Analiza: Borbene komponente latinoameričkih vojnih vazduhoplovstava

U proteklih nekoliko decenija pažnju svetske javnosti privlačile su slike borbi južnoameričkih država sa narko-kartelima i raznim levičarskim pokretima koji su u određenim trenucima raspolagali sa oružanim formacijama koje bi se, po organizaciji, opremljenosti i obučenosti mogle porediti čak i sa nekim svetskim armijama.

Situaciju je dodatno pogoršavalo siromaštvo koje je neminovno povećavalo stopu kriminala kao i nerešeni granični sporovi između država koji su ostali još iz vremena oslobađanja od kolonijalne vlasti. Sve ovo uticalo je da dugo vremena ovaj region bude politički, vojno i ekonomski veoma nestabilan a mnogi problemi nisu rešeni ni danas.

Bezbednosne pretnje ali pre svega i ekonomska moć određivale su kako će vojske ovih zemalja biti opremane što se naravno odrazilo i na nabavke skupe tehnike za vazduhoplovne snage. Sa svega oko 550 borbenih aviona region Latinske Amerike je po tom kriterijumu najslabije popunjen u svetu sa lošim izgledima da se to promeni.

Mnoge države bile su sposobne da nabave svega jednu ili dve eskadrile borbenih aviona od kojih su neki tipovi imali vrlo skromne i ograničene mogućnosti a neke zemlje, posebno one male, u inventaru nemaju skoro nikakve naoružane letelice.

Borbeni avioni

Najveći deo inventara vazduhoplovnih snaga Latinske Amerike odlazi na mnoštvo tipova školskih, trenažnih, transportnih, poslovnih i lakih aviona za vezu. Zbog toga u ovom pregledu borbenih komponenti nećemo obratiti pažnju samo na borbene avione i helikoptere već na gotovo sve vazduhoplove koje nose bilo kakvo naoružanje kojim se može dejstvovati kako na ciljeve u vazduhu tako i na ciljeve na kopnu i moru.

Dešava se da, usled nemogućnosti nabavke, neka Ratna Vazduhoplovstva u svoje jedinice uvrste i vazduhoplove zaplenjene od trgovaca narkoticima koji su uglavnom presretnuti u vazduhu i primorani na sletanje. Pojedine zemlje, kao što je na primer Peru pravno su uredile i dozvolile obaranje vazduhoplova kojima se krijumčari droga. Takve akcije su u prošlosti već preduzimane i pojedini adekvatni vazduhoplovi za takve misije već imaju i po nekoliko ‘’vazdušnih pobeda’’.

Ako računamo školsko-borbene i lake protivpobunjeničke avione, trenutno samo 13 od 26 latinoameričkih država poseduje avione koji se mogu upotrebiti u borbi. Na većini će u narednih desetak godina isteći resursi jer su flote stare dve, tri pa čak i više decenija. Tako su na primer još uvek u upotrebi američki T-33, A-37, A-4, F-5 kao i sovjetski MiG-21 i 23. Njima će biti potrebna zamena ali dobar deo država to neće moći da uradi na adekvatan način ili uopšte neće biti u mogućnosti da nabavi nove borbene avione.

Jedna od takvih država je Argentina koja već dugo nije u stanju da u inostranstvu nabavi polovne ili nove borbene avione pa je ova država novembra 2015. godine ostala bez lovaca Mirage III i jurišnika Mirage 5, Finger i Dagger. Argentinci su u proteklih par godina tragali za rešenjem, u igri su bili polovni Miraži F1 iz Španije, novi Kfirovi Blok 60, JF-17 i MiG-29 ali se sredinom februara ove godine odustalo od nabavke. Za sada se odustalo i od potencijalne nabavke 12 lakih višenamenskih borbenih aviona kako bi se zamenili jurišnici A-4 a kandidati su bili italijanski M-346FT i južnokorejski FA-50 ‘’Golden Eagle’’.

U upotrebi je ostala flota od oko 25 modernizovanih A-4AR/OA-4AR ‘’Fightinghawk’’ za koje će se u narednom periodu morati učiniti veliki napori kako bi ona ostala operativna jer resursi ističu već sledeće godine. Tu su i 32 laka jurišnika IA-58A ‘’Pucara’’ za koje je planirana modernizacija, ispitivanje prototipa još traje ali je zbog tehničkih različitosti malih proizvodnih serija ona ipak dovedena u pitanje. Za napade na ciljeve na zemlji može se upotrebiti oko 17 domaćih školsko-borbenih aviona IA-63 ‘’Pampa’’, 14 naoružanih EMB-312 (T-27) ‘’Tucano’’ a Ratna Mornarica poseduje 10 Super Etandarda. Ugovorena je proizvodnja 40 unapređenih i savremenijih AT-63 ‘’Pampa II’’ od čega 18 u trenažnoj i 22 u borbenoj varijanti.

Još jedna država koja će se naći u problemu kao Argentina je Ekvador. Nekada sasvim solidno opremljeno Ratno Vazduhoplovstvo, sa A-37, Jaguarima, Kfirovima i Miražima F1 danas se nalazi teškoj situaciji. I dok su laki jurišnici A-37 zamenjeni sa 18 savremenih brazilskih trenažnih i COIN aviona A-29B ‘’Super Tucano’’, nabavka 12 južnoafričkih lovaca Cheetah 2010. i 11. bilo je samo privremeno rešenje.

Oni su zamenili Miraže F1 a iz JAR je stiglo 10 jednoseda Cheetah C i dva dvoseda Cheetah D. Međutim ovi avioni koji su veoma stari i koji su nastali konverzijom starih Miraža III, danas gotovo uopšte ili vrlo retko lete zbog nedostatka finansijskih sredstava kako bi se oni držali operativnim. Za sada nema naznaka da će se u skorijoj budućnosti realizovati kupovina novih višenamenskih borbenih aviona.

Za novim vazduhoplovima traga i Kolumbija koja nije sasvim zadovoljna izraelskim Kfirovima jer je, između ostalog u poslednjih 7 godina u udesima izgubila 4 aviona. 2007. godine Kolumbija je sa Izraelom potpisala ugovor vredan 150 miliona dolara o modernizaciji 11 jurišnika Kfir C.7 i TC.7 na standard C.12 i TC.10 kao i isporuci 13 lovaca Kfir C.10. Kao njihova potencijalna zamena uglavnom su se spominjali novi ili polovni američki F-16 da bi januara ove godine prvi put bilo objavljeno da je Kolumbijcima interesantan i ruski MiG-29 (MiG-35).

U borbi protiv gerile dugo vremena glavni oslonac je bio laki jurišnik A-37B ‘’Dragonfly’’ od kojih se i danas jedinicama nalazi oko 7 primeraka a njih u ulozi COIN aviona zamenjuje 24 relativno skoro nabavljena A-29B. I jedan i drugi tip aviona su bili i biće veoma popularni u vazduhoplovnim snagama Južne i Centralne Amerike. Isti je slučaj i sa školskim EMB-312 ‘’Tucano’’ koji se može solidno naoružati a takve avione, njih 14 koristi i Kolumbija. Za dejstvo po ciljevima na zemlji može se koristiti i 6 letećih topovnjača AC-47 (modernizovani na standard BT-67).

Sasvim solidno opremljeno vojno vazduhoplovsto poseduje Peru ali situacija u ovom vidu oružanih snaga nije baš najbolja jer postoje problemi sa njegovim finansiranjem. Na to je sigurno uticalo i loše stanje u RV Ekvadora, suseda sa kojim Peru ima nerešenih graničnih sporova zbog kojih su se u prošlosti vodili ratovi, poslednji 1995. godine. Nakon tog sukoba Peru je bio krenuo u modernizaciju svoje borbene vazduhoplovne komponente a tada naručeni i nabavljeni avioni i danas predstavljaju okosnicu RV-a.

Od Belorusije je 1996. naručeno 18 polovnih aviona MiG-29 za 252 miliona dolara, 16 primeraka u verziji 9.13 kao i dva dvoseda 9.51 stigla su 1997. Istovremeno je takođe od Belorusije za 402 miliona dolara nabavljeno i 18 polovnih jurišnika Su-25 od čega je 8 bilo u dvosedoj varijanti. 1998. su iz Rusije nabavljena još tri MiG-a 29 ovoga puta u verziji 9.13SE a ugovor vredan 117 miliona dolara obuhvatio je i rezervne delove za čitavu flotu 29ki. U udesima su do sada izgubljena dva aviona a 2008. godine je sa RSK MiG potpisan ugovor vredan 106 miliona dolara za modernizaciju 8 (od toga dva dvoseda) od 19 MiG-ova 29. Šest jednoseda 9.13 dovedeno je na standard SM-P koji osim elemenata verzije SM ima i sistem za popunu gorivom u vazduhu.

Očekivani ugovor za modernizaciju još 8 MiG-ova 29 još uvek nije potpisan a odloženo je i najavljeno ulaganje u podizanje operativnosti Suhoja 25 čija je flota većinom prizemljena zbog neulaganja u održavanje. Osim Su-25 za napade na ciljeve na zemlji Peru može upotrebiti i 24 A-37B kao i 17 školskih EMB-312, 20 južnokorejskih školskih aviona KT-1P i 5 školsko-borbenih MB.339A. Njihovi A-37 postali su poznati i po tome što su njihovi piloti oborili nekoliko aviona koji su korišćeni za prevoz droge.

Peru je drugi strani korisnik francuskog lovca Mirage-2000, još 1982. naručeno je 26 aviona u verziji jednoseda Mirage-2000P i dvoseda Mirage-2000DP koji predstavljaju lovce-bombardere. Ipak zbog problema sa finansijama, između 1985. i 1987. isporučeno je samo 12 aviona od toga dva dvoseda. Peruanci su imali plan za modernizaciju ali su se tokom 90,tih žalili da je održavanje i korišćenje ovih aviona skupo zbog čega je aktivnost ovih aviona bila veoma mala. Smatra se da je trenutno većina peruanskih Miraža 2000 prizemljena i njihova sudbina je neizvesna.

Nabavku novih višenamenskih borbenih aviona do sada je nekoliko puta sprečavala loša ekonomska situacija. Peruu je Španija nudila polovne Eurofajtere iz Tranše 1, želja njihovih pilota je dugo bio ruski Su-30 a pre dva meseca pojavila se informacija da postoji interesovanje za nove varijante MiG-a 29 (MiG-29M i M2, MiG-35).

Veće količine ruskog naoružanja Venecuela je počela da nabavlja tek sredinom 2000.tih a u periodu od 2007. do 2012. najviše tehnike je kupljeno za potrebe Ratnog Vazduhoplovstva, armijske avijacije i  protivvazduhoplovne odbrane. Za 1,5 milijardi dolara nabavljena su 24 višenamenska Su-30MKV (verzija Su-30MK2) koji su isporučeni 2006-2008., u cenu je bila uračunata obuka, delovi i naoružanje, a Suhoji su zamenili lovce F-5.

Drugi tip borbenog aviona RV Venecuele jeste američki F-16 koji je nabavljen tokom 80.tih godina. 24 primerka koji ujključuju 18 jednoseda F-16A i 6 dvoseda F-16B Block 15 stigla su u jedinice između 1983. i 1985. Operativnost flote bila je pogođena američkim sankcijama a u udesima je izgubljeno 4 aviona od toga dva dvoseda. Nekoliko godina unazad Venecuela je bila zainteresovana za nabavku dodatne količine od 12 do 24 Su-30 kako bi se zamenili F-16 koje je sve teže koristiti zbog starosti i nemogućnosti nabavke dovoljne količine delova.

Za borbena dejstva po ciljevima na kopnu i moru RV Venecuele se može osloniti na 19 školskih EMB-312 ‘’Tucano’’ i 24 kinesko-pakistanska školsko-borbena aviona K-8W ‘’Karakorum’’. Pre par godina domaći mediji su objavili da postoji plan za nabavku 24 kineska trenažno-borbena aviona L-15 ‘’Falcon’’.

Pored Venecuele F-16 u Latinskoj Americi koristi i Čile koji poseduje čak 46 aviona. Tender za nabavku novog borbenog aviona bio je lansiran 1997, da bi krajem 2000. godine kao pobednik bio izabran F-16. Usled slabih finansija 2002. je, u okviru programa Peace Puma naručeno samo 10 novih aviona u ugovoru koji je vredeo 660 miliona dolara a 6 F-16C i 4 F-16D Block 50 isporučeno je tokom 2006. i 2007. Ovi avioni nisu bili dovoljni za zadovoljenje potreba zamene aviona Mirage 50 pa je rešenje potraženo na tržištu polovnih aviona.

Sa Holandijom je 2005. potpisan ugovor vredan 100 miliona dolara za isporuku 18 polovnih F-16, od čega 11 jednoseda F-16AM (modernizovani F-16A Block 20) i 7 dvoseda F-16BM (MLU F-16B Block 20). Ovi avioni isporučeni su tokom 2006. i 2007. a paralelno sa tim tekli su pregovori o nabavci još 18 primeraka. Konačan dogovor postignut je 2009., ugovor je ovaj put vredeo 270 miliona dolara a svih 18 jednosedih F-16AM je doleteo u Čile tokom 2010. i 2011.

Avione F-16 u RV Čilea još neko vreme nadopunjavaće laki lovci F-5. Čile poseduje trenutno jednu od najsavremenijih verzija ovog aviona. Reč je o 11 jednoseda F-5E i dva dvoseda F-5F koji su nakon modernizacije nazvani ‘’Tiger III Plus’’. Modernizaciju 16 aviona, koja je trajala u više etapa krajem 90.tih i početkom 2000.tih izvršio je izraelski Elbit, ugrađen je radar EL/M-2032, RWR, nišan na kacigi pilota, HOTAS komande a integrisane su i rakete vazduh-vazduh Python 4 i Derby. Do sada su spominjane dve mogućnosti za njihovu zamenu, jedna je nabavka dodatnih F-16 a druga kupovina polovnih EF-2000.

Školovanje i trenaža na modernim avionima obezbeđena je 2008. godine kada je sa Brazilom potpisan ugovor za nabavku aviona A-29B ‘’Super Tucano’’ (EMB-314). Tokom 2009. i 2010. isporučeno je 12 aviona koji su vredeli 140 miliona dolara. Pored obuke ovaj avion se vrlo uspešno može koristiti i za borbena dejstva pre svega po ciljevima na zemlji. U obe uloge A-29B su zamenili mlazne školsko-borbene avione C.101 Aviojet (T-36 i A-36) koji su povučeni iz upotrebe.

Najveća država Južne Amerike Brazil poseduje naravno i najviše borbenih aviona. Međutim iako neke druge države na kontinentu imaju borbeno moćnije i savremenije vazduhoplove, Brazilci ipak ne zaostaju jer je njihova flota prošla kroz duboku modernizaciju. Takođe brazilski avioni imaju i podršku letećih radarskih sistema koje u tom regionu imaju još samo Čile (jedan Boing 707AEW) i Meksiko (jedan EMB-145AEW).

Zaštitu neba osiguravaju lovačke jedinice opremljene avionima F-5 koji su modernizovani na standard F-5EM i F-5FM. Posao osavremenjavanje flote od 46 aviona, za koji je ugovor vredan 285 miliona dolara potpisan 30. decembra 2000. godine, započet je 2001. u saradnji brazilskog Embraera i izraelskog Elbita. Planirano je bilo da program traje 8 godina a prvi avion predat je septembra 2005. Ipak modernizacija se odužila pa su tako do 31. marta 2008. isporučena tek 23 aviona.

2007. godine Brazil je za 21 milion dolara kupio od Jordana 8 F-5E i tri F-5F a 14. aprila 2011. potpisan je ugovor za njihovu modernizaciju vredan 85 miliona dolara koji uključuje i jedan simulator. Poslednji od 46 modernizovanih aviona (43 F-5EM i 3 F-5FM) iz prve tranše isporučen je 19. juna 2012. Prvi modernizovani avion iz druge tranše stigao je oktobra 2014. ali je marta 2016. saopšteno da će biti urađena samo tri aviona a ne planiranih 11.

Brazilski F-5 su dobili potpuno novu avioniku i radar i predstavljaju jednu od najbojih modifikacija ovog tipa vazduhoplova u svetu. Ugrađen je novi radar Grifo-F, novi HUD, stakleni (glass) kokpit, HOTAS komande, INS/GPS navigacijski sistem, kontejner sa ometačem Rafael Sky Shield, sistem za elektronsko ratovanje, kontejner sa nišansko-navigacijskom opremom Litening III, sistem za prikaz informacija na kacigi pilota, RWR, komunikaciju sa kriptozaštitom, NVG, OBOGS, centralni računar, novi SUV, sistem za popunu gorivom u vazduhu i ostalu savremenu opremu. U sistemu PVO povezani su sa letećim radarskim sistemima E-99 (R-99A, EMB-145AEW & C) a Brazil poseduje 5 ovakvih aviona. Za sada je planirano da se F-5 ne povlači iz naoružanja pre 2030. godine.

Osnovni zadatak jurišnih aviona A-1 (brazilska oznaka za AMX) je bliska vazdušna podrška i izviđanje. Ugovor za njihovu modernizaciju, vredan 187 miliona dolara potpisan je 11. novembra 2008. takođe sa izraelskom kompanijom Elbit. Deo ugovora u vrednosti od 67 miliona dolara išao je na razvoj prototipa modernizovane verzije sa oznakom A-1M. Kako bi se avioni pripremili za modernizaciju januara 2011. je sa firmom COMAER, koja se nalazi pod kontrolom RV Brazila, potpisan ugovor o njihovom remontu vredan 250 miliona dolara. U samom poslu modifikacija učestvovale su i domaće i francuske kompanije.

Razvoj je kasnio pa je prvi let A-1M izvršen tek 19. juna 2012. a prvi avion isporučen je početkom septembra 2013. Modernizacija obuhvata 43 od 55 AMX a po poslednjim podacima, zadnji A-1 biće isporučen krajem ove godine. Na avionu je izvršena modifikacija radara i RWR, instalacija novog staklenog kokpita, NVG, pokazivača na kacigi pilota DASH-IV, novog HUD-a, INS/GPS navigacijskog sistema, radio uređaja, data linkova, OBOGS, novog FLIR-a. Ujedno je izvršena i integracija savremenog naoružanja koje obuhvata i nove tipove domaćih i stranih preciznih raketa i bombi kao što je raketa vazduh-vazduh A-Darter i INS/GPS vođena bomba ACAUAN. Predviđeno je da avioni A-1M budu povučeni iz naoružanja oko 2032. godine.

Proces izbora novog višenamenskog borbenog aviona trajao je više od 13 godina, 18. decembra 2013. izabran je švedski Gripen NG a ugovor za 28 jednoseda JAS-39E i 8 dvoseda JAS-39F potpisan je 24. oktobra 2014. Cena aviona sa obukom, logistikom, naoružanjem je 5,44 milijarde dolara a ona je za milijardu dolara veća od cifre koja se spominjala u pregovorima zato što je brazilska strana zatražila da se avioni modifikuju po posebnim taktičko-tehničkim zahtevima. Po ugovoru prvi avion bi trebao biti isporučen 2019., poslednji 2024. godine a obezbeđena je logistička podrška do 2050. Definisan je i offset u kome će švedske kompanije u privredu Brazila uložiti čak 9 milijardi dolara.

Još od kraja 90.tih godina mlazne borbene avione koristi i brazilska ratna Mornarica. 1997. godine su od Kuvajta za 70 miliona dolara kupljena 23 jurišna aviona A-4, od čega 20 jednoseda A-4KU (modifikovani A-4M) i tri dvoseda TA-4KU (modifikovani TA-4J). Početkom septembra 1998. u Brazil su odjednom stigli svi avioni koji su dobili službene oznake AF-1 i AF-1A a nazvani su ‘’Falco’’. Prvo sletanje na tadašnji nosač aviona ‘’Minas Gerais’’ izvedeno je januara 2001. Brazil je krajem iste godine kupio od Francuske nosač aviona ‘’Foch’’ i nazvao ga ‘’Sao Paolo’’ a ujedno je iz upotrebe povučen  ‘’Minas Gerais’’. ‘’Sao Paolo’’ je nakon modifikacija i remonta uveden u upotrebu 2003. godine.

Mornarica je radila i na modernizaciji aviona A-4, 14. aprila 2009. godine sa Embraerom je potpisan ugovor vredan 106 miliona dolara o osavremenjavanju 9 jednoseda i tri dvoseda. Prvi modernizovani avion jednosed AF-1B (dorađeni dvosedi nose oznaku AF-1C) predat je na upotrebu 27. maja 2015. Modernizacija obuhvata zamenu analogne elektronike digitalnom, remont uz produženje veka što će omogućiti da ovi avioni ostanu u upotrebi do 2025. Oni će do povlačenja iz naoružanja bazirati samo na kopnenom aerodromu jer je sredinom februara ove godine saopšteno da se nosač aviona povlači iz upotrebe.

Poslednji od 99 naručenih aviona EMB-314 (vojna oznaka A-29) ‘’Super Tucano’’ isporučen je RV Brazila juna 2012. Ovi avioni ugovoreni su avgusta 2001., vrednost sporazuma bila je 214,1 milion dolara, prvobitno je poručeno 76 primeraka uz opciju za još 23 koja je naknadno iskorišćena. Od 99 Super Tukana 66 su bili dvosedi A-29B a 33 jednosedi A-29A a danas je u upotrebi 61 dvosed i 31 jednosed. Od kako su ušli u upotrebu ovi avioni su vrlo često bili upotrebljavani iznad pograničnih područja sa gotovo svim susedima i to u misijama suzbijanja trgovine drogom, nelegalnog rudarenja, trgovine retkim vrstama životinja, i svih drugih nezakonitih radnji.

A-29 je upotrebljavan u sadejstvu sa ostalim tipovima vojnih aviona, helikoptera i bespilotnih letelica a sve vazduhoplove navodile su posade letećih radarskih sistema za osmatranje ciljeva na zemlji R-99B (EMB-145 MULTI INTEL). Brazil poseduje tri R-99B a osim mogućnosti uvezivanja sa ovim vazduhoplovom A-29 je uključen i u program kontrole granice SIVAM u kome je preko posebnog data linka povezan sa letećim radarskim sistemom E-99 za otkrivanje ciljeva u vazduhu.

Slične zadatke ali na nešto nižem nivou, pre svega kada se radi o bliskoj vazdušnoj podršci, mogu obavljati i školski avioni EMB-312 ‘’Tucano’’ koji se u zavisnosti od misije mogu naoružati različitim vrstama bombi, nevođenih raketnih zrna i nevođenih raketa. Jedinice za obuku i trenažu raspolažu sa oko 102 aviona.

U centralnoj Americi najmoćnije vazduhopovne snage ima Honduras koji ujedno jedini u toj regiji upotrebljava lovačke avione. Njihova operativnost je ipak mala, od 9 jednoseda F-5E i dva dvoseda F-5F trenutno su aktivna samo 4 aviona od toga jedan dvosed.

Iako je oktobra 2014. odobrena kupovina dva aviona A-29 ‘’Super Tucano’’ a sa brazilskim Embraerom dogovorena i modernizacija 3 EMB-312 uz remont i modernizaciju još tri aviona, još uvek nema informacija o tome da je ovaj posao realizovan a sasvim je moguće da se od svega odustalo u korist saradnje sa Izraelom.

Upravo je sa Izraelom prošle godine postignut sporazum o remontu i modernizaciji većeg broja vazduhoplova. Među njima se nalazi i 10 lovaca F-5, 10 lakih jurišnika A-37, i 9 školskih EMB-312 (trenutno leti samo 3) kao i određen broj helikoptera.

Poslednja zemlja Latinske Amerike čije vojno vazduhoplovstvo u svojim jedinicama ima ozbiljnije borbene avione jeste Kuba. Ipak višegodišnja izolacija, sankcije i ekonomski problemi doveli su do toga da su skoro svi vojni vazduhoplovi zastareli a njihovo brojno stanje je vremenom opadalo. Poslednji borbeni avioni nabavljeni su 1989. godine kada je iz SSSR-a stiglo 8 lovaca MiG-29 od toga 5 jednoseda 9.12B i tri dvoseda 9.51B.

Smatra se da su danas u upotrebi svega tri MiG-a 29 od kojih je jedan dvosed. Nešto bolja situacija je kod starijih tipova lovaca ali je i tu stanje teško. Neke procene govore da ima dovoljno aktivnih lovaca-presretača MiG-21bis i trenažnih dvoseda MiG-21UM da se popuni svega jedna eskadrila. Trenutno najaktivniji i najbrojniji borbeni avion RV Kube je MiG-23 sa dve eskadrile u verzijama jednoseda MiG-23ML i dvoseda MiG-23UB. Obuka i trenaža pilota na mlaznim avionima odvija se na oko 25 školsko-borbenih aviona L-39ZO i ZA ‘’Albatros’’.

Ostale države regiona raspolažu sa vrlo skromnim efektivima kada su u pitanju avioni koji mogu biti naoružani. Većina tih letelica je prilično stara a neki od njih su pravi oldtajmeri kao na primer 14 modernizovanih trenažno-borbenih aviona T-33 Mk III u sastavu Ratnog Vazduhoplovstva Bolivije. Pored tih aviona Bolivija raspolaže i 6 školsko-borbenih K-8VB koji se kao i T-33 mogu naoružati avio-bombama manjeg kalibra i nevođenim raketnim zrnima. Zanimljivo da jedna od najvećih i najmnogoljudnijih država Latinske Amerike, Meksiko, ne poseduje borbene avione. Poslednji aktivni lovci F-5E i F povučeni su iz naoružanja krajem septembra prošle godine.

Laki jurišnik A-37 koriste još i El Salvador (15 aviona), Gvatemala (3 aviona) i Urugvaj (12 aviona) koji je ovog meseca povukao iz naoružanja avione IA-58. Moderne brazilske A-29 ‘’Super Tucano’’ koristi još samo Dominikanska Republika (8 aviona), Paragvaj ima 6 školskih EMB-312 ‘’Tucano’’ a oktobra 2015. je raspisan tender za modernizaciju 4 primerka. Naoružane švajcarske školske avione PC-7 ‘’Turbo Trainer’’ koriste Gvatemala (jedan), Meksiko (35) i Urugvaj (5).

Helikopteri

Na teritoriji država Latinske Amerike nalazi se oko 1235 vojnih helikoptera svih tipova i namena što takođe predstavlja najmanji broj helikoptera u nekom od regiona u svetu. Nijedna država nema najsavremeniji borbeni helikopter, poput američkog AH-64, ruskih Mi-28 i Ka-52, francusko-nemačkog Tigra ili italijanske Manguste. Uglavnom su to laki i srednji helikopteri koji mogu biti naoružani  mitraljezima, topovima i nevođenim raketnim zrnima. Tu su i mornarički helikopteri sa dubinskim minama i bombama, torpedima i protivbrodskim raketama.

Samo četiri države imaju ruske desantno-jurišne helikoptere Mi-24 a od njih četiri dve su ih tek relativno skoro nabavile. Prva koja je nabavila ovaj helikopter bila je Kuba koja je 1982. primila u naoružanje 15 Mi-25 (izvozni Mi-24D) i Mi-35 (izvozni Mi-24V). I danas su aktivni ali u vrlo malom broju, primećeno je da od 12 leti oko 4 Mi-35.

Odmah nakon Kube ove helikoptere nabavio je Peru koji je u periodu 1983. do 1985. u naoružanje primio 24 Mi-25. Peru ih je upotrebio 1989. u borbi protiv gerile peruanske komunističke partije a borbeno su dejstvovali i tokom rata sa Ekvadorom 1995. kada je jedan helikopter oboren. Danas je u inventaru 16 Mi-24 od toga dva Mi-24P koji su kao polovni nabavljeni 2011. godine. Sledeće 2012. u Rusiji su remontovana 4 Mi-25.

Venecueli je 2006. isporučeno 8 Mi-35M2 koji su naručeni 2005. od toga su prva tri bili deo paketa naoružanja vredan 120 miliona dolara koji je uključivao i helikoptere Mi-17 i Mi-26. Iste godine naručeno je još 5 primeraka za 81 milion dolara a 2008. u naoružanje su primljena još dva. Svih 10 je i danas u upotrebi u armijskoj avijaciji a ovaj tip helikoptera je u Venecueli dobio naziv “Caribe“. 2014. prvi helikopteri upućeni su na remont u Rusiju.

Oktobra 2008. godine Brazil je za 150 miliona dolara naručio 12 novih Mi-35M2 čija isporuka je trajala od 2010. do 2014. Službena vojna oznaka brazilskih helikoptera je AH-2 “Sabre“ a deo elektronske opreme je izraelskog porekla. Puna borbena sposobnost eskadrile dostignuta je decembra prošle godine kada je saopšteno da je Mi-35M uspešno uveden u naoružanje i da se u različitim misijama upotrebljava zajedno sa helikopterima S-70, avionima A-29, E-99 i R-99B.

Drugi ruski helikopter koji je dosta rasprostranjen u ovom delu sveta, jeste srednji transporter Mi-8. Iako ga poseduje 8 država primećeno je da su oni naoružani u njih 6. Najveći korisnik je Peru sa oko 72 primerka u verzijama Mi-8T, Mi-17 a među njima su i 24 nova Mi-171Š-P koji su stigli između 2014. i 2016. Veliki broj ima i Meksiko sa 53 Mi-8T, Mi-17 i Mi-17V-5 kojih ima samo 4. Iako je Kuba u prošlosti kupila 64 Mi-8T i Mi-17 danas je operativno samo oko 10.

Venecuelansko RV, armijska i mornarička avijacija koristi oko 35 Mi-17-1V i Mi-17V-5. Tu je zatim Kolumbija sa 21 Mi-17-1V i Mi-17V-5 nabavljenih u periodu od 1997. do 2009. za ukupno 189 miliona dolara. Najmanje ih ima Nikaragva, oko 12 helikoptera od kojih su 2009. nabavljena dva Mi-171 i Mi-171E. Ostali su Mi-17 su preživeli još iz doba SSSR-a kada ih je nabavljeno ukupno 45.

Zapadni pandan helikopteru Mi-8, francuski “Cougar/Caracal“ u naoružanoj verziji koristi Meksiko koji ima 11 EC725 (H225M) a njihovo naoružanje čine nevođena raketna zrna. Brazil ima naručeno 16 EC725 (H225M) u mornaričkoj varijanti (brazilska oznaka HM4) koja može biti naoružana sa dve protivbrodske rakete “Exocet“. Ovi helikopteri se sklapaju u Brazilu zajedno sa još 34 primerka u varijantama za RV i armijsku avijaciju. Isto naoružanje (po dva Egzoseta) ima i 8 helikoptera AS-532SC Ratne Mornarice Čilea.

Američki S-70 “Black Hawk“ je takođe prisutan u inventarima a trenutno ih najviše ima Kolumbija koja je od 1994. do 2013. nabavila čak 97 S-70A-41, UH-60A i L, S-70i. Dobar deo tih helikoptera predstavljali su pomoć SAD u borbi protiv trgovine drogom i gerile FARC-a (Fuerzas Armadas Revolucionarias de Colombia – Revolucionarne oružane snage Kolumbije). Danas je u upotrebi oko 79 primeraka a među njima se nalaze naoružani helikopteri koji su nazvani “Arpia II“ i “Arpia III“. Meksiko je nabavio 6 S-70A-24 kao i 12 UH-60M od čega se 9 nalazi u Mornarici a naručen je još 31 primerak.

Prva 4 S-70A-36 Brazil je nabavio 1997., potom je 2006-2008. stiglo 6 spasilačkih UH-60L (180 miliona dolara), zatim 2011-12 još 10 komada (133 miliona dolara), za Mornaricu je 2012-13 kupljeno 6 SH-60B “Sea Hawk“ (164 miliona dolara) a 2015. još dva takva helikoptera za 87 miliona dolara. Samo jedan S-70A-39 je 1998. godine nabavio Čile, opcija za još 11 helikoptera nije realizovana zbog finansijkih problema a tek prošle godine je naručeno 6 S-70i koji će biti isporučeni 2018.

Legendarni američki “Hjui“ UH-1 čini veći deo arsenala višenamenskih helikoptera u 16 zemalja. U upotrebi je veliki broj verzija, tu su jednomotorni Bell 205A-1, UH-1M, H, H-II i V, dvomotorni Bell 212 i 412HP, EP i SP. Argentina ih ima oko 57 primeraka, Bolivija 13, Brazil 21, Čile 30, Dominikanska Republika 12, El Salvador 19, Gvatemala 17, Gvajana 1, Honduras 21, Kolumbija 98, Meksiko 32, Panama 5, Paragvaj 8, Peru 14, Urugvaj 5 i Venecuela 21. Od mornaričkih verzija koji mogu da nose dubinske mine i bombe kao i torpeda tu su AB-212ASW (Peru 4 komada) i AB-212AS (Venecuela 7 primeraka).

Od mornaričkih helikoptera koji imaju mogućnost borbenog dejstva tu su ruski helikopteri Ka-28 u naoružanju Kube (4 komada) a ova zemlja koristi i par protivpodmorničkih Mi-14PL. Peruanska Mornarica ima 5 američkih SH-2G(NZ) “Super Seasprite“, Meksiko 14 francuskih AS-565MB i MBe “Panther“, američke veterane S-61/SH-3 “Sea King“ još upotrebljava Brazil (4 SH-3H) koji ima i 11 britanskih Lynx Mk 21A.

Sve zemlje poseduju lake višenamenske helikoptere od kojih je deo takođe naoružan a koriste se uglavnom kao letelice za pratnju (eskort) i u manjoj meri za protivoklopnu borbu. Kao pogodnu platformu za modifikaciju u laki borbeni helikopter mnoge države su videle američki Hughes 369 odnosno MD-500.

Desetak naoružanih MD-500DM ‘’Avispa’’ koristi Argentina, 9 MD-530F ima Čile, 14 MD-530E Meksiko i 8 MD-500 El Salvador. Familiju francuskih AS-350/355/550/555 ‘’Ecureuil/Fennec’’ je po licenci sklapao Brazil koji ima oko 34 lakih borbenih AS-550A2. Tu je i Meksiko sa 10 AS-355F. Samo tri italijanska A109A (AW109) ‘’Hirundo’’ koristi argentinska armijska avijacija a 7 lakih protivoklopnih SA-342 Gazele ima Ekvador.