[INTERVJU] Kustos Muzeja vazduhoplovstva Bojan Vićentić o savezničkom bombardovanju Beograda: Nismo stradali zbog višeg cilja

– Istorija je prepuna primene dvostrukih standarda. Za nemačke pilote lovačkih aviona u Drugom svetskom ratu bila je velika sramota pucati na pilota koji je iskočio iz aviona, što je važilo na Zapadnom frontu, dok su u napadu na Kraljevinu Jugoslaviju postupali potpuno drugačije. Pilot jugoslovenskog vazduhoplovstva Vladimir Gorup poginuo je kod Fruške Gore tako što je iskočio iz aviona i bio pogođen dok je bio na padobranu. Njegovo telo pronađeno je na zemlji sa pištoljem u ruci, jer je on, pretpostavljam u besu i nemoći, izvadio pištolj i pucao na neprijatelja dok je još bio u vazduhu. Sa druge strane, nemački pilot Franc Štigler nije pucao na teško oštećenu “Leteću tvrđavu”, već je ispratio američki bombarder van nemačkog vazdušnog prostora. Štigler je posle rata rekao da nije pucao na oštećeni avion, jer bi to bilo “kao da je pucao na padobrance”. –

Na ovaj način kustos Muzeja vazduhoplovstva Beograd Bojan Vićentić počinje priču o odnosu zaraćenih sila 1941. godine, pre svega nemačkih snaga na našim prostorima u nastavku serijala Tango Sixa posvećenog upotrebni vazduhoplovstva u Drugom svetskom ratu.

Kako Vićentić objašnjava, okolnosti u tom periodu ne mogu se procenjivati kroz prizmu borbe dobra i zla, niti se borbene snage mogu toliko decidno razvrstati na fašističke i antifašističke.

– Crno-bela podela na fašiste i antifašiste predstavlja vrstu mitologizacije, jer ako pogledamo činjenice, Drugi svetski rat nije baš bio borba dobra i zla. Sa jedne strane imamo nacističku Nemačku o kojoj znamo mnogo toga, ali sa druge imamo kolonijalne države koje rade veoma sličnu stvar. Imamo Britaniju, Francusku i druge zemlje koje drže veliki deo sveta pod svojom šakom, kroz sistem koji je prilično mlako nazvan “kolonijalizmom”. Velike sile nisu bile pozvane na teritorije koje su osvajale, već su u te delove sveta otišle sa oružijem i okupirale ih iz jednog razloga – da zadovolje sopstvene interese. U tom svetlu možemo govoriti i o početku Drugog svetskog rata. Čehoslovačka je prepuštena nacistima, kao i Austrija. Kada je okupirana Poljska, zapadne sile Nemačkoj objavljuju rat deklarativno, bez borbenih dejstava. Dejstva počinju kada se Nemci okreću ka zapadu i napadaju  Francusku. Svi ti događaji imaju mnogo nijansi i svakako se ne mogu svesti samo na sukob dobre i loše strane. –

Jedna od tih nijansi jeste i priroda nacističkog bombardovanja Beograda i Srbije koja u sebi sadrži određenu osvetničku crtu. Martovske demonstracije, priča Vićentić, kao i nekoliko napada na nemačke zvaničnike i privredna predstavništva tog dana, za Nemce su predstavljale svojevrsnu uvredu, te je bombardovanje koje će uslediti u određenoj meri bilo i način da se revanširaju. Međutim, celokupna borbena dejstva i akcije tokom Drugog svetskog rata, kako 1941. godine, tako i u godinama koje će uslediti, počivaju isključivo na ličnim političkim i vojnim interesima samih učesnika.

Savezničko bombardovanje 1944. godine i dalje je predmet sporenja kada je reč o interesima i ciljevima tadašnjih sila. Kako ih definisati?

Ne treba padati u zabludu da smo stradali za viši cilj. Nismo stradali za viši cilj. Viši ciljevi se tu određuju pojedinačno i svako ima sopstveni. Britanci imaju viši cilj da očuvaju svoje pozicije i svoju moć, a da nekog drugog iskoriste da pogine za njih. Tako funkcionišu imperije – i ruska i nemačka i britanska i francuska. Uostalom, ako posmatramo Drugi svetski rat na našem prostoru možemo primetiti da svako sarađuje sa svakim. Recimo, Partizani su imali veliki broj kontakata i dogovora i sa nemacima i sa ustašama, u početku rata tesno sarađuju sa četnicima. O tome se ne govori, jer je njima stavljen oreol svetitelja. Međutim, komunističku partiju zanimala je samo vlast. Njihov prvobitan cilj bio je da sprovedu komunističku revoluciju, promene tadašnji sistem i uvedu sopstveni. Oni su radili sve što im je bilo potrebno da svoj cilj ostvare. Tako im je na kraju rata bila potrebna, ali i dobrodošla vazdušna podrška anglo-američkih snaga kako bi bili uništeni određeni neprijateljski ciljevi po teritoriji tadašnje Jugoslavije.

Dakle, govorimo o saradnji partizanskog pokreta sa savezničkim silama?

Da. Respektabilne vazdušne snage bile su partizanskom pokretu pomoć koja se ne odbija, ali ne možemo izuzeti i zapadne interese u toj saradnji. Partizanske jedinice su te koje žele oružanu borbu protiv Nemaca i koje obavljaju akcije protiv njih bez obzira na sve. Jugoslovenska vojska u otadžbini prestaje sa nekim značajnijim akcijama onda kada nemačka represija nad stanovništvom postaje baš brutalna i masovna. Međutim, Partizani ne prestaju. O tome postoje zapisi i u ratnom dnevniku nemačkog Vermahta. To je je upravo i bilo potrebno saveznicima – neko ko će na terenu da odvlači pažnju, ko će da vrši stalne diverzije i da uzbunjuje Nemce. Dakle, oni jesu izvodili bombardovanja u saradnji sa partizanima bombardujući neprijateljsku logistiku i pozadinske jedinice. Ključno je što pri tome ne vode računa o tome ko je na zemlji i šta se događa, što baš i nije savezničko ponašanje. Vodili su računa o svom interesu, a ostale gledali kao potrošnu robu – zašto da ginu američki ili engleski vojnici, ako mogu da ginu srpski?

Međutim, postoji uverenje da takva saradnja ipak nije bila ostvarena. Šta nam govore istorijski podaci?

U nemačkom ratnom dnevniku komande Vermahta stoji podatak u vezi sa nemačkim operacijama oko Drvara 1944. godine da su Nemci napadali partizanske jedinice, ali da zbog snažne podrške iz vazduha koju su anglo-saksonci pružali partizanima nisu mogli da vrše operacije po danu, već su bili primorani da se kreću isključivo noću. Već 1943. godine počinje priklanjanje zapadnih saveznika partizanskom pokretu, a okretanje leđa Dragoljubu Mihajloviću i jugoslovenskoj izbegličkoj vladi. Jugoslavija se prepušta interesnoj sferi Sovjetskog saveza i u skladu sa tim okreće se podrška od rojalističkih snaga ka komunistima.

Znači li to da je partizanski pokret mogao ravnopravno da učestvuje u borbenim dejstvima savezničkih sila i određuje ciljeve?

Priča da je savezničko bombardovanje bilo naručeno od strane komunista  mora se sagledati suštinski. Tačno je da je partizanski pokret učestvovao u određivanju ciljeva. Za to postoji nekoliko izvora. Pre svega imamo naredbe iz tog vremena koje je vrhovni štab partizanskog pokreta slao svojim podružnim jedinicama i drugim štabovima, naročito na prostoru Srbije. Zatim imamo memoare generala Ficroja Maklina, britanskog oficira koji je bio oficir za vezu. On je pisao i o svojim sastancima sa Kočom Popovićem i o tome kako su određivali pojedine ciljeve. Poznato je i da je Tito boravio u Bariju gde su u okolini bile stacionirane anglo-saksonske vazdušne snage. Stoga se ne može reći da tu ne postoji određena veza. Da, ona postoji, a moje lično mišljenje je da tu dolazi do poklapanja interesa dve strane.

Dakle, ta saradnja nije bila jednosmerna?

Mislim da se nije sve svodilo na to da partizani dobiju instrukcije i rade kako kažu saveznici. Treba imati na umu da partizani, koji su ideološki komunisti okrenuti Sovjetskom savezu, ne zasnivaju saradnju sa Anglo-saksoncima na ljubavi ili poverenju. Partizanskom pokretu odgovara da iskoriste veliku vojnu silu koja će im pomoći da ostvare svoj cilj. Niko tu nije radi sentimenata, pa čak ni zbog osećaja za pravdu. Da li su partizani direktno mogli da naruče bombardovanje jeste pitanje koje se nalazi u domenu pretpostavki. Verujem da su Anglo-saksonci u dobroj meri slušali njihove predloge, jer ne poznaju teren, niti šta se na njemu nalazi. Oni su dobijali predloge i sledili ih. Iako su imali i svoje vojne misije i posmatrače, za detalje su morali da se obrate onima koji su prisutni na terenu. Međutim, saveznici nisu mnogo vodili računa o Jugoslaviji i njenim interesima ni kad je rat počeo, a ni tim bombardovanjem. U bombardovanju 1944. godine primenjen je koncept strategijskog bombardovanja gde su upotrebljivani teški bombarderi Libertori i Leteće tvrđave. Strategijska bombardovanja sa sobom nose velika razaranja, velike žrtve i veliku materijalnu štetu. Mislim da takva vrsta bombardovanja Beograda i uopšte Srbije nije bila potrebna.

Zašto?

Pre svega, Beograd i Srbija nemaju suštinski značaj za nemačku vojnu silu. U Beogradu ne postoji neka krucijalna industrijska proizvodnja za nemačke potrebe. Postoji remont njihovih letelica, postoji popravka aviona koje Nemci dovode ovde u Beograd, postoji izvesna proizvodnja – Ikarus je proizvodio neke delove za avion Meseršmit, ali Ikarus je jedan u sistemu fabrika koje su bile podrška glavnoj fabrici u Vinernojštatu u Austriji. Dakle, niti je jedini, niti glavni proizvođač, jer se remont obavljao u još nekoliko fabrika po Balkanu. Zatim, Nemci koriste zemunski aerodrom kao logistiku. Međutim, to nije aerodrom na kojem postoje nemačke vojne snage. Tamo nije bilo lovačke i bombarderske avijacije, već uglavnom transportne jedinice i nemački školski centar.

O značaju Beograda za Treći rajh govori i podatak o tome kakva je bila nemačka protivvazdušna odbrana. Reč je o nekoliko baterija koje su bile postavljene na određena mesta – baterija na Zvezdrari, baterija kod Aerodroma, baterija na Topčideru, baterija u Krnjači  – dakle svega pet ili šest baterija. Jednu bateriju čini šest oružanih sredstava, dakle ukupno par desetina topova, što realno nisu velike snage. Prema tome, mislim da Beograd nije imao toliki značaj da bude strategijski bombardovan. To bombarodvanje je trebalo da se izvodi preciznije.

Šta podrazumeva preciznije bombardovanje?

Podrazumeva preciznije pogađanje određenih ciljeva u samom gradu. Nemačko bombardovanje je, recimo, izazvalo manje štete i manje žrtava nego savezničko. Nemci su u bombardovanju koristili i poniruće bombardere Štuke, bombardere za obrušavanje, koji su precizniji jer gađaju sa manje visine. Saveznici su koristili isključivo teške bombardere. Čitajući letačke dnevnike tih američkih pilota i članova posade njihovih bombardera dolazi se do značajnih podataka. Jedan od članova posade bombardera, narednik Hju Džons, zapisao je da su izveli bombardovanje glavnog grada Jugoslavije pod nazivom Beograd, ali da deo grada koji su pogodili nije moguće izgovoriti, te je dovoljno reći Beograd.

Zatim je zapisano kako u tim bombardovanjima nigde nije bilo neprijateljskih lovaca, kao ni protivvazdušne odbrane. To dovoljno govori o nemačkim snagama, odnosno značaju Beograda. Takođe, postoji podatak da je Beograd u prvom navratu bombardovan kao sekundarna meta. Saveznički avioni su prvo krenuli na Ploešti u Rumuniju. Ipak, zbog velike oblačnosti nad tim gradom bombardovali su Beograd. Međutim, Beograd je bombardovan 12 puta, a ne jednom. Mislim da je to jedan značajan podatak koji govori o tome da u suštini on nije bio sekundarna meta.

Ukoliko Beograd nije od suštinskog značaja za Nemce, zbog čega su ga saveznici bombardovali?

Oni nas jesu gađali iz određenog razloga, kao logističku i saobraćajnu tačku. Ono što je prema mom mišljenju najvažnije jeste to da saveznici nisu vodili posebno računa kolika će razaranja da budu. Ne treba padati u zabludu da je takvo bombardovanje bilo baš toliko neophodno. Kao što sam rekao, oni primenjuju koncept strategijskog bombardovanja koji je bio primenjen na Nemačku. Srbija nije nemački saveznik, već okupirana teritorija i ujedno saveznik onih koji su izvršili bombardovanje. Na primer, bombardovani su gradovi u NDH koja je tada bila nemački saveznik. Bugarska je takođe nemački saveznik. Trebalo bi praviti razliku u tim kategorijama. Bombarduje se i Grčka, međutim u Grčkoj su nemačke snage neuporedivo veće . U toku Drugog svetskog rata na prostoru Srbije i Jugoslavije imamo neznatne i pozadinske nemačke jedinice drugorazrednog značaja. Ipak, oni su krenuli da izvrše svoj zadatak ne razmišljajući mnogo o tome koliko će tu ljudi da pogine što svakako nije saveznički odnos. Mora se praviti razlika između stanovništva koje je na savezničkoj teritoriji, okupiranoj i onog koje je neprijateljsko. Prema mom mišljenju akcija tog obima bila je potpuno nepotrebna.

Jedna od čestih tačaka sporenja jeste i Beograd kao jedina meta. Ima li istine u toj tvrdnji?

Najpre moj generalni utisak kada je reč o istoriji pa i samom događaju iz 1944. godine jeste da treba staviti akcenat na činjenice i na što pravilnije tumačenje tih događaja. Činjenica je da nije bombardovan samo Beograd. Bombardovano je još mnogo gradova na Balkanu. Bombardovani su i gradovi u NDH, u Bugarskoj, Grčkoj. Dakle, nije tačno da je Beograd bio jedini cilj. Takođe, još jedna kontroverzna piča jeste i neeksplodirana bomba sa ćiriličnim natpisom “Srećan Uskrs”. Iz onoga do čega sam ja uspeo da dođem nisam našao potvrdu tog podatka. Nema fotografije toga, niti nekih konkretnih potvrda. Postoje možda svedočenja preživelih ili slilčni izvori koji ne mogu baš da budu uzeti kao pouzdani. Dakle, rekao bih da se radi o nepotvrđenom podatku. Što se tiče samih slučajeva da su bile napisane neke poruke na bombama to se događalo. Negde sam našao podatak da su, recimo, Amerikanci pisali određene poruke na bombe koje su bile bacane na Nemačku. Međutim, za ovaj natpis ne.

Da zaključim, treba izbegavati mitove sa bilo koje strane. Nismo bili cilj samo zato što smo Srbi, ali ni zapadne sile nisu pokazale brigu za naše interese, iako smo zvanično bili saveznici.