Zapadni PVO sistemi u ukrajinskom ratu (2. deo)

U prvom delu kolumne u kojoj sam opisao sisteme PVO koje Zapad već isporučuje ili ima nameru da isporuči Ukrajini, dotakao sam se lakih artiljerijskih i raketnih sistema PVO veoma kratkog i kratkog dometa. Zaključio sam da ti sistemi, od kojih su neki i savremeni, ipak ne mogu igrati značajniju ulogu protiv savremenih ruskih aviona, već više protiv niskoletećih helikoptera i naročito bespilotnih letelica i dronova.

Ipak, od samog početka ratnog sukoba na prostoru Ukrajine, više zemalja Zapadnog sveta najavljuje isporuke raketnih sistema PVO kratkog do srednjeg i srednjeg dometa, od kojih su neki i relativno savremeni i, ako bi se isporučili u nekim većim količinama, mogu predstavljati određenu pretnju i za savremene ruske vazduhoplove.

Prvi od ovakvih sistema je italijansko-švajcarski raketni sistem PVO Spada/Skygard Aspide (u nastavku teksta – Spada Aspide), koji je Ukrajini ponuđen od strane Španije.

Razvoj sistema Spada Aspide, traje još od sedamdesetih godina prošlog veka, kada je italijanska kompanija Selenia (danas  deo Leonarda) izvršila dubinsku modernizaciju projektila V-V tipa AiM-7 Sparrow. Dobijeni proizvod je pušten u serijsku proizvodnju 1977. godine pod imenom Aspide. Nakon toga, italijanska industrija je nastavila sa modifikacijama projektila i lansirnih sistema kako bi se projektil Aspide mogao koristiti i sa kopnenih lansirnih platformi. Jedan od rezultata je razvoj kopnenog sistema PVO Spada Aspide, poznat i pod nazivom Skygard Aspide. Razvijen je zajedno sa švajcarskom kompanijom Oerlikon Contraves, koja je obezbedila svoj sistem za upravljanje vatrom Skyguard i neke druge komponente. Serijska proizvodnja kopnenog sistema počela je 1983. godine za italijanske oružane snage. Proizvođači su uspeli da dobiju nekoliko izvoznih porudžbina što se nastavilo sve do ranih devedesetih. Ubrzo nakon njegovog završetka počeo je razvoj modernizovane rakete Aspide 2000 i poboljšanog sistema protivvazduhoplovne odbrane, koji se ponekad naziva i Spada 2000. Proizvodnja takvih sistema po različitim narudžbinama nastavljena je do početka 2010-ih.

Španija je naručila italijansko-švajcarske sisteme PVO 1985. godine. Ugovorom je predviđena nabavka šest baterija sa po dve vatrene jedinice/voda, kao i vod za obuku – ukupno 13 vodnih kompleta. Svaka vatrena jedinica je uključivala jedan vučeni radar Skyguard i FCS (Centar za upravljanje vatrom), dva lansera raketa i dva vučena topa Oerlikon GDF-001. Zajedno sa lanserima nabavili su 200 projektila prve modifikacije Aspide Mk 1. U španskoj vojsci kompleksi su korišćeni pod imenom Toledo. Sredinom devedesetih Španija je naručila jednu bateriju unapređenog sistema PVO Aspide 2000. Ovaj komplet je uključivao samo četiri lansera i 50 raketa nove modifikacije. Korišćena je i najnovija modifikacija Skyguard FCS. Svi primljeni sistemi protivvazduhoplovne odbrane ostali su u funkciji do 2020. Do tada je oprema prve modifikacije bila i fizički zastarela – istekao je garantni rok za skladištenje projektila. S tim u vezi, Aspide/Toledo je uklonjen iz upotrebe i prebačen u magacine. Njihovo mesto zauzeli su savremeni sistemi protivvazduhoplovne odbrane NASAMS. Unapređeni Aspide 2000 za sada ostaju na dužnosti, ali igraju veoma ograničenu ulogu u španskoj protivvazduhoplovnoj odbrani.

Prema poslednjim podacima Španija će isporučiti jednu bateriju sistema PVO Spada Aspide  u Ukrajinu. Shodno tome ukrajinska vojska može da očekuje da dobije samo dva nišanska radara i četiri raketna lansera. Nejasno je da li će GDF-001 vučeni topovi biti isporučeni, a postavlja se i pitanje samih radara i SUV sistema Oerlikon Skygard, jer prema nekim navodima postoji protivljenje Švajcarske oko isporuke ovih komponenti sistema. U slučaju da Švajcarska ostane pri svom stavu, onda će Španija verovatno isporučiti stariju verziju radarskog osmatračkog sistema Pluto, dometa do 60 km i moguće i specijalizovani radar za praćenje i osvetljavanje ciljeva, što će dodatno umanjiti mogućnosti sistema, pre svega u brzini reakcije i dužem vremenu potrebnom za prevođenje sistema iz marševskog u borbeni poredak i obratno.

Sistemi PVO Spada Aspide su sistemi kratkog dometa, namenjeni za zaštitu određenih područja ili objekata od veće važnosti, dakle deo teritorijalne PVO. Njegove komponente bazirane su na vučnoj šasiji i brzo se mogu prebaciti na zadatu poziciju ali je tada potrebna procedura (vremenska) raspoređivanja i pripreme za borbeni rad.

Sistem za upravljanje vatrom Oerlikon Skyguard je vučeno  vozilo sa kabinom za dve radarske stanice, drugom radio opremom i kabinom operatora. U zavisnosti od modifikacije, osmatrački radar omogućava praćenje vazdušne situacije u radijusu od nekoliko desetina kilometara. Postoji stanica za praćenje i navođenje artiljerije, kao i optičko-elektronski sistem. Skyguard samostalno detektuje mete ili prima oznaku cilja eksterno, a takođe generiše podatke za dejstvovanje  i upravlja lanserima.

Lanser Aspide je izgrađen na platformi sa točkovima sa dizalicama. Na okretnoj ploči nalazi se pokretni deo sa četiri transportno-lansirna kontejnera za rakete. Takođe ima dve antene za praćenje i osvetljenje cilja. Pre lansiranja, instalacija se okreće u pravcu mete i prati je do trenutka uništenja. Vođena raketa Aspide je zasnovana na rešenjima projektila V-V AIM-7, ali postoje i razlike. Zadržala je izduženo cilindrično telo i dva kompleta aerodinamičkih površina. Istovremeno, oblik i konstrukcija rakete su se promenili. Dužina rakete – 3,63 m, težina – 228 kg. Kao i Sparrow, Aspide koristi poluaktivnu radarsku glavu za navođenje koja zahteva osvetljenje cilja sa lansera/radara. Istovremeno, Selenia je koristila GSN i druge komponente italijanske konstrukcije. Raketa je dobila poboljšanu visoko-eksplozivnu fragmentacionu bojevu glavu težine 35 kg. Kod verzije Aspide 2000 zamenjen je motor na čvrsto gorivo, što je dalo povećanje daljine leta, brzina leta do 4M i povećanje dometa do 25 km po daljini i do 8 km po visini. Ipak, prema raspoloživim podacima, Španija će najverovatnije isporučiti  projektile Aspide Mk.1 koji imaju domet svega do 15 km, po daljini i do 6 km po visini.

Ovde bi mogli izvesti i zaključak o potencijalnoj korisnosti ovog raketnog sistema PVO za ukrajinsku vojsku. Početna premisa je da bi se ovaj sistem najverovatnije koristio pre svega za zaštitu avio baza ukrajinske vojske i najvažnijih komandnih i logističkih centara. Isto kao što sam pisao u prvom delu, da 30 Geparda ili 6 Stormera HVM ne može imati nikakav poseban efekat na promenu situacije u vazduhu na tako dugačkom frontu, tako ni jedna baterija sa samo četiri lansera projektila Aspide, bilo da se radi o projektilima Aspide Mk. 1 kraćeg ili Aspide 2000 dužeg dometa, neće promeniti mnogo toga. Svaki isporučeni sistem, pa tako i Spada Aspide, pomoći će Ukrajini da produži pružanje aktivnog otpora ruskim vazduhoplovnim snagama i tu jeste, naravno, određena korist. Ali ovaj sistem sa svojim mogućnostima, dometom, načinom vođenja raketa koje zahteva stalno osvetljenje cilja radarom i stacionarnošću ipak ne može biti ni u kom slučaju “game changer” u PVO smislu, iako može u pojedinim, rekao bih izolovanim slučajevima, iznenaditi nesmotrenog pilota. Sa druge strane, ovakav sistem može biti relativno lako lociran i ugrožen dejstvom navođenih projektila iz vazduha.

Ono što bih još podvukao za ovaj sistem jeste i to da su rakete Aspide 2000, dakle najnovija modifikacija, sa svojim lansirnim kontejnerima, bile u sastavu projekta modernizacije čeških raketnih sistema Kub i čak je jedna opitna baterija i modifikovana. Glavni razlog čak i nije bio neko kvalitativno poboljšanje efikasnosti sistema, imajući u vidu da su ovo rakete već dobro poznate i sa poznatim frekvencijama rada, već je razlog bio starost i nedovoljna pouzdanost projektila sistema PVO Kub kod Češke vojske. Ipak, odluka je, čini se, na kraju bila da se sistemi Kub postepeno povuku i ustupe mesto izraelskim sistemima PVO tipa Spyder.

NASAMS i IRS-T

Na redu su sistemi koji takođe koriste rakete prvobitno konstruisane za namene borbe u vazduhu (V-V), ali sa drugačijim (samo)navođenjem. Obzirom da se radi o ipak savremenim sistemima PVO, na kraju ću izvesti objedinjeni zaključak o mogućnostima ova dva sistema u ukrajinskoj vojsci i poređenja njihovih mogućnosti.

Počeću sa sistemom o kome se već duže vremena piše u kontekstu isporuke Ukrajini. U pitanju je Norveški (Nacionalni) Napredni Raketni Sistem Zemlja-Vazduh ili skraćeno NASAMS.

Sistem se zasniva na modifikovanim raketama vazduh-vazduh tipa AIM-120 AMRAAM u izvedbi norveških inženjera i konstruktora. U razvoj ovog sistema Norvežani su krenuli od već proverenog raketnog sistema SL-AMRAAM (zemaljski lansirani AMRAAM) a koji predstavlja prvi raketni sistem PVO sa zapada, koji koristi rakete sa aktivnim radarskim samonavođenjem. U tom smislu, Norveška je već 1998. godine razvila operativan sistem na bazi korišćenja ove rakete. Razvoj sistema je poveren kompaniji Kongsberg Defence & Aerospace u saradnji sa američkom kompanijom Raytheon. U naoružanje Norveške zvanično je uveden 2006. godine pod oznakom NASAMS II.

Raketna baterija  NASAMS II sastoji se iz osmatračko-akvizicijskog radara AN/MPQ-64 Sentinel 3D. Radar sa faznom rešetkom ima efektivni domet otkrivanja vazduhoplova veličine lovca, na daljinama od oko 60 km, dok vrši skeniranje po azimutu u krugu od 360 stepeni i po mesnom uglu do 60 stepeni. Radar radi na frekvencijama X-banda, od 8-10 GHz. U sastavu raketne baterije nalaze se 2-3 lansirna oruđa, stacionarnog tipa, sa po 6 protivvazduhoplovnih raketa. Lansirna oruđa se prevode iz marševskog u borbeni poredak za 15 minuta. Protivvazduhoplovne rakete AIM-120A u izvedbi lansiranja sa zemaljskog lansera, imaju domet po daljini od oko 25 km i po visini od oko 16 km. Raketa trpi preopterećenja do 40 G. Ukupna težina rakete je oko 150 kg, dok od toga na bojevu glavu otpada oko 22 kg. Maksimalna brzina leta rakete iznosi do 4900 km/h. Komponente raketne baterije uvezane su savremenim sistemom za brz prenos komandi i informacija BMC4I, koji može primati podatke i od eksternih radara i prosleđivati ih raketnim baterijama na zahvat i dejstvo. Ovakav sistem omogućava brzinu reakcije od trenutka inicijalnog otkrivanja cilja do lansiranja rakete u trajanju do 10 sekundi.

Prema dostupnim informacijama, navodi se da će Ukrajini biti isporučene (samo) 2 raketne baterije sa 4-6 lansera, tako da se i ovde s razlogom može govoriti o nedovoljnim količinama.

Relativno nedavno, pojavila se informacija da je Ukrajina zainteresovana da od Nemačke kupi savremene raketne sisteme PVO kratkog do srednjeg dometa IRIS-T SL. Navedeno je da bi Ukrajina nabavila 11 raketnih sistema (raketnih baterija). Odmah se vidi da se ovde radi o ozbiljnijim količinama ali treba imati u vidu da je trajanje ugovora vremenski određeno do 5 godina. Sa isporukama pojedinačnih baterija moglo bi se početi tokom jeseni i do kraja godine. To ipak znači da u narednih, najmanje, par meseci u Ukrajinu može stići nekoliko raketnih baterija ovog savremenog sistema, što opet celu priču vraća na teren kvantitativnosti.

Šta znamo o raketnom sistemu IRIS-T SL?

Projekat IRIS-T SL je započet 2007. na zahtev Nemačke vojske za novim sistemom kratkog dometa a razvijen u saradnji sa Švedskom i Južnom Afrikom. Sistem je baziran oko V-V rakete IRIS-T. Za korišćenje u okviru zemaljskog sistema PVO raketa IRIS-T je pretrpela izmene. Dobila je novi raketni motor i upravljačke površine, novi data link i korekciju putem GPS/INS i novo hlađenje. Raketa se i fizički razlikuje od originalne verzije koja se koristi na avionima. Postoje dve osnovne verzije. Prva verzija, koja se označava kao IRIS-T SLS, poseduje rakete dometa do 12 km po daljini i do 6 km po visini, dok je kod druge verzije označene kao IRIS-T SLM domet povećan na 40 km po daljini i 20 km po visini. U razvoju je i treća verzija koje će, prema svemu sudeći, imati oznaku IRIS-T SLX i domet do čak 80 km po daljini i do 30 km po visini. Rakete su smeštene u kontejnere, po 8 na jednom vozilu-lanseru, a zahvaljujući vektorisanom potisku omogućavaju dejstvo 360 stepeni u svim smerovima, pa samim tim poseduju i mogućnost zahvata cilja nakon lansiranja (LOAL – Lock On After Launch). Raketna baterija se u osnovi sastoji od višenamenskog radara a za tu namenu pominje se više mogućih tipova poput Giraffe AMB, koja se koristila tokom ispitivanja i razvoja sistema, sa dometom otkrivanja od oko 100 km i visinom otkrivanja do 25 km. U ponudi su i radari kraćeg dometa poput Giraffe 1X, koji je uvela Švedska za svoje sisteme IRIS-T SLS kratkog dometa, a koji imaju deklarisanu daljinu otkrivanja do 25 km i po visini od 6 km, a koji se baziraju na guseničnoj šasiji. Za sisteme IRIS-T SLM srednjeg dometa, u ponudi su i radari većeg dometa, poput višenamenskog AESA radara (GBMMR), a takođe i Giraffe 4A. Pored radara, u sastavu raketne baterije nalazi se i Kabina za upravljanje, kao i 4 lansirna oruđa.

Oba sistema, dakle i NASAMS i IRIS-T SL su slična po tome što su, kao što sam već naveo, izvorno nastala kao sistemi koji su zasnovani na široko korišćenim raketama vazduh-vazduh. Tako su koreni oba sistema daleko u prošlosti, NASAMS-a u AMRAAM-u, a IRIS-a u ASRAAM-u. U tom smislu su oba sistema stvarno operativna upravo sa onim GSN (glavama za samonavođenje) kojima su pre bezmalo pola veka startovale rakete vazduh-vazduh: NASAMS sa ARH GSN (aktivna radarska glava za samonavođenje), a IRIS-T sa IC glavom za samonavođenje.

Takođe, oba sistema teže da ubace i rakete sa drugim tipom GSN u sistem, ali dok je to kod NASAMS skoro pa zamrlo, kod IRIS je uvođenje glave sa ARH tipom bilo bitno. Međutim taj model, iako je prošao početna ispitivanja i došao do nulte proizvodnje, nije u potpunosti ušao u seriju niti ga ima u trupama.

Tako su operativni sistemi predstavljeni u stvarnosti sa različitim sistemima vođenja. Sa jedne strane NASAMS skoro samo formalno ima kombinovani sistem navođenja, odnosno koristi sistem sa aktivnim radarskim samonavođenjem koji ima jednu vrlo kratku INS (inercioni navigacioni sistem) fazu samo do trenutka zahvata aktivne radarske glave koja nastupa odmah ili relativno brzo posle lansiranja. U tom smislu je NASAMS stvarno “fire and forget” sistem i formalno može da ispali svih 36 ili 48 raketa (ovisno o broju lansera u bateriji) koliko sadrže dve raketne baterije (koliko se pominje da bi bilo isporučeno) praktično odjednom. Radarski park takve jedince čine radari Sentinel, koji su nastali kao kombinovani radari (čak kao artiljerijski kontrabatirajući). Međutim sam radar ne učestvuje u letu rakete i one su od njega potpuno nezavisne.

Sa druge strane IRIS-T sa svojom IC glavom i sa praktično istim dometom kao i NASAMS, ima složeniji i drugačiji kombinovani sistem vođenja. Prvo njegov INS nije na unutrašnjem uređaju kao kod NASAMS-a već na vrlo modernom i elegantnom, neki bi rekli i možda potencijalno nesigurnom modelu sa GPS navigacijom, mada je mala verovatnoća da ona na raketama PVO ovog tipa može biti lako ometana, zapravo u današnje vreme skoro nikakva. No takav sistem navođenja raketa koristi samo na početnoj lansirnoj fazi i vrlo brzo ulazi u drugi tip vođenja. Naime, ova raketa ima na srednjem kursu dobar deo trajektorije na kome se vodi uz pomoć radara. Radar je mnogo složeniji od onog na NASAMS-u mada su sličnih talasnih dužina. IRIS-ov radar je sličniji radaru na francuskom sistemu Aster, odnosno on je istovremeno i osmatrački radar ali i vrši vođenje na srednjem delu trajektorije emitujući komande raketi na svom drugom kanalu više frekvencije (takoreći i “kvazi-nišanski”). Ta faza vođenja na IRIS je bila nephodna jer najveća razlika u odnosu na NASAMS je upravo u njegovoj IC glavi koja ipak ima nešto manju efektivnu daljinu zahvata na cilj i zahteva relativno precizno vođenje do daljine na kojoj IC glava postaje vodeća i od kog trenutka raketa leti na cilj samostalno.

Dakle osnovne razlike su da IRIS ima GPS/INS na delu vertikalne putanje i za skretanje na njoj i verovatno nekoliko korekcija samo dok ne uđe u konus zahvata radara za vođenje, zatim vođenje na srednjem kursu mada ono nije toliko veliko jer IC glava na IRIS-u u ima dobre karakteristike i veliki domet i na kraju raketa samostalno leti ka cilju samonavodeći se uz pomoć sopstvene IC glave. U tom smislu IRIS-T je nešto elastičniji u trajektorijama, jer IC glava može u zavisnosti od vrste i putanje cilja da se uključi i ranije i kasnije. Sa druge strane NASAMS ima interni INS koji prepušta glavi za samonavođenje u raketi vođenje brzo posle lansiranja obzirom da je domet te glave veći nego IC glave kod IRIS-a ali zato raketa praktično leti samostalno. Time, teorijski, NASAMS ima mnogo veći plot odnosno broj raketnih kanala koji je formalno neograničen i u kratkom vremenu se sve mogu ispaliti. Sa druge strane to NASAMS-u uzrokuje da mu lanseri moraju biti stalno okrenuti u pravcu cilja što opet u praksi smanjuje broj raketa koje se stvarno mogu ispaliti na jednom realnom pravcu.

Usled svih razlika NASAMS je po radarima i vezama i načinu dejstva jednostavniji sistem koji verovatno ima i nešto lošije praktične karakteristike. IRIS-T sa vođenjem na srednjem kursu je možda nešto opasniji, ali to treba da dokaže u borbi (uostalom kao i NASAMS) ali i nešto složeniji po radaru i raketi. IRIS bi tek sa uvođenjem rakete sa aktivnom radarskom glavom sa dometom barem 40 km pokazao svoje jače lice, ali taj model praktčno nije dovršen i prosto se postavlja pitanje ima li objektivnog smisla obzirom da je francuski Aster sa svojom ultimativno dobrom raketnom konstrukcijom tu postavio i neka merila na tom istina nešto manjem dometu, no postoji i dalekodometni Aster sa daleko većim dometom.

U Ukrajini NASAMS će najverovatnije biti izložen probi presretanja krstarećih raketa dok ga je za avijaciju već mnogo rizičnije upotrebiti ga. IRIS-T je sa druge strane sistem možda i više upotrebljiv protiv aviona pa ostaje da vidimo da li će ga zaista tako i koristiti, što mu uopšte neće biti lako obzirom na (relativno) mali domet.

Za oba sistema važi da mogu da opstaju sa svojim integralnim radarima samo ako su uvezani na neku višu instancu što u Ukrajini mogu da obezbede ali sa pravom efektivnošću praktično samo Zapadno od Dnjepra i delom istočno na pravcu Harkova. Sa druge strane to istovremeno znači i da oba sistema ipak bolje deluju pod dodatnim radarima za dežuranje nešto većeg dometa i sasvim drugih bandova (talasnih dužina) u odnosu na integralne.

Zaključak

Pred sam početak rata u Ukrajini, napisao sam takođe jednu kolumnu za Tango Six iz dva dela u kojoj sam opisao mogućnosti Ukrajinskog PVO (sa dodatkom i ratnog vazduhoplovstva) protiv vazduhoplovnih snaga Rusije. Tada sam naveo da će Ukrajina sigurno u početnim fazama rata imati mogućnosti da nanese određene gubitke ruskoj avijaciji i to se, u određenoj meri i dogodilo. Ne želim da licitiram brojevima ali imali smo prilike da vidimo oborene ruske avione od SU-25, preko SU-27, pa do savremenijih SU-34, SU-30 i čak i SU-35. Takođe, videli smo i rušenja helikoptera, kako Mi-17, tako i Ka-52, Mi-28 i Mi-35 i dr. Ipak, izvesno je da u poslednjih mesec-dva dana (ili čak i nešto duže), slike obaranja ruskih vazduhoplova postaju sve ređe, a da sa druge strane imamo prilike da vidimo više pogađanja dronova i bespilotnih letelica.

To tumačim, sa jedne strane, promenom taktike upotrebe ruske avijacije, koja sada ipak leti uglavnom na nešto većim visinama i bliže linijama fronta, u cilju podrške sopstvenim kopnenim trupama. Takav scenario je bio očekivan od onog trenutka od kada su se borbe de fakto gotovo potpuno preselile na Istok zemlje. Izleti ruskih vazduhoplova u unutrašnjost teritorije Ukrajine i slobodni lovački letovi su praktično isključeni. Sa druge strane, sigurno je da je PVO Ukrajine (pre svega na srednjim daljinama) dosta osakaćena iako i dalje stoji na nogama. Laki prenosni raketni sistemi su znatno žilaviji a i lakše se dopremaju u Ukrajinu, te stoga stopa pogađanja bespilotnih letelica i dronova ruske vojske drži neki prosek.

Ukrajinska PVO je, donekle primorana, morala menjati taktiku upotrebe. U tom smislu je primetno da  su sistemi većeg dometa poput S-300PT i S-300PS pomereni od linije fronta i češće se viđaju u okolini Dnjepropetrovska i Zaporožja, kao i Nikolaeva na Zapadu i Jugozapadu, nego na Istoku u Donbasu i prema Harkovu. Ali sa druge strane, mobilni sistemi poput Buk-M1 i Ose se pomeraju nešto bliže linijama fronta i iz zasednih dejstava pokušavaju nešto konkretnije da urade. Ovi postupci su sigurno doprineli smanjenju stope onesposobljavanja ovih ključnih sistema PVO Ukrajinske vojske. Ipak, Ukrajina već mesecima oseća nedostatak sistema PVO, posebno kratkog do srednjeg i srednjeg dometa i u tom smislu su zapadne države predvođene SAD-om pokušale da u Ukrajinu prebace sisteme PVO sovjetskog porekla, uglavnom iz Evrope.
Osim jednog diviziona S-300PMU iz Slovačke i sistema Osa iz još nekih zemalja istočne Evrope (nekadašnjih članica Varšavskog pakta), ništa više od tehnike nije pristiglo.

Postoje određene zalihe sistema S-300PMU i PMU-1, Buk-M1 i Buk-M1-2 i Tor-M1 u nekim državama Evrope poput Bugarske, Grčke, Finske i Kipra ali svaka iz nekih svojih političkih razloga ili pak iz straha za sopstvenu bezbednost (ne ekskluzivno od Rusije, nego recimo i od Turske u slučaju Grčke i Kipra) okleva i odbija da deo ovih sistema dostavi Ukrajini. Onda je Zapad shvatio da se mora izvršiti isporuka sistema PVO Zapadnog porekla. Tu se sada vidi drugi problem, o kojem sam pisao u pomenutoj kolumni pre rata, da složeni sistemi poput Patriota ili THAAD-a ili slični zahtevaju značajno vreme provedeno na obuci a zatim i određeno iskustvo u mirnodopskoj eksploataciji sistema. Direktno sa ubrzane i skraćene obuke u rat neće doneti ništa dobro a ti sistemi, makar i najsavremeniji zapadni, biće brzo uništeni.

Sistemi PVO koje Zapad nudi, su sistemi koji su delom zastareli i čak van upotrebe, delom u upotrebi ali delimično zastareli, ali ima i relativno savremenih sistema. Tu pre svega izdvajam lake prenosne raketne sisteme Martlet, Piorun i Starstreak, ali i raketne sisteme PVO NASAMS i IRIS-T SL.

Dok se laki prenosni raketni sistemi isporučuju, kako se čini, u značajnim količinama (lakše ih je i prebaciti), raketni sistemi kratkog do srednjeg i srednjeg dometa se isporučuju na kašičicu i sa priličnim kašnjenjem. I to je jedan od razloga zašto ne mogu biti “game changeri” kada govorimo o sukobu za prevlast u vazdušnom prostoru. Stvaranje manje i kvalitetnije opremljene i obučene (po mogućnosti profesionalne) vojske je vidimo praksa i rekao bih imperativ gotovo u svim zemljama zapadnog sveta (i u onim zemljama koje nastoje da uspostave takvu organizaciju sistema odbrane u svojim oružanim snagama) ali se često to smanjivanje vojske i njene tehnike izvrši u neskladu sa kvalitetom savremene tehnike koja se koristi i koja to ne može da nadomesti.

Mislim da je i Ukrajina to shvatila nakon 2014. godine i pokušavala je i donekle i uspela da u upotrebu vrati izvestan broj raketnih i drugih sistema PVO (i lovačkih i drugih vazduhoplova) i korist od toga se ipak vidi, jer PVO Ukrajine, iako osakaćena ipak nije slomljena i sigurno i dalje izaziva nemir kod ruskih pilota, pogotovo kada i ako imaju zadatak da izvrše raketiranje zbog koga moraju ući dublje u vazdušni prostor Ukrajine.

Nameće se zaključak, koji ne važi samo za Ukrajinu, da je veoma dobro imati manju i bolje obučenu i opremljenu vojsku ali da vojni i državni vrh svake zemlje mora pametno i mudro da razmisli (uzimajući u obzir sopstveni položaj, okruženje i bezbednosne procene i rizike), koje su to kvantitativne vrednosti koje vojska treba da koristi kada je u pitanju tehnika i koliko vojnog osoblja treba da ima u sastavu. Pokazuje se, čini mi se, da je potrebno naći novu računicu i ipak više obratiti pažnju i na brojno stanje ljudstva i brojnost tehnike kojom ona raspolaže (makar ne uvek najsavremenijom), čineći napore da vojska bude što kvalitetnije i savremenije opremljena i što bolje obučena.

Mora se tražiti nova računica i rekao bih kompromis između kvaliteta i kvantiteta, uzimajući u obzir svima tešku i poznatu činjenicu da odbrana zemlje košta.

Zoran Vukosavljević, bivši pripadnik raketnih jedinica PVO Vojske Jugoslavije, učesnik borbenih dejstava tokom NATO agresije i vrsan poznavalac PVO tematike ekskluzivni je Tango Six kolumnista.

Zoran je koautor nove knjige „Ešalon – Istorija razvoja sovjetskih i ruskih radara, komandno-informacionih sistema i sistema automatizacije“ i administrator grupe o PVO tehnici na Fejsbuku.

Predstavljanje nove Zoranove knjige i način na koji je možete naručiti pročitajte ovde – https://tangosix.rs/2022/19/07/nova-knjiga-esalon-sve-o-sovjetskim-i-ruskim-radarskim-sredstvima-komandno-informacionim-sistemima-i-sistemima-automatizacije/