isporuke rezervnih delova i logističke pomoći, došlo je i do pada broja operativnih aviona. Ne samo da je postojao mali broj aviona koji mogu da lete, već i je bilo i malo borbeno spremnih letelica kojima svi sistemi funkcioniše (tzv. FMC – „Full Mission Capable“ avioni).

Postoje podaci da je maksimalan broj aviona koji je tokom rata mogao da leti bio do 45, određena količlna rezervnih delova je nabavljena u periodu 1985-1987, SAD su to dozvolile zbog iranske pomoći u zbrinjavanju američkih talaca u Libanu. Pored toga, Iran je takođe uspevao da ih nabavi i na crnom tržištu, a smatra se da je do 1988. godine uspeo da remontuje 30 primeraka. Neminovno je došlo i do kanibalizacije, odnosno neki avioni su postali donori delova, a iranska vazduhoplovna industrija i remonti zavodi započeli su i sa proizvodnjom, kako rezervnih delova tako i potrošnog materijala.

Nakon rata usledilo je još teže vreme za flotu iranskih F-14, pa tako postoji podatak da je sredinom 90-tih bilo aktivno samo desetak aviona od kojih su samo dva bila borbeno sposobna. Velikim naporima je krajem 2000-tih broj aktivnih Tomketa porastao na oko 24 (malo posle toga 26 od kojih 9 borbeno spremnih). Treba naglasiti i da su Iranci uspeli da izvrše oko 300 dorada na avionu, kako na samom zmaju, tako i na radaru, eletronskoj opremi, sistemu za upravljanje vatrom (SUV).

Međutim, dešavalo se da čak ni posle remonta i dorada pojedini sistemi ipak više nemaju karakteristike koje su imali kada su bili novi, odnosno postali su degradirani u odnosu na osobine koje odgovaraju originalnim specifikacijama. Mnogi avioni su mogli da lete, ali kako na primer radar i SUV nisu radili, koristili su se samo za letačku obuku i trenažu.

Bilo je i pokušaja zamene naoružanja čiji su resursi iscrpljeni. Sredinom 80-tih je započeo program intergracije raketa sistema PVO MIM-23B Hawk. Ove rakete vazduh-vazduh su dobile oznaku AIM-23C Sedjil, ali je projekat bio neuspešan iako je raketa zvanično uvedena u naoružanje. Prethodno su Iranci još 1986. navodno ostali bez operativnih raketa AIM-54.

Zamena rakete AIM-7E sovjetskom/ruskom R-27R1 je takođe bila neuspešna. Pokrenut je program razvoja rakete Fakkur-90 2010-tih (AIM-23B Maghsoud) čija je serijska proizvodnja počela 2018. Istovremeno se radi i na zameni raketa AIM-9J, ispituju se novi sistemi na raketi koja nosi oznaku AIM-9P Azarakhsh.

Početkom 2009. pokrenut je program „Babaei“ koji je imao za cilj modernizaciju radara i SUV-a kako bi se u potpunosti obnovile borbene sposobnosti aviona. Jedan avion je poslat na radove koji su trajali četiri godine i taj primerak je dobio oznaku F-14AM. Remonte i modernizaciju međutim ometaju sankcije, nedostatak novca, nedovoljan broj rezervnih delova, kao i njihov lošiji kvalitet koji se dobija od domaće vazduhoplovne industrije.

U inventaru IRIAF danas je oko 60 F-14, 2022. smo imali nezvaničnu informaciju da je 16 letno sposobno, a ove godine da ih je samo 7.

Već tri godine mediji spekulišu da će ih zameniti ruski Su-35 koje je prethodno naručio Egipat, a koji ih nije preuzeo zbog toga što su SAD zapretile uvođenjem sankcija. Najverovatnije da ih je proizvedeno 30, a nakon početka rata u Ukrajini i umešanosti Irana u konflikt slanjem velikog broja dronova-kamikaza Rusije, vesti o predaji Iranu nesuđenih egipatskih Su-35 su intenzivirane.

Sa svojim karakteristikama Su-35 bi mogao da zameni F-14, ali je broj od 30 verovatno nedovoljan za Iran koji ima potrebu da zameni veliki broj borbenih aviona. Pojedine procene govore da će biti naručen dodatni broj letelica, do ukupno 48 ili 60 primeraka.

Tokom našeg boravka u Iranu dobili smo potvrdu pisanja nekih zapadnih medija da su u Iran stigli prvi avioni.