[RAT U UKRAJINI] Mit ili istina: „Kijevska sablast“ i uloga pilota-heroja u vazdušnim bitkama

Nema rata bez heroja niti heroja bez rata.

A u stvari, rat je sam po sebi tako ružan i grdan – to znaju svi koji su ga makar onjušili – da svaka legitimacija ovakvog sistematskog ubijanja mora da dođe iz laguma svesti. Pa je za legitimaciju rata neophodan heroj. Zato često ispada da se heroji rata formiraju i formatiraju (manje ili više eksplicitno) često i pre nego se potegne oružje. Tako je Rusija svog heroja formirala i pre nego je napala Ukrajinu pre nekoliko dana: sam predsednik Ruske Federacije Putin odavno ima pomalo (nezasluženu?) auru pobednika (u čemu?) i junaka i u svojoj zemlji a bogami i u inostranstvu obzirom da je putinizam kao državotvorna doktrina u izvesnim krugovima potpuno dominantan model uz pomoć kojeg se zamišlja budućnost.

Ukrajina je u poslednjih nekoliko dana, u nedostatku efektivne odbrane morala na brzinu smisliti svog heroja. Pa se tako već prvog dana invazije pojavila vest o navodnom ukrajinskom pilotu koji je već u prvih 24 časa invazije oborio čak šest ruskih aviona: mig 29, su-27, dva su-25 i dva su-35. Početkom marta se već po mračnijim lagumima interneta već  zavrtela cifra od deset aviona. I to bi sve zajedno ovog misterioznog pilota činilo i duplim asom, i prvim asom ovog veka ali i onim što se zove „ace in a a day“ – a to se nije odavno desilo i, koliko znam, as se nije pojavio od Iransko-Iračkog rata u kojem je pilot F-14 Jalil Zandi imao 8 potvrđenih i još tri verovatne pobede.

Ali što je brzo, to je i kuso, pa su se u krojenju ovog mita pojavile i izvesne nekonzistentnosti. Jer ukrajinski zvaničnici su na mit momentalno naskočili i po društvenim mrežama delili navodnu fotografiju pilota koji je u notes utefterio 6 neprijateljskih aviona, ali se ispostavilo da je u pitanju fotografija jednog probnog pilota stara nekoliko godina. O identitetu se naravno spekulisalo – te je Sierra Hotel Aeronautics kao Kijevsku sablast identifikovao pukovnika Oleksandera “Sivi vuk” Oksančenka, pukovnika i poznatog akrobatskog pilota. Kako je Oksačenko poginuo u noći 25. februara – pretpostavlja se da ga je oboren dejstvom sistema S-400 – i kako je leteo na suhoju 27 – malo  je verovatno da je on u pitanju te i dalje ostaje nejasno ko je onaj na široko deljenoj slici, da li je možda početna informacija da sablast sedi za komandama baš Mig-29 netačna, te na kraju – kako je Oksačenko nastavio da obara avione i nakon što je poginuo? Druga spekulacija je navela da je u pitanju Vladimir Badonov. Ali i njegove fotografije su se na kraju ispostavile kao potpune fabrikacije – prilično kilavo namontirane fotografije nekog brazilskog advokata.

No, ne treba previše vere stavljati u propagandne manevre: Ukrajini je očajnički bio potreban heroj – i gle čuda, heroj se i pojavio jer u očajnim situacijama kao što je ona u kojoj se nalazi Ukrajina čak i fiducijarni heroji završavaju kao realni moralni podstrek, pa nije ni čudo da su se ukrajinski zvaničnici na mit ovako promptno – i iz ugla zaluđenika za avijacijom i preciznim podacima – neoprezno zajahali. I, sem što je malo verovatno da u savremenom obliku ratovanja ovakav fenomen može da se desi, izgleda da je mit formatiran i uz pomoć savremenih komunikacionih tehnologija: jedan od videa koji navodno prikazuju vazdučnu borbu u kojoj ukrajinski mig-29 obara Su-35 je sasvim očigledno jako loša montaža igrice Digital Combat Simulator – što je i sam portparol Eagle Dynamicsa potvrdio.

Doduše, u ovoj urbanoj legendi može biti i trunka istine, jer za pretpostaviti je da je prvog dana ukrajinski sistem vazdušnog nadzora i navođenja bio koliko-toliko aktivan i sačuvan, pa je za pretpostaviti i da je dejstvo lovačke avijacije Ukrajine moglo biti koliko-toliko efikasno: za PVO zasnovane na sovjetskoj doktrini sistem i sredstva navođenja su od ključne važnosti. Podsetimo na primer na zalivski rat kada je od šest u vazdušnim okršajima oborenih i oštećenih aviona zapadne koalicije čak pet oboreno i/ili oštećeno prvog dana kada je sistem navođenja bio makar donekle funkcionalan i samo jedan u ostatku rata. Tako je i danas: u sred rata sve valja uzimati sa zrnom soli, ali samo ilustracije radi – prvog dana rata zvanični su Ukrajinski podatci govorili o 26 neprijateljskih oborenih aviona. Danas, trećeg marta, govori se o 29.

Ali arhitektura mita nije samo priča, no i potencijal za njegovo prihvatanje i reprodukciju. Pa ako gugl pretraga ima više od 65 miliona rezultata, to ne govori samo o potencijalu globalne mreže već i o izvesnoj potrebi za baš ovakvim mitom. Politčki interesi za sada na stranu – nema sumnje da je već ogromna zajednica DCS igrča makar delimično kumovala globalnome fenomenu-za-jedan-dan. Jer makar sa jedne strane daju tako dugo priželjkivanu priliku da i zapadna publika svih redom ratova i DCS-ova dobije matricu i ideološku legitimaciju da makar za trenutak obožava tradicionalno neprijateljski avion za kojeg ima nesumnjive simpatije usled nesumnjivo najlepšeg dizajna lovačkog aviona uz F-14 i su-27 – simpatije za čije je praktikovanje do sada trebalo smišljati elaborantne legitimacijske matrice ili ih se moralo jednostavno potiskivati. Kladimo se na primer da je kupovina ovog moda na DCSu ovih dana znatno poskočila. Na kraju krajeva, promptno su se pojavili i nezvanični modovi sa misijama Kijevske sablasti a i Growling Sidewinder je napravio i svoj reenactment (u kojem je izgubio od su-35).

Hanojska sablast

Ali ni mitovi u stvari ne nastaju baš iz tankoga vazduha (pun  intended) a kamoli isključivo iz potreba gejmera – pa ni istorija baš ovakvih fenomena nije baš sasvim nova. Podsetimo stoga na utvaru Hanoja: mitskog pukovnika Toona, Tomba, kako već u kojem izvoru. Tomb je naime navodni vijetnamski as, pilot na Mig-17 sa repnim brojem 3020, koji je oborio trinaest američkih aviona. Mit nije potpuno bez osnova i dolazi iz SIGINTa – a u Vijetnamskoj je avijaciji makar jedan avion nosio 13 pobeda. Tih 13 zvezdica je, međutim, na sebi nosio Mig-21 sa repnim brojem 4326. Uz to – valja imati u vidu da su vijetnamci pobede crtali na avionima usled prakse povučene iz sovjetske doktrine: piloti lete na više aviona pa je besmisleno beležiti pobede samo jednog a ovim je konkretnim avionom pilotiralo najmanje devet pilota od kojih je šest zaradilo titulu heroja. No mit je toliko bio tvrdoglav da je čak zalutao i u onu genijalnu francusku emisiju o avijaciji koja se svojevremeno početkom devedesetih godina emitovala na tadašnjem prvom programu^[1] – u kojoj se “neki Tun” čak i rukuje sa novinarom dok je u njegovoj pozadini – Mig21.

Takođe, ovaj je mit našao i još jedno utemeljenje: Rendi „Djuk“ Kaningham (Randy “Duke”^[2] Cuninghham) tvrdi da je njegovo treće obaranje 10. Maja 1972. kojim je i zaradio status asa bio upravo Mig-17 sa repnim brojem 3020 i da je borba bila baš čupava. Nakon misije bombardovanja, Kaningham i njegov vingmen su zaskočeni od nekoliko Migova, Kaningham je oborio tri a upravo je treći nosio repni broj 3020. Ako je verovati Kaninghemu, borba je bila serija vertikalnih makazica, (uglavnom) vertikalna jednokružna. Jer kako bi drugačije mogao – sasvim zgodno i romantično – da se pogleda oči u oči sa vijetnamskom utvarom prilikom jednog od uspinjanja i da primeti da je “Toon” – opet sasvim romantično – nosio beli šal. Na kraju je Kaninghem probao i onaj manevar koji se retko upotrebljava: stolovao je svoj F-4 ne bi li misteriozni Vijetnamac overšutovao. Razdaljina je međutim bila odveć mala za Kaninghemov Sidewinder, ali je iz nekog razloga pilot Miga krenuo u odustajanje od borbe te ga je Kaningham ga je oborio u begu.^[3]

Jedini problem: niti jedan član vijetnamske avijacije nije nosio ni ime ni prezime “Tun” niti “Tomb”, ni jedan MiG-17 nije imao toliko pobeda, ni jedan vijetnamski pilot nije imao toliko pobeda a u vijetnamskoj nomenklaturi ta dva imena i/ili prezimena jednostavno ne postoje.

Na kraju, mnoge su se dodatne teorije o identitetu pukovnika Tumba/Tuna pojavile: misteriozni (utvara?) sovjetski pilot (koji po svemu sudeći jesu leteli u Vijetnamu), visoki oficir koji je leteo bez dozvole, i serija pretpostavki da je u pitanju jednostavno greška i fenomen velikih očiju u strahu.

Ali zato postoji Ngyen Van Coc. Pilot koji je zaista oborio devet američkih aviona: 5 Thunderchief-a, tri F-4 i jedan F-102. Obuku na sedamnaestici je završio u Karsnodarskoj bazi u Sovjetskom savezu, 1965. prešao na Mig-21, ali njegov je ratni put bio krajnje zanimljiv obzirom da je zaista krenuo preko trnja: na svojoj prvoj borbenoj misiji je oboren uz još pet vijetnamskih aviona u dobro poznatoj zamci operacije “Bolo”. Njegovoj duševnoj stabilnosti svedoši i podatak da je svoj prvi oboreni neprijateljski avion ubeležio manje od dva meseca posle ovog nemilog događaja: u aprilu iste godine. Do kraja rata je nakucao, dakle, devet pobeda i uz Pham Tuan^[4] se preselio u nacionalnu legendu.

Inače, primetna je razlika između broja pobeda koje su namicali vijetnamski piloti u odnosu na brojeve koje su namicali američki: jedan sa devet pobeda, 3 sa osam, dva sa po sedam, devetorica sa po šest. Sa druge strane među amerikancima je bilo samo trojica sa po pet (Kaninghem, Vili Driskol i Stiv Riči) te dvojica koji su status stekli kao RIO oficiri: Čarls DeBelvju (sa šest pobeda) i Džefri Fejnstajn (on je doduše bio – budimo tehnički precizni – WSO, jer je bio deo USAF).

Razlika u brojevima malko baca svetlosti na razloge zbog kojih su, primerice, nemački piloti imali radikalno više pobeda od savezničkih pilota: oni su gotovo ceo tok rata delovali u sredini koja je ekstremno bogata metama; za razliku od sovjetskih i američkih pilota, koji su bili naređenjima vezani za bombardere koje su pratili – Nemci su formirali specijalizovane lovačke grupe za slobodan lov – i upravo su u njima nedostižni nemački asovi pravili one sasvim ludačke brojeve; za razliku od Sovjeta čija je taktika bila koncentracija vatre na vođu (ne bi li se grupa obezglavila, što je možda teže, zahtevnije i u prvom koraku skuplje ali daje vrednije rezultate na nešto duže staze). Nemci su se koncentrisali na zaostale i sekundarne članove (dakle na neiskusne i novajlije) neprijateljskih formacija; nemački piloti su leteli do samog kraja rata za razliku od britanskih, američkih i sovjetskih koji su povlačeni pa im je čak letenje bilo zabranjivano – sve ne bi li se iskoristili za podizanje morala, obuku novih pilota ali i da bi se izbeglo eventualna sramota ukoliko neko bude oboren.

I tako je bilo i u Vijetnamu. Vijetnamci su operisali u situaciji gotovo potpune dominacije i u sredini bogatoj metama i leteli su daleko duže i više od američkih protivnika, pa bolji rezultati ne treba da iznenađuju.

To daje još jedan element verodostojnosti kijevskoj sablasti: ako i postoji – deluje/delovao je u uslovima izuzetno nepogodnim za pobedu u ratu ali izuzetno pogodnim za brzo namicanje velikog broja pobeda.

I na kraju: mit ili bajka?

Ali mit o Kijevskoj sablasti opstaje na savremenim (geo)političkim potrebama i formatiran je prema savremenim geopolitičkim matricama u kojima su nacionalni stereotipi raspoređeni u precizne borbene formacije.

Rusi su brojni, centralna doktrina, strategija i taktika su: zatrpati neprijatelja sopstvenom brojnošću bez mnogo suptilnosti, razmišljanja i promišljanja. No, ovaj mit o ruskoj brojnosti uveliko je rezultat ideološkog delovanja nemačkog oficirskog kadra koji je posle drugog svetskog rata izbegao u SAD i/ili zauzeo ključne pozicije u novostvorenom Bundesveru: potreba za pranjem biografija kreirala je veoma diskurzivno opterećenu matricu u koju se i dan danas uliva kada se sa druge strane nađu neki Rusi.

Čitamo li memoare nemačkog oficirskog kora koji je izgubio rat: Sovjetski Savez je na istočnom frontu pobedio isključivo zbog ogromne brojčane prednosti; sovjetska doktrina, strategija i taktika je da sipaju ljudstvo nemilice i bez žaljenja na mitraljeske i ostale cevi dok svojim telima ne zatrpaju neprijatelja; Sovjetski Savez u stvari ne zna da vodi rat, već samo da izbaci više živih ljudi i topovskog mesa no što neprijatelj ima metaka. Mit je toliko uporan (i zapravo i stariji od drugog svetskog rata) da je i do nas – pomenuli smo u jednom od prethodnih tekstova – svoj put pronašao u obliku popularnih naziva za dve vrste insekata roda Blatta: bubašvabe (velike, snažnije, crne) i Bubarusi (male ali daleko brojnije).^[5]

Tvrdoglavi mit se održao do dana današnjeg i u američkoj vojnoj doktrini ali i, što je možda i važnije, u popularnoj kulturi, pa nećete naći holivudski film u kojem se američki vojnici ne bore protiv potpuno nadmoćnog neprijatelja i pobeđuju služeći se tipično ljudskim i dubinski humanističkim karakteristikama – kreativnost, hrabrost, milosrđe, dok se neprijatelj (posebno ukoliko su taj neprijatelj Rusi) služi brojnošću, bezumljem, ispiranjem mozga i pretvaranjem ljudstva u dehumanizovane automatone za bezumno jurišanje. A kijevska sablast se “igrom slučajnosti” savršeno uklopila: Rusija je bezumno i nekoordinisano navalila; heroj je ustao, heroj je kreativan i hrabar i heroj je razbucao i ponizio dehumanizovanog neprijatelja.

Mit svakako opstaje i na gustoj arhitekturi i univerzalnih ljudskih potreba za mitološki struktuiranim pričama: usamljeni junak protiv nadmoćnog neprijatelja (doduše – mitske i bajkovite priče zahtevaju još jedan element: misterioznog pomoćnika) koji odlazi da izvrši misiju i nakon uspešne pobede nad potpuno nadmoćnim (u ovom ili onom smislu) neprijateljem – vraća se kući, sada opremljen nekim novim društvenim statusom. Nije stoga ni čudo da su ove priče sa razmeđa bajke i mita najčešće metafore odrastanja: dečak odlazi, izvršava misiju i vraća se kao muškarac. A mitska priča se dešava u onom liminalnom prostoru: (n)i dečaka, (n)i muškarac – i obrađuju jednu arhetipsku nevolju i neprijatnost kada smo suočeni sa kategorijama koje izbegavaju (lingvistička u prvom redu) svrstavanja.

Iako volimo da mislimo da između “nas” i onih primitivnijih oblika društva stoji provalija – moderne zajednice u kojima živimo i dalje imaju svoje arhetipske korene pa ne treba ni da začudi da su one u velikoj meri mitovi nastavljeni drugim sredstvima. Primenimo li ovu arhetipsku matricu i uzmemo li kijevsku sablast kao metaforu Ukrajine – inače jednog zaista dubinski “rascepljenog” i “nesazrelog” društva – utvara je poletela kao niko-ništa a sletela kao nova kompletna i konzistentna zajednica, u novom statusu, sa novom energijom – sletela je kao nova, odrasla i kompletna nacija.

^[1] A ne mogu sada da je nađem nigde pa bih zamolio zajednicu avijacijskih zaluđenika da mi pomognu u komentarima

^[2] Ne po nekom “vojvodi” već po Džonu Vejnu koji je bio poznat kao “Duke”

^[3] Kaninghemova priča je, međutim toliko neverovatna da je teško u nju poverovati a razlog njene opšte prihvaćenosti valja tražiti u medijskoj dominaciji Sjedinjenih Američkih Država i njihovoj slepoj tački za svakakve patriotske gluposti. Sudbina Kaninghema je još zanimljivija i malo možda ukazuje na utemeljenost cele priče: završio je u zatvoru zbog podebele korupcionaške afere i na kraju izvukao osmogodišnju zatvorsku kaznu.

^[4] Koji je iza sebe imao dva ključna uspeha: jedini je pilot na svetu koji je oborio B-52 i prvi je azijac i Vijetnamac koji je leteo u svemir na Sojuzu 36 1980. godine

^[5] Kako, doduše izaći na kraj da je u engleskom jeziku posve obrnuto – bubarusi su na engleskom poznate kao german cockroaches a bubašvabe kao oriental cockroaches – nije ni meni lako da se izborim. Ali u našem su jeziku nacionalni stereotipi tako poređani.