[DRUGI DEO] Iranska protivvazduhoplovna odbrana – od kopija do originalnih rešenja

Juče sam detaljnije obradio napade Izraela i SAD-a na Iran, danas ću se osvrnuti na iranske kapacitete protivvazduhoplovne odbrane.

Zbog višedecenijskih sankcija, nekada samo Amerike, nekad značajnijeg dela globalne zajednice, čak i Rusije, Iran je bio prinuđen da razvija svoje sisteme i kopira tuđe.

Dugo vremena je tokom 70-tih i 80- tih, pa i 90-tih godina osnovu sistema PVO Irana na srednjim daljinama činio američki raketni sistem PVO MiM-23 Hawk. Radi se o sistemu sa poluaktivnim radarskim samonavođenjem, dometa do 40 km, koji je danas u velikoj meri prevaziđen.

Iran je ovim sistemom relativno uspešno dejstvovao protiv iračke avijacije tokom rata 1980-1988. oborivši pritom više desetina iračkih aviona, a bilo je i dejstava prijateljskom vatrom na sopstvene avione. Takođe, od dejstava sovjetskih protivradarskih raketa, uništen je tada i jedan broj baterija sistema Hawk.

Iran je radio na sopstvenom unapređenju ovog sistema sistem kroz projekat Mersad, koji osim savremenije elementne baze i novijih osmatračko-akvizicijskih radara, suštinski nije značajno povećao mogućnosti ovog sistema. Ipak, postoji i noviji razvojni program Mersad-16, kroz koji je jedan broj raketnih baterija prošao relativno opširnu i sveobuhvatnu modernizaciju koja je obuhvatila implementaciju novog S-band radara sa faznom rešetkom (tvrdi se AESA konstrukcije) kao osmatračko-akvizicijskog radara baterije, podizanje nišanskih radara na vozila Iveco Trakker radi postizanja mobilnosti sistema, ali i instalacija novih raketa tipa Sayad-2  (biće više reči u nastavku teksta o ovom projektilu) na mobilni lanser na šasiji Iveco Trakkera sa po 3 projektila u kutijastim lanserima. Domet sistema je praktično ostao isti, do 40 km, ali je savremenija elementna baza, mobilnost sistema i instalacija novijih raketa, povećala borbenu vrednost i žilavost sistema PVO.

Pored toga, Iran je počeo rad i na razvoju sopstvenih sistema na osnovu raketnog sistema PVO Kub-M, a koji Iranci nazivaju Raad-1, a vidimo da je to u stvari lansirno oruđe za sistem Kub-M i rakete 3M9M3 iz sistema Kub, montirano na drugi nosač, na kamion-točkaš marke Iveco.

Iran je od Rusije sredinom 90-tih godina prošlog veka, nabavio nekih 20-tak raketnih baterija sistema PVO Kub-M, kao i jedan broj sistema S-200V. Oni će narednih godina poslužiti za odbranu neba Irana na kratkim i srednjim daljinama, ali i za razvoj novih sistema PVO. Ovu modernizovanu raketu sistema Kub-M, negde nazivaju i Taer-1 i navode da ima povećan domet, ali bez detalja. Takođe, u sklopu ovog sistema postoji i opto-elektronski/ termovizijski uređaj sa radarom za osvetljavanje. Dakle, deo elektronike sa RStON-a (radarska stanica osmatranja i navođenja) sistema PVO 2K12 Kub-M je premešten u tu novu kabinu, kako bi se mogao izvršiti prenos informacija ka raketama i izvršiti lansiranje sa zahvatom u vazduhu.

Dalje bi preuzeo operator u kabini koji bi, kao na RStON-u, upravljačkom palicom držao cilj u preseku markera na monitoru optoelektronskog uređaja, a radar osvetljavanja bi osvetljavao raketu i cilj. Ovaj optoelektronski uređaj je svakako moderniji od onog na sistemima Kub i radi se o dnevno-noćnom uređaju, koji je namenjen i za otkrivanje i akviziciju cilja, a čini se i to da ovaj sistem Raad-1 samo na ovaj način radi. Dakle, nema nišanskog radara za praćenje cilja, veća sigurnost za posadu. Domet je uglavnom isti kao kod raketnog sistema PVO Kub-M, dakle do 24 km po daljini.

Dalja modifikacija raketnog sistema PVO Raad-1 je raketni sistem PVO Raad-2, koji na istom vozilu kamionu marke „Iveco“, sa lansirnim usmeračima sistema 2K12 Kub-M koji su prilagođeni da sada nose 3 rakete koje su verovatno kopija kineske varijante ruskih raketa 9M38 i/ili 9M317, sa sistema Buk-M1 / Buk-M2. Te rakete kod Kineza nose oznaku LY-80B i koriste se kod sistema PVO HQ-16, ali sa vertikalnim lansiranjem.

Takođe, u sklopu ovog sistema postoji i optoelektronski i IC uređaj sa radarom za osvetljavanje sa unapređenim mogućnostima. Ova raketa se naziva Taer-2, a navodi se domet “do 50 km”.

To je dakle unapređen sistem, sa novijim raketama veće brzine i dometa i sa savremenijim opto-elektronskim i termovizijskim uređajima.

Sledeći raketni sistem PVO, pod nazivom Tabas, koristi istu raketu kao i raketni sistem PVO Raad-2 nazvanu Taer-2. To je sistem koji, pored raketa Taer-2, koristi i samohodno transportno-lansirno oruđe sa radarom za praćenje ciljeva i navođenje raketa, sve u sklopu jednog vozila.

Samohodno transportno-lansirno oruđe sa radarom je opremljeno sa nišanskim radarskim sistemom, a u pitanju je radar sa monoimpulsnim nišanskim predajnikom praćenja cilja i  radar sa kontinualnim talasima za osvetljenje cilja koji je uz to i jednokanalan po cilju. Po ovome, u smislu tehničkih mogućnosti, sistem ima sličnosti sa sovjetskim hibridnim raketnim sistemom Kub-M4/Buk-1 ili sa prvim verzijama nekadašnjeg sovjetskog raketnog sistema PVO 9K37 Buk.

Obzirom da su Iranci raspolagali sa većim brojem brodskih raketnih sistema PVO, koji su koristili američke projektile Standard Missile-1, od istih je započeo razvoj “druge grane” raketa za raketne sisteme PVO kratkog do srednjeg i srednjeg dometa.

Raketni sistem PVO Talaš (negde nazivan i “Sajad-2”) je raketni sistem sa raketom iz 70-tih godina i takvim istim nišanskim sistemom praćenja i osvetljavanja. Jednokanalan po cilju. Koristi modifikovanu raketu sa brodskog sistema PVO RIM-66 Standard Missile-1 ( u nastavku SM-1), pod oznakom Sayad-2. Domet raketa je do 70 km.

Na brodu, sistem funkcioniše tako što brodski 3D osmatračko-akvizicijski radar (OAR) obezbedi početne parametre za raketu SM-1 i ona se lansira sa inercionim navođenjem na početnom delu. Zatim se sa radara praćenja i osvetljavanja emituju komande upravljanja na srednjem delu leta, a u završnici je klasično poluaktivno radarsko samonavođenje. Može se postaviti pitanje kako to funkcioniše na ovoj kopnenoj varijanti sistema.

Ne zna se pozdano koji se sve radari koriste kao OAR za sistem Talaš, ali prema nekim dostupnim fotografijama, jedan od njih je i AN/MPQ-50 koji se inače koristi  u sistemu MiM-23 Hawk. Ovaj radar ipak ima nešto skromnije mogućnosti otkrivanja po daljini od 79 km za cilj RCS 1m2 pa do maksimalno 104 km za cilj 3 m2. Tako da je i efikasan domet rakete pod znakom pitanja zbog ovih daljina otkrivanja.

Da bi se raketa Standard missile-1 (SM-1) lansirala sa kopna, izvršene su modifikacije kopnenog lansera i proizveden je lanser koji veoma podseća na lanser sistema Patriot. Radi se o dvokontejnerskom kutijastom lanseru na vozilu točkašu (opet Iveco trakker).

Da bi se raketa navodila, sa brodova su skinuti nišanski radari za praćenje cilja i navođenje raketa AN/SPG-51, koji su slični po funkcijama radaru sistema Kub-M utoliko što se sastoje od 2 radara koji koriste istu antenu, isti reflektor. To su monopulsni radar praćenja cilja i radar kontinualnih talasa za osvetljavanje cilja i i navođenje rakete.

Vrhunac njihovog razvoja „po ovoj liniji“ je svakako raketni sistem PVO srednjeg do velikog dometa Sevome 3rd Khordad, jedini od sistema koji se barem donekle, sudeći po iranskim tvrdnjama, dokazao i u bojevoj upotrebi.

Raketni sistem PVO Sevome 3rd Khordad svakako je ponos iranskog raketnog programa. Sistem je veoma potentan, mobilan, sa savremenim rešenjima u radarskoj tehnici, raketama i načinima vođenja, kao i višekanalan po cilju.

Osnovna taktička jedinica sistema je raketni divizion. Na hijerarhijskom vrhu raketnog diviziona nalaze se:

– Komandni centar
– 3D AESA osmatračko-akvizicijski (OAR) radar „Bashir“

U sastavu jednog raketnog diviziona nalaze se 4 samohodne raketne baterije, od kojih se svaka sastoji od:

– 1 x samohodno lansirno oruđe sa radarom praćenja ciljeva i navođenja raketa
– 2 x samohodno transportno-lansirno oruđe
– vozila za transport i pretovar raketa
– 9 x raketa zemlja-vazduh sa poluaktivnim radarskim samonavođenjem tipa: Taer 1 i 2A, kao i Sayad-2C i sa aktivnim radarskim samonavođenjem tipa Taer 2B/C

U sastavu raketnog diviziona tako se nalaze se četiri samohodna lansirna oruđa sa radarima, osam transportno-lansirnih oruđa i do 36 raketa zemlja-vazduh, gotovo svih tipova o kojima smo do sada pisali, ali u modernizovanim verzijama, sa oznakama “A”, “B” ili “C”, nakon naziva projektila.

Ovakav raketni divizion može teoretski jednovremeno da dejstvuje na do 16 ciljeva, uz uslov da se koriste i rakete sa aktivnim radarskim samonavođenjem.

Samohodno lansirno oruđe sa radarom praćenja sa faznom rešetkom ima mogućnost automatskog praćenja četiri cilja i jednovremenog osvetljavanja dva cilja (dvokanalan po cilju) i navođenje na njih do četiri rakete (četvorokanalan po raketi), kada se gađanje ciljeva u VaP-u vrši raketama sa poluaktivnim radarskim samonavođenjem.

U slučajevima kada se ciljevi u VaP-u gađaju raketama sa aktivnim radarskim samonavođenjem, onda je moguće jednovremeno dejstvo na četiri cilja, i to su maksimalno moguće i granične vrednosti.

Osmatračko akvizicijski radar Bashir radi u frekventnom opsegu od 2 do 4 GHz. Radar S-opsega nudi domet detekcije do 150 kilometara i sposoban je da istovremeno prati više ciljeva. Ova sposobnost je ključna za efikasnost sistema u gađanju ciljeva na srednjim do velikim dometima i velikim visinama. Tehnologija faznog niza radara omogućava elektronsko upravljanje snopom, poboljšavajući njegovu brzinu i tačnost u akviziciji cilja i njegovu sposobnost da se odupre elektronskom ometanju i protivmerama.

Radar praćenja i osvetljavanja je radar sa faznom antenskom rešetkom i 1700 prijemno-predajnih elemenata, koji radi u X-bandu.

U najnovijim verzijama, samohodno lansirno oruđe sa radarom, opremljeno je i savremenim optičkim sistemom koji omogućava otkrivanje, akviziciju i dejstvo na ciljeve na daljinama do čak 50 km i pasivno praćenje cilja, u uslovima elektronskih smetnji i protivmera protivnika.

Što se tiče raketa, koriste se raketa sa poluaktivnim radarskim samonavođenjem tipa Taer 1 dometa do 50 km, zatim rakete Taer 2A dometa do 75 km i rakete Sayad 2C dometa do 75 km.

Od raketa sa aktivnim radarskim samonavođenjem, koristi se raketa Taer 2B/C, domet do 105 km.

Dana 19.06.2019. godine oko 23:35 časova po srednjeevropskom vremenu, Iranski sistem PVO Sevome 3rd Khordad, izvršio je uspešno dejstvo na američku izviđačku bespilotnu letelicu RQ-4A Global Hawk BAMS-D. Dron je pogođen i oboren iznad zaliva Hormuz, a njegovi ostaci su pronađeni i prikazani na iranskoj televiziji. Obaranje američke izviđačke bespilotne letelice koja spada među najsavremenije američke letelice tog tipa, tada je dodatno podiglo napetosti na relaciji Vašington – Teheran.

Jedan od novijih raketnih sistema Irana, koji pripada istoj porodici sistema je i raketni sistem PVO Khordad 15.  Za sistem se navodi da je “sposoban da detektuje borbene avione i borbene bespilotne letelice na udaljenosti od 150 kilometara i njihovog praćenja u krugu od 120 kilometara “,  kako su sa prezentacije ovog sistema preneli iranski državni mediji.

Sistem, dodali su, takođe „može da detektuje stelt ciljeve na udaljenosti od 85 kilometara i da ih angažuje i uništi u dometu od 45 kilometara“.

Tvrdi se i da protivavionske rakete Sajad 3 sistema PVO Khordad 15 istovremeno otkrivaju, presreću i uništavaju šest ciljeva i mogu biti spremne za napad na te ciljeve za manje od pet minuta. Obzirom da je pre 10-tak godina Iran predstavio ovu raketu, produženog dometa, za implementaciju u sastav raketnog sistema PVO Talaš, sasvim je moguće da će ovaj sistem u potpunosti zameniti tehnološki zastareo koncept sistema PVO Talaš.

2021. godine Iran je predstavio novi sistem sa oznakom 9-D koji je razvijen na osnovu sistema PVO Sevome 3rd Khordad, ali koji ima manji domet.

Sistem sadrži istu osnovu kao i 3rd Sevome Khordad, što će reći da se koristi ista noseća točkaška šasija sa istim lansirnim usmeračima kao osnovom, kao i prostor za smeštaj antene radara i radarskih komponenti.

Ovaj sistem protivvazduhoplovne odbrane kratkog dometa dizajniran je da se suprotstavi pretnjama koje lete nisko kao što su krstareće rakete, bespilotne letelice, borbeni avioni, helikopteri i municija bačena sa neprijateljskih aviona, što ga čini ključnim dodatkom iranskom vojnom arsenalu.

Sistem će biti pre svega namenjen za neposrednu zaštitu diviziona 3rd Sevome Khordad od napada pre svega krstarećih raketa, precizno vođenih projektila vazduh-zemlja (uključujući i protivradarske rakete), bespilotnih letelica i kamikaza- dronova, i naravno od (niskoletećih) aviona tokom rada i tokom premeštanja diviziona na nove položaje.

Tehnički, 9-D je raketni sistem kratkog dometa optimizovan za gađanje niskoletećih ciljeva. Ima efektivni domet od 5 do 30 kilometara i plafon leta od 20 kilometara, što mu omogućava da se bavi širokim spektrom pretnji sa različitih udaljenosti i visina. Njegovi radarski sistemi su navodno sposobni da istovremeno detektuju i angažuju više vazduhoplovnih pretnji, obezbeđujući robusne mogućnosti ranog upozorenja i presretanja. Integracija sistema sa postojećim odbrambenim sistemima, kao što je Khordad-15, omogućava slojevitu odbrambenu strategiju koja poboljšava ukupnu otpornost i efikasnost iranske mreže protivvazduhoplovne odbrane. Ovaj sistem protivvazduhoplovne odbrane zasnovan je na istoj šasiji vojnog kamiona 6×6 kao i Sevome 3rd Khordad.

Ključna karakteristika mobilnog sistema protivvazduhoplovne odbrane 9-D je njegova upotreba iste radarske tehnologije kao i Sevome 3^rd Khordad, postavljen na prednjem delu vozila.

Što se tiče radara za navođenje raketa, on je sada AESA konstrukcije i LPI karakteristika (niska verovatnoća otkrivanja), radi u X-bandu i u mogućnosti je da jednovremeno prati 8 ciljeva i da na njih lansira 8 raketa gotovo jednovremeno.

Jedna samohodna raketna baterija u svom sastavu će imati jedan SLO sa radarom i 8 raketa i 1-2 transportno-lansirna oruđa (bez radara). 4 ovakve baterije, oformiće raketni divizion. To bi značilo da je divizion opremljena sa 4 ovakva samohodna lansirna oruđa sa radarom – 32 kanalan po cilju.

Šasija 6×6 je lokalno proizvedena kopija MZKT-6922, originalno proizvedena od strane MZKT-a i korišćena za ruski raketni sistem Buk-M2E. Usvajanjem ove šasije, Iran naglašava modularnost i mobilnost, omogućavajući brzo raspoređivanje i rad na različitim terenima.

Rakete sistema 9D se navode radio-komandnim putem. Takođe, moguće će biti i radio-komandno vođenje uz optičko (pasivno) praćenje cilja preko ugrađenog IRST.

Sistem koristi  2 osmatračko-akvizicijska radara i to S-band radar Bashir, koji se već koristi kod samohodnog raketnog sistema PVO 3rd Sevome Khordad i VHF radar Qods/Vostok (originalno beloruske proizvodnje) pogodan za otkrivanje letelica za stelt karakteristikama.

Pominje se i varijanta kombinovanja sistema 3rd Sevome Khordad i sistema pod radnim nazivom 9D i to tako da bi se unutar samog diviziona 3rd Sevome Khordad, uključilo u sastav svake od 4 baterije još po jedan SLO sa radarom i raketama 9D, ukupno 4 kom, umesto jednog transportno-lansirnog oruđa sistema 3rd Sevome Khordad, po bateriji.

Na kraju ove celine, posebno bih izdvojio i raketni sistem PVO Bavar-373. Nije tajna da je iranski projekat raketnog sistema PVO Bavar-373 nastao nakon što je Iran 2007. godine prvi put pokušao da uveze pet diviziona ruskih raketnih sistema PVO S-300PMU-1 koji mogu da dejstvuju na letelice udaljene do 150 km. Ali čak i dok su se iranski tehničari obučavali za upravljanje S-300PMU-1, 2010. godine tadašnji ruski predsednik Dmitrij Medvedev odlučio je da stopira prodaju zbog međunarodnih sankcija uvedenih kao odgovor na teheranski program nuklearnih istraživanja.

Godinu dana kasnije, Iran je najavio da će umesto toga razviti sopstveni sistem inspirisan S-300, nazvan Bavar 373. Teheran je periodično izveštavao o uspešnim testovima i napretku, a novi raketni sistem javnosti je prvi put prikazao u avgustu 2016. god. Ranije iste godine, uz ublažavanje sankcija zbog nuklearnog sporazuma JCPOA iz 2015. godine, Rusija je isporučila Iranu četiri diviziona savremenijeg S-300PMU-2 Favorit, dometa do 200 km.

Dana 22. avgusta 2019. godine sa velikom najavom, prvi put detaljnije predstavio svoj mobilni raketni sistem PVO Bavar-373 na događaju povodom Dana odbrambene industrije Irana. Na tim prvim predstavljanjima sistema, komponente su gotovo preslikale sastav raketnih sistema iz porodice S-300PM, sa osmatračko-akvizicijskim radarom, nišanskim radarom, komandnom stanicom i do šest lansera sa vertikalnih lansiranjem, ali sa kutijastim lanserima.

Slično kao i kod sistema S-300PM, sistem Bavar koristi metodu vertikalnog lansiranja koji ne zahteva da rakete budu usmerene ka svojim ciljevima. Međutim, dok ruski sistem koristi hladni lansirni metod koji izbacuje rakete iz njihovih cilindričnih lansirnih cevi pre paljenja njihovih raketnih motora, video snimci pokazuju da Bavar lansirno vozilo koristi metodu toplog lansiranja u kojem raketni motor započinje sagorevati unutar kanistera kvadratnog oblika.

Zavisno od izvora, tvrdi se da sistem ima domet od 250 – 300 km po daljini i do 27 km po visini, a često se iranski komandanti PVO hvale da je sistem nazvan Bavar-373, jer se po ubojitosti negde između ruskih sistema S-300 i S-400. Bilo je mnogo najava i propagandnih filmova o razvoju ovog sistema, da bi praktično tek nedavno, na vežbi PVO “Veliki Prorok 19” održanoj početkom ove godine, imali prilike da vidimo konkretan izgled ovog raketnog sistema.

Ono što upada u oči onima koji to malo detaljnije posmatraju, jeste da na snimku nigde nismo videli klasičan nišanski radar, kakav je ranije prikazivan na vežbama i na smotrama. Umesto njega, vidimo osmatračko-akvizicijski radar sa antenom sa faznom rešetkom, komandno-upravljačko vozilo i vozila za vezu, logistiku i napajanje.

Ali ono što je svakako najupadljivije je izgled samohodnih lansirnih oruđa, koji sada na prednjem delu, a odmah iz kabine kamiona, imaju antenu parabolnog oblika podignutu na jarbol, a ceo taj sistem integrisan je na samohodno lansirno oruđe. Sada se pojavljuje taj novi momenat gde se možemo zapitati da li je u pitanju razvoj nove verzije sistema Bavar-373 ili se radi o spiralnom razvoju sistema, koji tek sada poprima neki konačan oblik.

U tom smislu bi onda možda i imalo neke logike zašto sistem nema klasičan nišanski radar kakvog smo ranije viđali, već samo osmatračko-akvizicijski radar koji služi za praćenje ciljeva i navođenje antena na samohodnim lansirnim oruđima. Sistem za upravljanje vatrom verovatno smešten u komandno-upravljačkom vozilu, na osnovu parametara o ciljevima, formira početne podatke za rakete, a zatim formira komande za upravljanje raketama koje se šalju raketama preko antena na lanserima.

Verovatno je i da se u završnoj fazi vrši osvetljavanje cilja sa te iste antene, što bi navođenje značajno približilo onome kako se to radi na sistemima trupne PVO Ruske vojske tipa S-300V. Praćenje raketa je poseban izazov i verovatno je rešen modifikacijom osmatračko-akvizicijskog radara, a verovatno je i da antene na samom SLO-u vrše tu funkciju. Sistem navođenja raketa nije u ovom trenutku potpuno jasan, verovatno se radi o sistemu praćenja kroz projektil (TVM) kao kod S-300P ili inerciono navođenje uz korekcije sa zemlje (SAGG) kao kod S-300V. Takođe, možda i postoji nišanski radar, ali nije iz nekog razloga snimljen niti fotografisan.

Nedaleko od položaja sistema Bavar-373, mogli smo da vidimo i sistem S-300PMU-2, a na položaju je bio prisutan i njegov pukovski OAR 64N6 Stervjatnik, što bi moglo da znači da je došlo i do izvesne integracije dva sistema, što bi povećalo žilavost i preživljavanje sistema.

Što se tiče rakete, navodi se da se koristi modernizovana raketa Sayad-4B. O toj raketi nemamo dovoljno podataka, a nije isključeno da raketa možda poseduje i aktivnu radarsku glavu za samonavođenje u završnoj fazi.

Iran razvija i druge sisteme PVO i PRO, koji su verovatno još uvek u nekoj od faza ispitivanja, kao što je sistem AD-200, za koji se navodi da je raketni sistem protivvazduhoplovne odbrane projektovan za presretanje vazduhoplovnih ciljeva na velikim daljinama i velikim visinama. Sistem PVO je u stanju da se koristi u svim vremenskim uslovima i može istovremeno da gađa šest ciljeva sa 12 projektila. Projektil sistema AD-200 može da uništi širok spektar vazduhoplovnih ciljeva kao što su avioni, helikopteri, bespilotne letelice i krstareće rakete.

Pozivajući se na tehničke karakteristike objavljene u iranskom katalogu za izvoz oružja, raketa može da uništi vazduhoplovne ciljeve dometa od 5 do 200 km i visine od 200 m do 27 km. Raketa je prečnika 515 mm, ukupne težine 2.050 kg sa bojevom glavom od 180 kg. Raketa ima inercioni sistem za navođenje uz radio-korekcije i uz završno poluaktivno i aktivno radarsko navođenje.

Posebnu pažnju privlači i još jedan sistem, ovaj put antibalistički raketni sistem, za koji se navodi da je srednjeg dometa i velike visine koji može otkriti ciljeve na udaljenosti od 180 km i uništi ih na daljinama do 120 km. Sistem Arman može biti spreman za rad za manje od tri minuta. Prema iranskoj državnoj novinskoj agenciji IRNA, ovaj sistem opremljen je domaćim raketama Sayad-3 i razvijen je u dve verzije – jedna opremljena poluaktivnim radarskim tragačem, a druga aktivnim i, kako navode iz Teherana, sposoban je da istovremeno gađa šest ciljeva.

Iran, na koncu, raspolaže i sa velikim broj raketnih sistema PVO i artiljerijskih sistema  veoma kratkog i kratkog dometa za borbu protiv niskoletećih ciljeva, aviona i helikoptera i naravno dronova. Današnji tekst bi bio previše obiman da se bavimo sada i ovim sistemima, ali vredi pomenuti ruski raketni sistem Tor-M1, koji je Iranu isporučen od strane Rusije krajem prve decenije ovog veka, a koji Iran i proizvodi na točkaškoj šasiji pod oznakom Dezful. Tor-M1/Dezful je u stanju da otkrije ciljeve na daljinama do 25 km i visinama do 12 km i da na dva od njih deluje jednovremeno na daljinama do 12 km i visinama do 8 km. Sistem je specijalista za dejstvo na precizno navođenu municiju i krstareće rakete.

Iran je sredinom 90-tih godina prošlog veka od Rusije nabavio nekoliko raketnih diviziona, tvrdi se 3-4, raketnog sistema dugog dometa S-200V. Već smo pisali o ovom raketnom sistemu, dometa do 240 km, koji deluje sa statičnih položaja, najčešće unapred pripremljenih. Postoji i mogućnost rada sa nepripremljenih položaja, ali takav rad i često premeštanje diviziona traži velika naprezanja, brzo troši resurse sistema, a u krajnjoj instanci smanjuje borbene mogućnosti (deluje se sa smanjenim brojem lansirnih rampi na koje se direktno pretovaruju rakete sa vozila za dotur, pa to onemogućava standardnu šinsku dopunu raketa).

Sistem se sastoji od niza osmatračko-akvizicijskih radara velikog dometa poput P-14 i PRV-17 i sl., nišanskog radara 5N62VE, kabinom upravljanja, kabinom predlansirne pripreme i do 6 lansirnih rampi sa raketama V-880. Sistem najčešće funkcioniše uvezan sa dva ili tri raketna diviziona, povezan odgovarajućom komandnom kabinom, koja omogućava sistemu jednovremeno dejstvo na dva ili tri cilja na daljinama do čak 240 km.

Iran je tokom 2015/2016. godine, konačno dobio od Rusije četiri raketna diviziona PVO S-300PMU-2 Favorit, sa pratećim radarskim i komandnim sistemima višeg nivoa, što je značajno podiglo mogućnosti iranske PVO. O sistemima S-300PMU-2 Favorit smo već pisali, a koji u svom sastavu ima i nišanski radar 30N6E2, veći broj samohodnih lansirnih instalacija 5P85SE, osmatračko-akvizicijski radar diviziona 96L6E i pukovski osmatračko-akvizicijski radar 64N6 Stervjatnik. Jedan raketni divizion je u mogućnosti da jednovremeno dejstvuje na do 6 ciljeva u vazdušnom prostoru na daljinama do 200 km i visinama do 27 km.

Zoran Vukosavljević, bivši pripadnik raketnih jedinica PVO Vojske Jugoslavije, učesnik borbenih dejstava tokom NATO agresije i vrsan poznavalac PVO tematike ekskluzivni je Tango Six kolumnista.

Zoran je i administrator grupe o PVO tehnici na Fejsbuku, kao i global moderator na balkanskom forumu Palubainfo.