[TREĆI DEO] Izraelsko-iranski rat: Kakav je učinak imala protivraketna odbrane Izraela i savezničkih snaga?

Tango Six nastavlja da analizira izraelsko-iranski oružani sukob.

Prva dva u seriji tekstova možete pročitati na sledeća dva linka: prvi deo, drugi deo.

Vazduhoplovni napad Izraela na Iran koji je počeo 13. juna, radi neutralisanja, kako se zvanično navodi, nuklearne opasnosti po Izrael i njegove interese, uzrokovao je naravno, i odgovor iranske strane lansiranjem većeg broja balističkih raketa, hipersoničnih projektila i dronova na vojne ciljeve u Izraelu i ciljeve civilne infrastrukture u urbanim sredinama.

Već nakon prva dva dana dejstava, u Izraelu je usledila zabrana objava informacija i emitovanja video snimaka borbenih dejstava, što je javnosti znatno otežalo praćenje i procenu uspešnosti dejstva iranskih balističkih raketa, ali i uspešnost delovanja izraelske protivraketne odbrane.

Ipak, na osnovu onoga što se moglo videti, a i na osnovu nekih informacija koje su se pojavile u javnosti od strane verodostojnih izvora tokom i nakon završetka 12-dnevnog rata, mogu se izvući neki zaključci i analize.

Na koje sisteme se Izrael mogao osloniti kada je u pitanju protivraketna odbrana?

Pođimo od najnižeg ešalona protivraketne odbrane koju svakako predstavlja sistem Iron Dome (Gvozdena kupola).

Već smo pisali o ovom protivvazduhoplovnom i protivraketnom sistemu, namenjenom prvenstveno za borbu protiv projektila iz višecevnih raketnih bacača, minobacačkih projektila i artijerljskih projektila, lansiranih sa daljina do 70 km. Pored toga, a zahvaljujući aktivnoj glavi za samonavođenje u projektilu tipa Tamir, sistem je u stanju i da se efikasno bori protiv krstarećih raketa i bespilotnih letelica.

Kod ovog sistema koristi se višenamenski radar EL/M-2084 koji radi u S-opsegu, u PRO/PVO funkciji. Radar otkriva i klasifikuje sve vrste pretnji iz vazdušnog prostora i generiše prikaz stanja u vazdušnom prostoru u realnom vremenu. Domet u režimu vazdušnog osmatranja i otkrivanja je nešto preko 400 km.

U funkciji otkrivanja pozicije neprijateljske artiljerije, otkriva nadolazeće granate, mine i projektile, obaveštava o tome kontrolni centar BMC za upravljanje sistemom i vrši obračun i kalkulaciju tačke udara.

Domet otkrivanja pozicije neprijateljske artiljerije je do 100 km. Pokriva 360 stepeni po azimutu (kružno osmatranje) u PRO/PVO nameni i 120 stepeni po azimutu (sektorsko osmatranje) u nameni otkrivanja pozicija neprijateljske artiljerije.

U kontrolnom centru BMC proračunava se tačka udara, a na osnovu te informacije se odredjuje da li projektil predstavlja pretnju. Ukoliko se zaključi da je u pitanju pretnja – lansira se raketa presretač koja uništava raketu pre dolaska u predviđenu i štićenu zonu udara.

Sledeći sistem je sistem „David`s Sling“ (Davidova Praćka).

Reč je o protivvazduhoplovnom i protivraketnom sistemu, namenjenom za odbranu od balističkih projektila kratkog dometa lansiranih sa daljina do 300 km, potom krstarećih raketa, a u stanju je i da se efikasno bori protiv aerodinamičkih ciljeva poput aviona, helikoptera i dronova na daljinama do 160 km i visinama do 15 km.

Sistem je namenjen za uništavanje balističkih raketa u silaznom, terminalnom delu njihove putanje. Projektil-presretač tipa „Stunner“ je dvostepeni projektil koji poseduje i odbacivi startni motor, a raketni motor sa dodatnim impulsom u završnom delu putanje ubrzava projektil do čak 7,5 Maha, čime dobija dovoljno veliku kinetičku energiju za sudar sa nadolazećim balističkim ciljem i uništenje njegove bojeve glave.

Raketa ima jedinstveni, nakrivljeni delfinov nos, koji je nastao kao rezultat potrebe za ugradnjom elektro-optičkog (FPA), infracrvenog (CCD/IIR) i aktivnog radarskog tragača (AESA 3D radar u milimetarskom dijapazonu) u kompaktni nosni deo rakete, tako da mogu istovremeno da funkcionišu bez ometanja uz veću mogućnost prepoznavanja stvarnog od lažnog cilja.

Koristi AESA 3D radar EL/M-2084 (isto kao i „Iron Dome“) koji radi u S-opsegu sposobnog da istovremeno otkrije i klasifikuje do 1.100 različitih ciljeva u minuti na maksimalnom dometu od 470 km u zadacima protivvazduhoplovne odbrane i 100 km u otkrivanju pozicija neprijateljske artiljerije pri čemu prati do 200 projektila i raketa u minuti.

Na komandnom mestu baterije (BMC) obrađuju se podaci dobijeni sa radara i rukovodi se gađanjem nadolazećih ciljeva. Pretpostavlja se da sistem može raditi u tri moda: ručnom, poluautomatskom i u automatskom. Gađaju se samo oni projektili i rakete za koje se proračunima utvrdi da će pasti na zaštićena područja teritorije.

Antibalistički sistem „Arrow“ razvijen je i projektovan da bi zadovoljio zahteve Izraela za antibalističkim sistemom koji će po svojim karakteristikama biti uspešniji od američkog sistema MiM-104 Patriot.

Razvoj je započeo 1986. godine i prvi rezultat je bio razvoj i testiranja sistema Arrow-1, koji je poslužio kao demonstrator tehnologije. Nastavilo se dalje sa razvojem verzije Arrow-2 i tokom oktobra 2000. godine, u operativnu upotrebu je ušao prvi sistem antibalističke odbrane. Iako su neke od komponenti sistema (radari) izvoženi i u druge države, Izrael je i dan danas jedini korisnik.

Sistem Arrow-2 namenjen je uništavanju balističkih projektila kratkog do srednjeg dometa lansiranih sa daljina preko 1000 km u njihovoj silaznoj terminalnoj putanji (unutar Zemljine atmosfere), na visinama preko 50 km.

Dalji razvoj išao je u pravcu povećanja brzine projektila-presretača, daljine i visina dejstva, da bi tokom 2017. godine bio uveden u upotrebu kao Arrow-3.

Raketa sistema Arrow-3 je u stanju da presreće balističke rakete srednjeg dometa do produženog srednjeg dometa, posebno one koje nose oružje za masovno uništenje, na visinama od preko 100 km, i sa objavljenom daljinom lansiranja do 2.400 km. Dizajniran je da uništi projektile pre njihovog ponovnog ulaska u Zemljinu atmosferu, uključujući balističke rakete i njihove bojeve glave, kao i satelite.

Navođena raketa Arrow-3 može da presretne dolazeću bojevu glavu direktnim pogotkom – takozvani princip „pogodi i uništi“. Neprijateljska raketa se ne uništava blizinskom eksplozijom, već kinetičkom energijom udarca direktnog pogotka.

Protivraketni odbrambeni sistem „Arrow“ se sastoji od tri osnovne komponente: jedinice za lansiranje projektila, radarskog kompleksa “Green Pine“ i projektila „Arrow“.

Jedinica za lansiranje raketa se sastoji od šest podižućih lansirnih cevi u kojima se nalaze rakete spremne za lansiranje. Postavljen na zadnjem delu prikolice sa dve osovine, svaki lanser, kada je potpuno napunjen sa šest lansirnih cevi koje nose rakete spremne za lansiranje, teži 35 tona.

EL/M-2080 „Green Pine“ (Zeleni Bor) služi kao radar za upozoravanje i upravljanje vatrom za Arrow-3. On igra ključnu ulogu u otkrivanju i praćenju ciljeva i vođenju raketa presretača. Radar koji ima masu od 60 tona, u osnovnoj verziji obezbeđuje otkrivanje i navođenje projektila na daljinama od 500 km, a u ažuriranoj Blok-B verziji na daljinama do 900 km i kao i svi slični radari, ima određeno vidno polje, kako horizontalno, tako i po mesnom uglu. Za razliku od centimetarskog radara sistema THAAD, ovaj radar radi na decimetarskim talasnim dužinama UHF i L-band opsezima.

Dvostepena raketa je opremljena busterom i raketnim motorima na čvrsto gorivo. Projektil koristi početno sagorevanje da izvrši vertikalno vruće lansiranje iz kontejnera i sekundarno sagorevanje da održi putanju projektila ka cilju brzinom od 9 maha ili 2,5 km/s (1,6 mi/s). Kontrola vektora potiska se koristi u fazama rada bustera i održavanja leta. Prilikom paljenja motora drugog stepena nosača, sklop prvog stepena se odvaja. Raketa Arrow se lansira pre nego što su putanja i tačka presretanja pretnje rakete tačno poznati. Kako više podataka o trajektoriji postaje dostupno, optimalna tačka presretanja se preciznije definiše, prema kojoj se rakete zatim navode. Odeljak rakete za uništavanje mase 500 kg sadrži bojevu glavu, osigurač i terminalni tragač.

Pomenuću i protivraketni sistem THAAD, američke vojske, jer je aktivno bio raspoređen na teritoriji Izraela te se u ovom sukobu može smatrati sastavnim delom izraelske protivraketne odbrane.

Ovaj sistem funkcioniše u sistemu protivraketne odbrane američke vojske, koji bi trebao biti umrežen i integrisan sistemom C2 BMC („Command Battle Management Center“) ali bez upravljanja raketnim gađanjima kroz vatrene kanale radi pokrivanja zona po daljini i po visini.

U sastavu tog protivraketnog sistema je i raketni sistem MiM-104 Patriot. Osnovna zamisao je da se Patriotom dejstvuje na visinama do 20-24 km i daljinama do 35 km, a iznad toga da dejstvuje sistem THAAD, koji ima zonu dejstva po visini od 40 km do 150 km i po daljini do 200 km.

Obzirom na sve ove karakteristike, sistem THAAD je načelno sposoban da dejstvuje protiv balističkih projektila srednjeg dometa i onih produženog srednjeg dometa , jer prema navodima može da se koristi za dejstvo na balističke projektile lansirane sa daljina do 3.000 km.

AN/TPY-2 je osnovni radar sistema THAAD, u pitanju je radar sa digitalnim antenskim nizom, AESA po konstrukciji, sa GaN modulima koji bolje podnose toplotna opterećenja pojedinačnih primopredajnika i koji radi na centimetarskim talasnim dužinama, u X-opsegu, na frekvencijama od 8,55 – 10 GHz. Maksimalni domet radara varira od izvora do izvora, ali se obično svi slažu da iznosi od oko 800-900 km u završnoj fazi (Terminal mod) pa do 2.000 ili čak do 3.000 km po daljini (FB mod).

AN/TPY-2 je radar za protivraketnu odbranu koji može da otkrije, klasifikuje, prati i presreće balističke rakete. Ima dva režima rada – jedan za otkrivanje balističkih projektila dok se podižu u početnoj fazi leta i vršenje diskriminacije bojeve glave od mamaca (FB mod), i drugi kojim može da omogući pripremu podataka za presretanje bojeve glave, koja se spušta u terminalnoj (završnoj) fazi (Terminal mod).

Jednom kada detektuje projektil, zahvata ga, prati ga i koristi svoj moćni radar i složene kompjuterske algoritme da napravi razliku između bojeve glave i lažnih ciljeva (mamaca, ostataka pogonskog dela projektila), kako bi uništio projektil pogotkom presretačem sa kinetičkim udarom – “hit to kill”.

Kada radar radi u „Forward Based Mode“ (FB Mod) odnosno režimu isturenog baziranja, AN/TPY-2 je postavljen blizu potencijalnih područja lansiranja i pruža informacije o praćenju projektila i diskriminaciji drugim sredstvima preko MDA-ovog C2 BMC interfejsa.

Sistem kratkih talasnih dužina i dizajn antene omogućavaju mu da prati mete u visokim rezolucijama – što je kritično za razlikovanje ciljeva od mamaca i krhotina. Snop radara je u tom slučaju spušten niže, radi pravovremenog otkrivanja lansiranja i rane faze leta balističkog projektila. Domet u ovom režimu iznosi, prema nekim podacima, od 2000 – 3000 km.

Kada radar radi u „Terminal Mode“ odnosno „terminalnom režimu“, AN/TPY-2 je raspoređen sa THAAD baterijom i direktno podržava THAAD-ovo otkrivanje i angažovanje, usmeravajući presretače prema dolaznoj meti. U ovom režimu, snop radara je nešto podignut kako bi se pratili dolazni projektili pod većim uglovima. Izvori napominju da je domet radara u ovom režimu oko 850 km pa do 1.000 km. Pre nego što je 2006. godine označen kao AN/TPY-2, MDA je FBM radare nazivala „istureno baziranim X-opsezni, prenosivi radari (FBX -T)“, a TM radare kao „THAAD radare“.

Raketni lanseri smešteni su na šasiji teškog teretnog mobilnog taktičkog kamiona M1120 HEMTT LHS. Svako vozilo sastoji se od lansirnog uređaja sa 8 presretača, koji se lansiraju pod uglom. Prema podacima iz američkih izvora, baterija se načelno sastoji od 6 lansera.

Projektil THAAD pokreće jednostepeni raketni motor na čvrsto gorivo „Aerojet Rocketdine“ sa vektorom potiska. Projektil je dugačak 6,17 metara, ukupne startne mase oko 900 kg. Maksimalna brzina leta iznosi do 10.000 km/h uz plafon leta od 150 km. Nakon sagorevanja, buster se odvaja od dela za uništenje pretnje – „kill vehicle“, koji nastavlja da leti do tačke presretanja. Za manevrisanje van atmosfere, raketa je opremljena „Aerojet Rocketdine“ sistemom za skretanje i kontrolu nagiba (DACS) koji obezbeđuje brzu reakciju pokretom koji pozicionira THAAD presretač da presretne svoj cilj. U završnoj fazi presretanja, „kill vehicle“ je vođen infracrvenim fokalnim matričnim tragačem (FPA), koji se pravovremeno otkriva. Nakon što se približi meti pogonjen svojim busterom, THAAD „kill vehicle“ se odvaja i koristi svoje potisnike za usmeravanje radi manevrisanja u završnoj fazi leta ka cilju.

Baterija THAAD pokriva fiksni sektor od 90 stepeni po azimutu. Prema dostupnim podacima, jedna baterija može istovremeno da dejstvuje na nekoliko projektila.

Pored navedenih sistema, na iranske balističke rakete i dronove, vatru su otvarali i protivraketni i protivvazduhoplovni sistemi okolnih zemalja (i lovački avioni).

Što se tiče balističkih raketa, posebno treba podvući aktivnosti američkih brodskih raketa SM-3, koje funkcionišu u sklopu brodskih odbrambenih sistema „Aegis“ i namenjene su uništavanju balističkih projektila kratkog do produženog srednjeg dometa u srednjoj fazi njihovog leta i to kinetičkim udarom. Američka 6. flota je u tom području rasporedila pet razarača klase „Arleigh Burke“ sa vođenim raketama,  kako bi pružila odbrambenu podršku Izraelu.

Kolika je bila efikasnost protivraketnih sistema Izraela?

Da bi uopšte počeli da analiziramo ovo složeno pitanje, potrebna nam je informacija o broju lansiranih balističkih projektila od strane Irana na Izrael. Pitanje je složeno i zato što podaci dolaze od komande izraelskih odbrambenih snaga (IDF), kao i izraelske Vlade, koji, kako se čini, pomalo preuveličavaju broj lansiranih iranskih balističkih projektila.

Tako se obično pronalaze cifre od 500 do 550 lansiranih projektila. Ipak, kada napravimo poređenje  sa informacijama o potencijalnim presretanjima, dolazi do određenog neslaganja, iako je sve još uvek prilično u domenu spekulacija.

Takođe, postoji i problem u prepoznavanju projektila koji je lansiran, a to se odnosi pre svega na rakete sistema „Arrow“ i THAAD, dok zaista nije problem od navedenih sistema izvršiti distinkciju projektila „Tamir“ i „Stunner“ iz sistema „Iron Dome“ i „David’s Sling“. Potonji sistemi su takođe korišćeni u presretanju balističkih projektila iako nisu projektovani za rad protiv projektila lansiranih sa daljina od 1.000+ km.

Ipak, raspolažu moćnim radarima koji mogu otkriti ove ciljeve i raketama koje imaju svoje radarske i/ili elektro-optičke senzore, te je moguće, makar i u salvi projektila na jedan cilj (usled praktične nemogućnosti ponovnog dejstva na cilj u slučaju promašaja) izvršiti dejstvo i nadati se određenom uspehu, koji su sistemi i postigli, čak na iznenađenje same izraelske vojske.

Postoje dva načina da se identifikuju koji presretači se koriste, prvi je korišćenje karakteristika samih presretača. Jednostavan način je ustanoviti da li presretač ima jedan ili dva stepena. Presretači sistema „Arrow-3“ mogu se identifikovati jer snimak pokazuje da prvi stepen sagoreva, a drugi se pali nekoliko trenutaka kasnije.

Još jedna karakteristika je vreme sagorevanja prvog stepena. Prvi stepen rakete Arrow-3 gori najmanje 45 sekundi, THAAD-ov prvi stepen gori negde oko 15-17 sekundi, što je prilično blizu kao kod projektila Arrow-2, koji gori oko 19 sekundi. Do sada nije bilo moguće videti snimak (iz očiglednih razloga) koji bi prikazao sagorevanje punog stepena raketa Arrow-3 i THAAD. Dakle, iako možemo da razlikujemo THAAD/Arrow-2 i Arrow-3 koristeći vreme sagorevanja i broj stepena projektila, to nije toliko korisno za razlikovanje lansiranja projektila iz sistema THAAD-a i Arrow-2.

Drugi način identifikacije presretača je geografski. Rekonstruisanjem putanja od lokacija lansiranja presretača, mogu se identifikovati različita mesta za lansiranje protivraketnih presretača širom Izraela.

Konkretno, prepoznato je šest mesta za lansiranje raketa sistema Arrow (od juga ka severu: Dimona, Nevatim, Sdot Miha, Palmahim, severni Tel Aviv i Ein Šemer) i mesto lansiranja baterije THAAD u centralnom Izraelu.

Geografski razmak između mesta za lansiranje presretača pomogao je u razlikovanju lansiranja THAAD-a i Arrow-2. Za pretpostaviti je da su jedini presretači lansirani sa pozicija baterije THAAD bili presretači THAAD-a, a samo presretači Arrow-a su lansirani sa lokacija baterija Arrow. Nijedan lansirni uređaj osim šest THAAD-ovih lansirnih položaja nije vidljiv u bateriji THAAD na satelitskim snimcima od početka sukoba.

Prema informacijama koje su dostupne javnosti, evidentirano je 39 lansiranja presretača iz sistema THAAD, 34 presretača iz sistema Arrow-3 i oko 9 presretača iz sistema Arrow-2. Ovi podaci se oslanjaju na dostupne video snimke i jasno je da je lansiran veći broj presretača od navedenih.

Tako se u zapadnim (američkim) izvorima pojavila informacija kako je THAAD potrošio najmanje 39+20 projektila, znači oko 59, što iznosi oko 10-15% ukupnih zaliha presretača sistema THAAD koje koriste američke snage. Američka baterija THAAD u Izraelu je takođe verovatno bila blizu trošenja svojih zaliha presretača, jer jedan borbeni komplet iznosi 48 projektila, a vidimo da je lansirano, kako se navodi, i više od toga, što znači da je vršena dopuna. I to sve za samo 12 dana sukoba.

Iako nemamo takve računice iz redova izraelske vojske ili izvora, razumna je pretpostavka da, obzirom da su procene potrošenih presretača rađene pod istim uslovima, da je i kod sistema Arrow-2 i Arrow-3 lansirano više presretača nego što je snimljeno na ovaj ili onaj načn.

Dakle, verovatno bi mogli pretpostaviti da je lansirano barem oko 60-65 presretača sistema Arrow-2 i Arrow-3.

Kakav efekat bi mogao biti sa ovolikim brojem lansiranih presretača najmoćnijih protivraketnih sistema koje je koristio Izrael u svojoj odbrani od iranskih balističkih projektila?

Ako pretpostavimo da je lansirano oko 120-125 presretača THAAD / Arrow-2 / Arrow-3 , da su svi presretači lansirani pojedinačno na svoj cilj i ako uzmemo verovatnoću uništenja balističke rakete sa jednim presretačem od oko 80%, onda bi moglo biti pogođeno i onesposobljeno oko 100 balističkih projektila. Ako pretpostavimo da je u 25% slučajeva na jedan cilj dejstvovano sa dva projektila, ali i podignemo procenat efikasnosti usled višestrukog lansiranja na 90%, dolazimo do broja od oko 85 uništenih balističkih projektila.

Takođe, iskustveno, prema američkim izvorima, barem 10% balističkih projektila koje lansira Iran, (obično) ima neku grešku tokom lansiranja, rane ili srednje faze leta i sruši se negde u more ili u pustinju. To bi mogao biti broj od oko 50 balističkih projektila.

Američka mornarica tvrdi da je projektilima SM-3 iz sastava brodskog odbrambenog sistema Aegis, oborila višestruki broj balistički raketa i to recimo da odredimo da je to oko 30-40 projektila.

Dolazimo do cifre od oko minimalno 165 pa do 190 balističkih projektila koji su uništeni sistemima protivraketne odbrane ili su imali kvar tokom leta i srušili se pre ulaska u vazdušni prostor Izraela.

Kada je reč o uspešnosti dejstava „Iron Dome“ i „David`s Sling“ sistema to je najmanje zahvalan deo ove analize, jer nemamo dovoljno snimaka kojima ih možemo ceniti. Ovi sistemi su masovno lansirali svoje rakete presretače i na dronove.

Čak i da kažemo da se radi o ukupno 100 oborenih balističkih projektila (što lično smatram preuveličanom brojkom), dolazimo do maksimalno 290 balističkih projektila koji nisu ispoljili svoj efekat na cilj na zemlji iz ovog ili onog razloga.

Na ovo, na kraju, treba dodati i ono što Izrael i IDF priznaju, A priznaju najmanje 36 balističkih projektila koji su pogodili ciljeve na zemlji i oko 25-40 projektila koji su propušteni jer su ciljali na područja koja su nenaseljena, nisu od strateškog značaja ili su prosto promašili ciljeve i pali na pusta područja.

Ovim bi se broj balističkih projektila za koje približno znamo šta se desilo popeo na oko maksimalno 361.

Gde se onda gubi razlika do preko 500 lansiranih projektila?

Razlika se krije, sasvim verovatno, u preuveličavanju broja lansiranih projektila od strane IDF da bi se dodatno prikazala efikasnost izraelske PRO (jasno je iz ove analize da nije u pitanju samo izraelska PRO). Da bi se prikazala agresivna namera Irana da lansira ovoliko veliki broj projektila na civilne ciljeve i svetu pokaže opravdanost izraelske akcije, ali i pozove i ostatak sveta (pre svega SAD i zapadni saveznici) da se eventualno priključe i pomognu u rešavanju ovog, kako Izrael tvrdi, gorućeg egzistencijalnog problema za državu Izrael i ceo region, u vidu Irana sa potencijalnim nuklearnim naoružanjem.

Takođe, moguće je da Izrael efikasno prikriva daleko veći broj pogodaka, pre svega na njihove vojne baze, aerodrome i druge isturene i udaljene kasarne, a koje nismo videli usled naredbe o zabrani snimanja i širenja fotografija i video snimaka na društvene mreže i druge izvore informisanja.

U svakom slučaju, ovaj 12-dnevni rat je pokazao da Izraelska protivraketna odbrana, samostalno nije dovoljna da potpuno efikasno zaštiti teritoriju Izraela od masovnog napada Irana.

Tek uz direktnu američku pomoć i učešće, u vidu sistema THAAD, brodskih sistema Aegis i lovačke avijacije, vidimo da je odbrana iako na ivici pucanja, u određenoj meri ipak izvršila jednu relativno uspešnu operaciju protivraketne zaštite.

Takođe, treba naglasiti i da su susedne zemlje, kao i jedinice američke vojske u regionu, svojim sistemima PVO i avijacijom, obarale dronove iranske vojske koji su bili namenjeni za udare na ciljeve u Izraelu, ali i kao mamac i sredstvo zasićenja PVO i PRO izraelske vojske, a pre udara balističkih projektila i time značajno olakšale rad sistemu u Izraelu i sprečavanju potpunog zasićenja koji bi potencijalno mogao gotovo da sruši sistem PVO / PRO i istroši zalihe raketa sistema PVO kraćeg dometa. Pritom ćemo napmenuti da je Iran tokom ovog sukoba lansirao najmanje 1.000 dronova.

Na koncu, kada sam u prethodnoj analizi pisao o iranskim sistemima PVO, dotakao sam se i toga da je Iran delovao uzdržano.

Smatram da je Iran dnevno mogao lansirati i veći broj balističkih projektila, kao i da izvrši mnogo veće dejstvo na urbane centre i civilne infrastrukturne ciljeve u gradovima, a sve u cilju da utiče na to da Izrael prekine vazduhoplovnu operaciju kojoj se Iran nije uspevao efikasno odupreti.

Takođe, veoma je indikativno da Iran nije lansirao gotovo ništa iz svog brojnog i šarolikog arsenala krstarećih raketa (ili je to bilo u zanemarljivom broju) koje su svojim brzinama i profilom leta uz praćenje konfiguracije terena, daleko teži protivnik za otkrivanje i dejstvo od sporih i relativno velikih dronova, a dodatno bi doprinele zasićenju i obmani izraelskog sistema PVO/PRO.

U svakom slučaju, kao jedan od zaključaka moje trodelne analize, mogao bi se izdvojiti taj da se radi o možda samo prvoj rundi sukoba. Obe strane su uzdrmane, Iran naravno više od Izraela. Mislim da se, nažalost, ova situacija neće rešiti mirnim putem, barem ne sada, jer Iran ne odustaje od svog nuklearnog programa, čak je otkazao saradnju sa međunarodnom agencijom za nadzor nuklearne energije IAEA.

Moguće je da nas čeka još rundi. Kada će se one dogoditi, kako će se odvijati i koje su lekcije strane naučile, to ćemo još videti i naravno, na Tango Sixu, analizirati.

Zoran Vukosavljević, bivši pripadnik raketnih jedinica PVO Vojske Jugoslavije, učesnik borbenih dejstava tokom NATO agresije i vrsan poznavalac PVO tematike ekskluzivni je Tango Six kolumnista.

Zoran je i administrator grupe o PVO tehnici na Fejsbuku, kao i global moderator na balkanskom forumu Palubainfo.