[RAT U UKRAJINI] Eskalacija sukoba, Pentagon ocena: „80% ukrajinskog ratnog vazduhoplovstva ostalo netaknuto“

30. sep 2022

U Bugarskoj se srušio jurišni avion Su-25

29. sep 2022

[POSLEDNJA VEST] Nova S: Kod aerodroma Lađevci prinudno sletele dve vojne bespilotne letelice

28. sep 2022

Aero-klub „Vazduhoplovci Niša“ i Ministarstvo odbrane pokreću projekat “Biću pilot“: Besplatna pripremna nastava i sat vremena leta motornom jedrilicom

28. sep 2022

[FOTO-REPORTAŽA] Grčki vazduhoplovni muzej na aerodromu Dekelija

27. sep 2022

Rojters: UAE nabavili Bajraktare; Bugarska vlada odobrila projekat investicionih troškova za još osam F-16

23. sep 2022

[FOTO-REPORTAŽA] Athens Flying Week 2022: Festival retkih letelica iznad Tanagre

22. sep 2022

[ANALIZA] Sve o ratnim vazduhoplovstvima Evrope

16. sep 2022

[EKSKLUZIVNO] Komemorativni prelet 67. Eskadrile za Specijalne Operacije USAF-a iznad Pranjana u čast 78. godišnjice operacije „Halijard“

15. sep 2022

Vojni budžet Poljske u sledećoj godini raste 68% : Planira se nabavka 96 borbenih helikoptera AH-64E Apache Guardian

15. sep 2022

[POSLEDNJA VEST] Vučić u Skupštini Srbije: „Kupujemo još 11 helikoptera Mi-35 sa Kipra“

14. sep 2022

[INTERVJU] APS – Aviation Parts Service: Prva konferencija, 12 godina borbe za generalnu avijaciju u Srbiji

12. sep 2022

Vazduhoplovci Nacionalne garde Ohaja u poseti RV i PVO Vojske Srbije, drugi put za godinu dana

10. sep 2022

Frustracije u SAAB-u zbog neuspeha prodaje borbenog aviona Gripen

9. sep 2022

Rumunija namerava da nabavi tri bespilotna sistema Bajraktar TB2 za 300 miliona dolara

8. sep 2022

[POSLEDNJA VEST] Vučić: Srbija želi da nabavi Bajraktare za “stotine miliona dolara“

7. sep 2022

[REPORTAŽA] SIAF 2022: Slovački oproštaj od voljenih MiG-ova 29

7. sep 2022

Postkoronarni šok septembra 2022. godine: Iznenadni izliv aero-mitinga u mozak

6. sep 2022

Armija 2022: Sve o novim ruskim sredstvima protivvazduhoplovne odbrane, vazdušnog osmatranja i protivelektronske borbe

5. sep 2022

Međunarodni vojni sajam “Armija 2022“: Najveći prikaz ruske namenske industrije do sada

2. sep 2022
Zapadni PVO sistemi u ukrajinskom ratu (2. deo)
NASAMS je najkorišćeniji raketni sistem na svetu u svom segmentu

Zapadni PVO sistemi u ukrajinskom ratu (2. deo)

U prvom delu kolumne u kojoj sam opisao sisteme PVO koje Zapad već isporučuje ili ima nameru da isporuči Ukrajini, dotakao sam se lakih artiljerijskih i raketnih sistema PVO veoma kratkog i kratkog dometa. Zaključio sam da ti sistemi, od kojih su neki i savremeni, ipak ne mogu igrati značajniju ulogu protiv savremenih ruskih aviona, već više protiv niskoletećih helikoptera i naročito bespilotnih letelica i dronova.

Ipak, od samog početka ratnog sukoba na prostoru Ukrajine, više zemalja Zapadnog sveta najavljuje isporuke raketnih sistema PVO kratkog do srednjeg i srednjeg dometa, od kojih su neki i relativno savremeni i, ako bi se isporučili u nekim većim količinama, mogu predstavljati određenu pretnju i za savremene ruske vazduhoplove.

Prvi od ovakvih sistema je italijansko-švajcarski raketni sistem PVO Spada/Skygard Aspide (u nastavku teksta – Spada Aspide), koji je Ukrajini ponuđen od strane Španije.

Razvoj sistema Spada Aspide, traje još od sedamdesetih godina prošlog veka, kada je italijanska kompanija Selenia (danas  deo Leonarda) izvršila dubinsku modernizaciju projektila V-V tipa AiM-7 Sparrow. Dobijeni proizvod je pušten u serijsku proizvodnju 1977. godine pod imenom Aspide. Nakon toga, italijanska industrija je nastavila sa modifikacijama projektila i lansirnih sistema kako bi se projektil Aspide mogao koristiti i sa kopnenih lansirnih platformi. Jedan od rezultata je razvoj kopnenog sistema PVO Spada Aspide, poznat i pod nazivom Skygard Aspide. Razvijen je zajedno sa švajcarskom kompanijom Oerlikon Contraves, koja je obezbedila svoj sistem za upravljanje vatrom Skyguard i neke druge komponente. Serijska proizvodnja kopnenog sistema počela je 1983. godine za italijanske oružane snage. Proizvođači su uspeli da dobiju nekoliko izvoznih porudžbina što se nastavilo sve do ranih devedesetih. Ubrzo nakon njegovog završetka počeo je razvoj modernizovane rakete Aspide 2000 i poboljšanog sistema protivvazduhoplovne odbrane, koji se ponekad naziva i Spada 2000. Proizvodnja takvih sistema po različitim narudžbinama nastavljena je do početka 2010-ih.

Aspide Spada

Španija je naručila italijansko-švajcarske sisteme PVO 1985. godine. Ugovorom je predviđena nabavka šest baterija sa po dve vatrene jedinice/voda, kao i vod za obuku – ukupno 13 vodnih kompleta. Svaka vatrena jedinica je uključivala jedan vučeni radar Skyguard i FCS (Centar za upravljanje vatrom), dva lansera raketa i dva vučena topa Oerlikon GDF-001. Zajedno sa lanserima nabavili su 200 projektila prve modifikacije Aspide Mk 1. U španskoj vojsci kompleksi su korišćeni pod imenom Toledo. Sredinom devedesetih Španija je naručila jednu bateriju unapređenog sistema PVO Aspide 2000. Ovaj komplet je uključivao samo četiri lansera i 50 raketa nove modifikacije. Korišćena je i najnovija modifikacija Skyguard FCS. Svi primljeni sistemi protivvazduhoplovne odbrane ostali su u funkciji do 2020. Do tada je oprema prve modifikacije bila i fizički zastarela – istekao je garantni rok za skladištenje projektila. S tim u vezi, Aspide/Toledo je uklonjen iz upotrebe i prebačen u magacine. Njihovo mesto zauzeli su savremeni sistemi protivvazduhoplovne odbrane NASAMS. Unapređeni Aspide 2000 za sada ostaju na dužnosti, ali igraju veoma ograničenu ulogu u španskoj protivvazduhoplovnoj odbrani.

Prema poslednjim podacima Španija će isporučiti jednu bateriju sistema PVO Spada Aspide  u Ukrajinu. Shodno tome ukrajinska vojska može da očekuje da dobije samo dva nišanska radara i četiri raketna lansera. Nejasno je da li će GDF-001 vučeni topovi biti isporučeni, a postavlja se i pitanje samih radara i SUV sistema Oerlikon Skygard, jer prema nekim navodima postoji protivljenje Švajcarske oko isporuke ovih komponenti sistema. U slučaju da Švajcarska ostane pri svom stavu, onda će Španija verovatno isporučiti stariju verziju radarskog osmatračkog sistema Pluto, dometa do 60 km i moguće i specijalizovani radar za praćenje i osvetljavanje ciljeva, što će dodatno umanjiti mogućnosti sistema, pre svega u brzini reakcije i dužem vremenu potrebnom za prevođenje sistema iz marševskog u borbeni poredak i obratno.

Sistemi PVO Spada Aspide su sistemi kratkog dometa, namenjeni za zaštitu određenih područja ili objekata od veće važnosti, dakle deo teritorijalne PVO. Njegove komponente bazirane su na vučnoj šasiji i brzo se mogu prebaciti na zadatu poziciju ali je tada potrebna procedura (vremenska) raspoređivanja i pripreme za borbeni rad.

Sistem za upravljanje vatrom Oerlikon Skyguard je vučeno  vozilo sa kabinom za dve radarske stanice, drugom radio opremom i kabinom operatora. U zavisnosti od modifikacije, osmatrački radar omogućava praćenje vazdušne situacije u radijusu od nekoliko desetina kilometara. Postoji stanica za praćenje i navođenje artiljerije, kao i optičko-elektronski sistem. Skyguard samostalno detektuje mete ili prima oznaku cilja eksterno, a takođe generiše podatke za dejstvovanje  i upravlja lanserima.

Lanser Aspide je izgrađen na platformi sa točkovima sa dizalicama. Na okretnoj ploči nalazi se pokretni deo sa četiri transportno-lansirna kontejnera za rakete. Takođe ima dve antene za praćenje i osvetljenje cilja. Pre lansiranja, instalacija se okreće u pravcu mete i prati je do trenutka uništenja. Vođena raketa Aspide je zasnovana na rešenjima projektila V-V AIM-7, ali postoje i razlike. Zadržala je izduženo cilindrično telo i dva kompleta aerodinamičkih površina. Istovremeno, oblik i konstrukcija rakete su se promenili. Dužina rakete – 3,63 m, težina – 228 kg. Kao i Sparrow, Aspide koristi poluaktivnu radarsku glavu za navođenje koja zahteva osvetljenje cilja sa lansera/radara. Istovremeno, Selenia je koristila GSN i druge komponente italijanske konstrukcije. Raketa je dobila poboljšanu visoko-eksplozivnu fragmentacionu bojevu glavu težine 35 kg. Kod verzije Aspide 2000 zamenjen je motor na čvrsto gorivo, što je dalo povećanje daljine leta, brzina leta do 4M i povećanje dometa do 25 km po daljini i do 8 km po visini. Ipak, prema raspoloživim podacima, Španija će najverovatnije isporučiti  projektile Aspide Mk.1 koji imaju domet svega do 15 km, po daljini i do 6 km po visini.

Češka modernizacija Kuba sa raketama Aspide

Ovde bi mogli izvesti i zaključak o potencijalnoj korisnosti ovog raketnog sistema PVO za ukrajinsku vojsku. Početna premisa je da bi se ovaj sistem najverovatnije koristio pre svega za zaštitu avio baza ukrajinske vojske i najvažnijih komandnih i logističkih centara. Isto kao što sam pisao u prvom delu, da 30 Geparda ili 6 Stormera HVM ne može imati nikakav poseban efekat na promenu situacije u vazduhu na tako dugačkom frontu, tako ni jedna baterija sa samo četiri lansera projektila Aspide, bilo da se radi o projektilima Aspide Mk. 1 kraćeg ili Aspide 2000 dužeg dometa, neće promeniti mnogo toga. Svaki isporučeni sistem, pa tako i Spada Aspide, pomoći će Ukrajini da produži pružanje aktivnog otpora ruskim vazduhoplovnim snagama i tu jeste, naravno, određena korist. Ali ovaj sistem sa svojim mogućnostima, dometom, načinom vođenja raketa koje zahteva stalno osvetljenje cilja radarom i stacionarnošću ipak ne može biti ni u kom slučaju “game changer” u PVO smislu, iako može u pojedinim, rekao bih izolovanim slučajevima, iznenaditi nesmotrenog pilota. Sa druge strane, ovakav sistem može biti relativno lako lociran i ugrožen dejstvom navođenih projektila iz vazduha.

Ono što bih još podvukao za ovaj sistem jeste i to da su rakete Aspide 2000, dakle najnovija modifikacija, sa svojim lansirnim kontejnerima, bile u sastavu projekta modernizacije čeških raketnih sistema Kub i čak je jedna opitna baterija i modifikovana. Glavni razlog čak i nije bio neko kvalitativno poboljšanje efikasnosti sistema, imajući u vidu da su ovo rakete već dobro poznate i sa poznatim frekvencijama rada, već je razlog bio starost i nedovoljna pouzdanost projektila sistema PVO Kub kod Češke vojske. Ipak, odluka je, čini se, na kraju bila da se sistemi Kub postepeno povuku i ustupe mesto izraelskim sistemima PVO tipa Spyder.

NASAMS i IRS-T

Na redu su sistemi koji takođe koriste rakete prvobitno konstruisane za namene borbe u vazduhu (V-V), ali sa drugačijim (samo)navođenjem. Obzirom da se radi o ipak savremenim sistemima PVO, na kraju ću izvesti objedinjeni zaključak o mogućnostima ova dva sistema u ukrajinskoj vojsci i poređenja njihovih mogućnosti.

Počeću sa sistemom o kome se već duže vremena piše u kontekstu isporuke Ukrajini. U pitanju je Norveški (Nacionalni) Napredni Raketni Sistem Zemlja-Vazduh ili skraćeno NASAMS.

Sistem se zasniva na modifikovanim raketama vazduh-vazduh tipa AIM-120 AMRAAM u izvedbi norveških inženjera i konstruktora. U razvoj ovog sistema Norvežani su krenuli od već proverenog raketnog sistema SL-AMRAAM (zemaljski lansirani AMRAAM) a koji predstavlja prvi raketni sistem PVO sa zapada, koji koristi rakete sa aktivnim radarskim samonavođenjem. U tom smislu, Norveška je već 1998. godine razvila operativan sistem na bazi korišćenja ove rakete. Razvoj sistema je poveren kompaniji Kongsberg Defence & Aerospace u saradnji sa američkom kompanijom Raytheon. U naoružanje Norveške zvanično je uveden 2006. godine pod oznakom NASAMS II.

NASAMS pri ispaljivanju rakete AMRAAM

Raketna baterija  NASAMS II sastoji se iz osmatračko-akvizicijskog radara AN/MPQ-64 Sentinel 3D. Radar sa faznom rešetkom ima efektivni domet otkrivanja vazduhoplova veličine lovca, na daljinama od oko 60 km, dok vrši skeniranje po azimutu u krugu od 360 stepeni i po mesnom uglu do 60 stepeni. Radar radi na frekvencijama X-banda, od 8-10 GHz. U sastavu raketne baterije nalaze se 2-3 lansirna oruđa, stacionarnog tipa, sa po 6 protivvazduhoplovnih raketa. Lansirna oruđa se prevode iz marševskog u borbeni poredak za 15 minuta. Protivvazduhoplovne rakete AIM-120A u izvedbi lansiranja sa zemaljskog lansera, imaju domet po daljini od oko 25 km i po visini od oko 16 km. Raketa trpi preopterećenja do 40 G. Ukupna težina rakete je oko 150 kg, dok od toga na bojevu glavu otpada oko 22 kg. Maksimalna brzina leta rakete iznosi do 4900 km/h. Komponente raketne baterije uvezane su savremenim sistemom za brz prenos komandi i informacija BMC4I, koji može primati podatke i od eksternih radara i prosleđivati ih raketnim baterijama na zahvat i dejstvo. Ovakav sistem omogućava brzinu reakcije od trenutka inicijalnog otkrivanja cilja do lansiranja rakete u trajanju do 10 sekundi.

Prema dostupnim informacijama, navodi se da će Ukrajini biti isporučene (samo) 2 raketne baterije sa 4-6 lansera, tako da se i ovde s razlogom može govoriti o nedovoljnim količinama.

Relativno nedavno, pojavila se informacija da je Ukrajina zainteresovana da od Nemačke kupi savremene raketne sisteme PVO kratkog do srednjeg dometa IRIS-T SL. Navedeno je da bi Ukrajina nabavila 11 raketnih sistema (raketnih baterija). Odmah se vidi da se ovde radi o ozbiljnijim količinama ali treba imati u vidu da je trajanje ugovora vremenski određeno do 5 godina. Sa isporukama pojedinačnih baterija moglo bi se početi tokom jeseni i do kraja godine. To ipak znači da u narednih, najmanje, par meseci u Ukrajinu može stići nekoliko raketnih baterija ovog savremenog sistema, što opet celu priču vraća na teren kvantitativnosti.

IRIS-T SL

Šta znamo o raketnom sistemu IRIS-T SL?

Projekat IRIS-T SL je započet 2007. na zahtev Nemačke vojske za novim sistemom kratkog dometa a razvijen u saradnji sa Švedskom i Južnom Afrikom. Sistem je baziran oko V-V rakete IRIS-T. Za korišćenje u okviru zemaljskog sistema PVO raketa IRIS-T je pretrpela izmene. Dobila je novi raketni motor i upravljačke površine, novi data link i korekciju putem GPS/INS i novo hlađenje. Raketa se i fizički razlikuje od originalne verzije koja se koristi na avionima. Postoje dve osnovne verzije. Prva verzija, koja se označava kao IRIS-T SLS, poseduje rakete dometa do 12 km po daljini i do 6 km po visini, dok je kod druge verzije označene kao IRIS-T SLM domet povećan na 40 km po daljini i 20 km po visini. U razvoju je i treća verzija koje će, prema svemu sudeći, imati oznaku IRIS-T SLX i domet do čak 80 km po daljini i do 30 km po visini. Rakete su smeštene u kontejnere, po 8 na jednom vozilu-lanseru, a zahvaljujući vektorisanom potisku omogućavaju dejstvo 360 stepeni u svim smerovima, pa samim tim poseduju i mogućnost zahvata cilja nakon lansiranja (LOAL – Lock On After Launch). Raketna baterija se u osnovi sastoji od višenamenskog radara a za tu namenu pominje se više mogućih tipova poput Giraffe AMB, koja se koristila tokom ispitivanja i razvoja sistema, sa dometom otkrivanja od oko 100 km i visinom otkrivanja do 25 km. U ponudi su i radari kraćeg dometa poput Giraffe 1X, koji je uvela Švedska za svoje sisteme IRIS-T SLS kratkog dometa, a koji imaju deklarisanu daljinu otkrivanja do 25 km i po visini od 6 km, a koji se baziraju na guseničnoj šasiji. Za sisteme IRIS-T SLM srednjeg dometa, u ponudi su i radari većeg dometa, poput višenamenskog AESA radara (GBMMR), a takođe i Giraffe 4A. Pored radara, u sastavu raketne baterije nalazi se i Kabina za upravljanje, kao i 4 lansirna oruđa.

Oba sistema, dakle i NASAMS i IRIS-T SL su slična po tome što su, kao što sam već naveo, izvorno nastala kao sistemi koji su zasnovani na široko korišćenim raketama vazduh-vazduh. Tako su koreni oba sistema daleko u prošlosti, NASAMS-a u AMRAAM-u, a IRIS-a u ASRAAM-u. U tom smislu su oba sistema stvarno operativna upravo sa onim GSN (glavama za samonavođenje) kojima su pre bezmalo pola veka startovale rakete vazduh-vazduh: NASAMS sa ARH GSN (aktivna radarska glava za samonavođenje), a IRIS-T sa IC glavom za samonavođenje.

Takođe, oba sistema teže da ubace i rakete sa drugim tipom GSN u sistem, ali dok je to kod NASAMS skoro pa zamrlo, kod IRIS je uvođenje glave sa ARH tipom bilo bitno. Međutim taj model, iako je prošao početna ispitivanja i došao do nulte proizvodnje, nije u potpunosti ušao u seriju niti ga ima u trupama.

Tako su operativni sistemi predstavljeni u stvarnosti sa različitim sistemima vođenja. Sa jedne strane NASAMS skoro samo formalno ima kombinovani sistem navođenja, odnosno koristi sistem sa aktivnim radarskim samonavođenjem koji ima jednu vrlo kratku INS (inercioni navigacioni sistem) fazu samo do trenutka zahvata aktivne radarske glave koja nastupa odmah ili relativno brzo posle lansiranja. U tom smislu je NASAMS stvarno “fire and forget” sistem i formalno može da ispali svih 36 ili 48 raketa (ovisno o broju lansera u bateriji) koliko sadrže dve raketne baterije (koliko se pominje da bi bilo isporučeno) praktično odjednom. Radarski park takve jedince čine radari Sentinel, koji su nastali kao kombinovani radari (čak kao artiljerijski kontrabatirajući). Međutim sam radar ne učestvuje u letu rakete i one su od njega potpuno nezavisne.

Sa druge strane IRIS-T sa svojom IC glavom i sa praktično istim dometom kao i NASAMS, ima složeniji i drugačiji kombinovani sistem vođenja. Prvo njegov INS nije na unutrašnjem uređaju kao kod NASAMS-a već na vrlo modernom i elegantnom, neki bi rekli i možda potencijalno nesigurnom modelu sa GPS navigacijom, mada je mala verovatnoća da ona na raketama PVO ovog tipa može biti lako ometana, zapravo u današnje vreme skoro nikakva. No takav sistem navođenja raketa koristi samo na početnoj lansirnoj fazi i vrlo brzo ulazi u drugi tip vođenja. Naime, ova raketa ima na srednjem kursu dobar deo trajektorije na kome se vodi uz pomoć radara. Radar je mnogo složeniji od onog na NASAMS-u mada su sličnih talasnih dužina. IRIS-ov radar je sličniji radaru na francuskom sistemu Aster, odnosno on je istovremeno i osmatrački radar ali i vrši vođenje na srednjem delu trajektorije emitujući komande raketi na svom drugom kanalu više frekvencije (takoreći i “kvazi-nišanski”). Ta faza vođenja na IRIS je bila nephodna jer najveća razlika u odnosu na NASAMS je upravo u njegovoj IC glavi koja ipak ima nešto manju efektivnu daljinu zahvata na cilj i zahteva relativno precizno vođenje do daljine na kojoj IC glava postaje vodeća i od kog trenutka raketa leti na cilj samostalno.

Dakle osnovne razlike su da IRIS ima GPS/INS na delu vertikalne putanje i za skretanje na njoj i verovatno nekoliko korekcija samo dok ne uđe u konus zahvata radara za vođenje, zatim vođenje na srednjem kursu mada ono nije toliko veliko jer IC glava na IRIS-u u ima dobre karakteristike i veliki domet i na kraju raketa samostalno leti ka cilju samonavodeći se uz pomoć sopstvene IC glave. U tom smislu IRIS-T je nešto elastičniji u trajektorijama, jer IC glava može u zavisnosti od vrste i putanje cilja da se uključi i ranije i kasnije. Sa druge strane NASAMS ima interni INS koji prepušta glavi za samonavođenje u raketi vođenje brzo posle lansiranja obzirom da je domet te glave veći nego IC glave kod IRIS-a ali zato raketa praktično leti samostalno. Time, teorijski, NASAMS ima mnogo veći plot odnosno broj raketnih kanala koji je formalno neograničen i u kratkom vremenu se sve mogu ispaliti. Sa druge strane to NASAMS-u uzrokuje da mu lanseri moraju biti stalno okrenuti u pravcu cilja što opet u praksi smanjuje broj raketa koje se stvarno mogu ispaliti na jednom realnom pravcu.

Usled svih razlika NASAMS je po radarima i vezama i načinu dejstva jednostavniji sistem koji verovatno ima i nešto lošije praktične karakteristike. IRIS-T sa vođenjem na srednjem kursu je možda nešto opasniji, ali to treba da dokaže u borbi (uostalom kao i NASAMS) ali i nešto složeniji po radaru i raketi. IRIS bi tek sa uvođenjem rakete sa aktivnom radarskom glavom sa dometom barem 40 km pokazao svoje jače lice, ali taj model praktčno nije dovršen i prosto se postavlja pitanje ima li objektivnog smisla obzirom da je francuski Aster sa svojom ultimativno dobrom raketnom konstrukcijom tu postavio i neka merila na tom istina nešto manjem dometu, no postoji i dalekodometni Aster sa daleko većim dometom.

U Ukrajini NASAMS će najverovatnije biti izložen probi presretanja krstarećih raketa dok ga je za avijaciju već mnogo rizičnije upotrebiti ga. IRIS-T je sa druge strane sistem možda i više upotrebljiv protiv aviona pa ostaje da vidimo da li će ga zaista tako i koristiti, što mu uopšte neće biti lako obzirom na (relativno) mali domet.

Za oba sistema važi da mogu da opstaju sa svojim integralnim radarima samo ako su uvezani na neku višu instancu što u Ukrajini mogu da obezbede ali sa pravom efektivnošću praktično samo Zapadno od Dnjepra i delom istočno na pravcu Harkova. Sa druge strane to istovremeno znači i da oba sistema ipak bolje deluju pod dodatnim radarima za dežuranje nešto većeg dometa i sasvim drugih bandova (talasnih dužina) u odnosu na integralne.

Zaključak

Pred sam početak rata u Ukrajini, napisao sam takođe jednu kolumnu za Tango Six iz dva dela u kojoj sam opisao mogućnosti Ukrajinskog PVO (sa dodatkom i ratnog vazduhoplovstva) protiv vazduhoplovnih snaga Rusije. Tada sam naveo da će Ukrajina sigurno u početnim fazama rata imati mogućnosti da nanese određene gubitke ruskoj avijaciji i to se, u određenoj meri i dogodilo. Ne želim da licitiram brojevima ali imali smo prilike da vidimo oborene ruske avione od SU-25, preko SU-27, pa do savremenijih SU-34, SU-30 i čak i SU-35. Takođe, videli smo i rušenja helikoptera, kako Mi-17, tako i Ka-52, Mi-28 i Mi-35 i dr. Ipak, izvesno je da u poslednjih mesec-dva dana (ili čak i nešto duže), slike obaranja ruskih vazduhoplova postaju sve ređe, a da sa druge strane imamo prilike da vidimo više pogađanja dronova i bespilotnih letelica.

To tumačim, sa jedne strane, promenom taktike upotrebe ruske avijacije, koja sada ipak leti uglavnom na nešto većim visinama i bliže linijama fronta, u cilju podrške sopstvenim kopnenim trupama. Takav scenario je bio očekivan od onog trenutka od kada su se borbe de fakto gotovo potpuno preselile na Istok zemlje. Izleti ruskih vazduhoplova u unutrašnjost teritorije Ukrajine i slobodni lovački letovi su praktično isključeni. Sa druge strane, sigurno je da je PVO Ukrajine (pre svega na srednjim daljinama) dosta osakaćena iako i dalje stoji na nogama. Laki prenosni raketni sistemi su znatno žilaviji a i lakše se dopremaju u Ukrajinu, te stoga stopa pogađanja bespilotnih letelica i dronova ruske vojske drži neki prosek.

Ukrajinska PVO je, donekle primorana, morala menjati taktiku upotrebe. U tom smislu je primetno da  su sistemi većeg dometa poput S-300PT i S-300PS pomereni od linije fronta i češće se viđaju u okolini Dnjepropetrovska i Zaporožja, kao i Nikolaeva na Zapadu i Jugozapadu, nego na Istoku u Donbasu i prema Harkovu. Ali sa druge strane, mobilni sistemi poput Buk-M1 i Ose se pomeraju nešto bliže linijama fronta i iz zasednih dejstava pokušavaju nešto konkretnije da urade. Ovi postupci su sigurno doprineli smanjenju stope onesposobljavanja ovih ključnih sistema PVO Ukrajinske vojske. Ipak, Ukrajina već mesecima oseća nedostatak sistema PVO, posebno kratkog do srednjeg i srednjeg dometa i u tom smislu su zapadne države predvođene SAD-om pokušale da u Ukrajinu prebace sisteme PVO sovjetskog porekla, uglavnom iz Evrope.
Osim jednog diviziona S-300PMU iz Slovačke i sistema Osa iz još nekih zemalja istočne Evrope (nekadašnjih članica Varšavskog pakta), ništa više od tehnike nije pristiglo.

Postoje određene zalihe sistema S-300PMU i PMU-1, Buk-M1 i Buk-M1-2 i Tor-M1 u nekim državama Evrope poput Bugarske, Grčke, Finske i Kipra ali svaka iz nekih svojih političkih razloga ili pak iz straha za sopstvenu bezbednost (ne ekskluzivno od Rusije, nego recimo i od Turske u slučaju Grčke i Kipra) okleva i odbija da deo ovih sistema dostavi Ukrajini. Onda je Zapad shvatio da se mora izvršiti isporuka sistema PVO Zapadnog porekla. Tu se sada vidi drugi problem, o kojem sam pisao u pomenutoj kolumni pre rata, da složeni sistemi poput Patriota ili THAAD-a ili slični zahtevaju značajno vreme provedeno na obuci a zatim i određeno iskustvo u mirnodopskoj eksploataciji sistema. Direktno sa ubrzane i skraćene obuke u rat neće doneti ništa dobro a ti sistemi, makar i najsavremeniji zapadni, biće brzo uništeni.

Sistemi PVO koje Zapad nudi, su sistemi koji su delom zastareli i čak van upotrebe, delom u upotrebi ali delimično zastareli, ali ima i relativno savremenih sistema. Tu pre svega izdvajam lake prenosne raketne sisteme Martlet, Piorun i Starstreak, ali i raketne sisteme PVO NASAMS i IRIS-T SL.

Dok se laki prenosni raketni sistemi isporučuju, kako se čini, u značajnim količinama (lakše ih je i prebaciti), raketni sistemi kratkog do srednjeg i srednjeg dometa se isporučuju na kašičicu i sa priličnim kašnjenjem. I to je jedan od razloga zašto ne mogu biti “game changeri” kada govorimo o sukobu za prevlast u vazdušnom prostoru. Stvaranje manje i kvalitetnije opremljene i obučene (po mogućnosti profesionalne) vojske je vidimo praksa i rekao bih imperativ gotovo u svim zemljama zapadnog sveta (i u onim zemljama koje nastoje da uspostave takvu organizaciju sistema odbrane u svojim oružanim snagama) ali se često to smanjivanje vojske i njene tehnike izvrši u neskladu sa kvalitetom savremene tehnike koja se koristi i koja to ne može da nadomesti.

Mislim da je i Ukrajina to shvatila nakon 2014. godine i pokušavala je i donekle i uspela da u upotrebu vrati izvestan broj raketnih i drugih sistema PVO (i lovačkih i drugih vazduhoplova) i korist od toga se ipak vidi, jer PVO Ukrajine, iako osakaćena ipak nije slomljena i sigurno i dalje izaziva nemir kod ruskih pilota, pogotovo kada i ako imaju zadatak da izvrše raketiranje zbog koga moraju ući dublje u vazdušni prostor Ukrajine.

Nameće se zaključak, koji ne važi samo za Ukrajinu, da je veoma dobro imati manju i bolje obučenu i opremljenu vojsku ali da vojni i državni vrh svake zemlje mora pametno i mudro da razmisli (uzimajući u obzir sopstveni položaj, okruženje i bezbednosne procene i rizike), koje su to kvantitativne vrednosti koje vojska treba da koristi kada je u pitanju tehnika i koliko vojnog osoblja treba da ima u sastavu. Pokazuje se, čini mi se, da je potrebno naći novu računicu i ipak više obratiti pažnju i na brojno stanje ljudstva i brojnost tehnike kojom ona raspolaže (makar ne uvek najsavremenijom), čineći napore da vojska bude što kvalitetnije i savremenije opremljena i što bolje obučena.

Mora se tražiti nova računica i rekao bih kompromis između kvaliteta i kvantiteta, uzimajući u obzir svima tešku i poznatu činjenicu da odbrana zemlje košta.

Zoran Vukosavljević, bivši pripadnik raketnih jedinica PVO Vojske Jugoslavije, učesnik borbenih dejstava tokom NATO agresije i vrsan poznavalac PVO tematike ekskluzivni je Tango Six kolumnista.

Zoran je koautor nove knjige „Ešalon – Istorija razvoja sovjetskih i ruskih radara, komandno-informacionih sistema i sistema automatizacije“ i administrator grupe o PVO tehnici na Fejsbuku.

Predstavljanje nove Zoranove knjige i način na koji je možete naručiti pročitajte ovde – https://tangosix.rs/2022/19/07/nova-knjiga-esalon-sve-o-sovjetskim-i-ruskim-radarskim-sredstvima-komandno-informacionim-sistemima-i-sistemima-automatizacije/

Komentari

c

Milina je citati svaki vas tekst!

Odgovori
K

Odličan tekst, pozdrav iz Hrvatske

Odgovori
I

Iris-T-SLM (Launched Medium Range) se cini prefektan za Ukrajinu jer je veoma savremen, malih gabarita i modularan/kontejnerizovan te se moze neupadljivo isporuciti (bez transportnih vozila koja se mogu uzeti iz lokalnih izvora sto olaksava servisiranje/logistiku). Za 140 miliona a prema pisanju nemackih medija bice isporuceno sto je bilo namenjeno ici za Egipat i nalazi trenutno u proizvodnji.

Na zalost nemacka vlada i birokratske strukture do sada nisu pokazale iskrenu nameru da predju na ratnu proizvodnju i brzo podigne isporuke relevantnog oruzija na nivo dostatan da se Ukrajina efikasno (od)brani…

Odgovori
S

Znaci kod njih vlada pravi pvo sisteme, a ne neka privatna firma? sta ti je zapad…

I

Nemacka je cela odbrambena industrija full u privatnom vlasnistvu tako da ne razumem sta hoces da kazes. Ni jedna privatna kompanije nece sama od sebe masovno povecavati kapacitete i üproizvoditi za rat bez drzavnih kredita i garancija da ce investicija da joj se isplati i da ce da se dobro zaradi. Nije Nemacka Putinistan gde svi vise na naftnoj/gasnoj sisi a naredjuju im vladimirovi ortaci iz Pitera sta ce da proizvode.

S

@Ixylon
Nije to bas tako jednostavno ni birokratski, ni fizicki, ni finanijski, zapravo prakticno nemoguce iz niza razloga. Mozda i nema veze sa vlasnickim strukturama koje naravno nisu „full u privatnom vlasnistvu“, pocnimo od konzorcijuma Airbus kao najveceg. Pa i taj Iris-T je na MAN sasiji, u vlasnistvu VW grupe, koja ima drzavu Saksoniju kao drugog najveceg akcionara…pride, trose jako mnogo gasa znamo odakle da bi pravili to sto prave.

Rusija izveze naoruzanja u vrednosti 2.5x vise od Nemacke i tako iz godine u godinu, mozda oni ipak nesto znaju i umeju sto ne zna ili ne moze „full privatna industrija“, mozda samo?

Jedini koji tu mogu da „dodaju gas“ u relativno kratkom roku i po potrebi su Amerikanci naravno.

I

@Srbofil

Po navodima proizvodjaca, Diehl Group, Iris-T je modularan i kontejnerizovan, ne treba mu nuzno MAN ili neka druga sasija.

Gasa Nemacka ima dovoljno, nemojte nasedati na propagandu, niko se ovde nece smrzavati, niti ce industrija stati. Ako mi ne verujete mozemo pricati u januaru pa videti kakva je situacija. Ja ako budem nezaposlen, pod cebetom sa termoforom mejdu nogama a notebook radi na solarnom panelu na balkonu, onda je kremaljska propaganda bila u pravu i mi smo propali. Smo ne znam kakve cete koristi vi imati od toga…

S

@Ixylon
Ne nasedam na nikakvu propagandu, samo govorimo o nekim realnostima. Nemackoj industriji i bazi znanja svako moze samo da skine kapu, ali sto se vojne proizvodnje tice, prosto nemaju kapaciteta(trenutno) i ne mogu mnogo da ucine u kratkom vremenskom periodu, nije tu drzava nista kriva. Isto kao sto Rusija da se napne iz petnih zila ne moze napraviti jedan VW ni za 20 godina.

Manite se americke mantre kako Nemacka „nece“ da podigne vojnu proizvodnju i donacije, to su gluposti, prosto ne mogu odjednom mnogo da ucine kao sto Amerika ne moze da pruzi svojim gradjanima mnoge stvari koje Nemacka pruza svojim gradjanima. Decenije razvoja u razlicitim pravcima.

I

@Srbofil

>> Pa i taj Iris-T je na MAN sasiji, u vlasnistvu VW grupe, koja ima drzavu Saksoniju kao drugog najveceg akcionara…pride, trose jako mnogo gasa znamo odakle da bi pravili to sto prave.

>> Ne nasedam na nikakvu propagandu

>> Manite se americke mantre kako Nemacka „nece“

Ovo sto vi pisete kada se pravilno interpretira prosto je prenosenje kremaljske ratne propagande. Dakle, zla USA, naivna Evropa pati zbog nje jer se distancirala od pravedne Rusije itd.

Nemacka moze da uradi mnogo, mnogo vise ali se izgleda politika i industrija ne zele previse zamerati Rusiji koja do sada nemackoj i nema sta da zameri (10 haubica i 7 PVO topova i nije neka narocita pomoc). Da nema USA i UK Ukrajina bi vec bila pregazena…

S

@Ixylon
Ne bih se slozio, dosta toga ste vi konstruisali u svojoj glavi, a ja nisam rekao niti mislim.

Osvrnuo sam se na cestu kritiku prema Nemackoj, ja licno smatram da nisu realni, niti da ste vi realni. Znajuci koliko znam, smatram da Nemacka jednostavno ne moze tek tako podici proizvodnju i vojne kapacitete „preko noci“, setite se to su ljudi koji su 10 godina birali koji slem da kupe svojim vojnicima. Nemacke firme imaju ogromne klijente i izvoz u civilnoj industriji koja podupire najjacu ekonomiju Evrope, ne mogu se „tek tako“ preorijentisati na vojnu proizvodnju, nije ’41 i ti proizvodi nisu Flak 88.

To prosirite slobodno na bilo koju drzavu. Ljudi su cesto nerealni za zahtevima i zeljama kada se vode emocijama i licnim dozivljajem. Defence economics je komplikovana stvar, postoji razlog zasto su SAD debelo ispred svih, vidi se to ulaganje i ne moze ni jedna drzava, pa cak ni jedna Nemacka „odluciti“ i preko noci da se stvore potrebni uslovi i kapaciteti ako im bas-bas ne gori pod nogama, a ocigledno ne gori.

I

Ne znam o cemu pricate, ovako mozemo do prekosutra. Sve je moguce kada se baci dovoljno para na sto! Nemacka je vojna industrija u svetskom vrhu, mozda medju tri, ne postoji nista sto se ne proizvodi i sve je vrh. Rheinmetall poseduje masivne proizvodne kapacitete na razlicitim lokacijama koji su prema navodima medija u nekom polukonzerviranom stanju, takodje postoje kontigenti od reda velicine 100 i vise transportnih vozila (Mader) koja leze kako se to kaze „kod industrije“, dakle vec „proizvedena“ i mogla bi veoma brzo biti prebacena tamo gde su preko potrebna.

L

NASAMS se koristi za obranu Bijele kuce u Washingtonu.

Odgovori
m

wašighton ima i druge pvo. A to što koriste za obranu bijele kuće je zato jer su prelijeni koristit manpads, svi bi iz udobnosti fotelje željeli pvo. Taj nasams ionako ne koriste za mete na udalhenosti večoj od 1km jer wašighton ima svoje pvo poput patriot. Ovo za bijelu kuću je samo za protivnike koji će se željet sa helikopterom probit.

L

Ne koriste ga za mete iznad 1km?? Netacno! Koriste ga za puni potencijal koji ima, a to je domet 30 km +

F

„Izleti ruskih vazduhoplova u unutrašnjost teritorije Ukrajine i slobodni lovački letovi su praktično isključeni.“

Cemu onda onolike vazdusne uzbune po celoj Ukrajini? Koliko je moguce pratiti krstarece rakete – i to u miru, bez ometanja, i bez stalnih udara po radarskim instalacijama i sistemima PVO se videlo na primeru onog zagrebackog Striza – sirene krenu malo posle detonacija.

Suzbijanje PVO je proces, ali da nije prilicno potkresan ne bi bilo ovolikog odsustva obaranja aviona, niti bi se onoliko eksploatisalo rusko obaranje sopstvenih aviona u propagandne svrhe. Da ima verovatnoce da neko tamo poveruje u uspesan rad ukrajinske PVO to bi se pripisalo sebi.

Odgovori
S

Kako nikome od nasih strucnjaka i instituta nije nekad palo na pamet da napravi PVO sistem kombinovanjem postojeceg radara i v-v raketa?
Valjda za to mogu da se iskoriste R-73 ili R-27.

Odgovori
Y

Nakače v-v rakete na drona koji nisko patrolira i ispaljuje u smeru gde mu se „kaže“…
Kakve gusenice, točkovi, oklopi i mitraljezi – to je nepotrebno :)
Trebalo bi samo napraviti dron koji ne mora biti nešto brz, ali malo veće nosivosti i dobrih manevarskih sposobmosti sa npr. inverznom geometrijom krila – i ponaša se kao kopneni pvo lanser koji dejstvuje po komandi…
Nije to svemirska tehnologija za međuzvezdane letove…

Z

Recimo kombinacija lansera i radara sistema PVO Kub sa raketama V-V sa aktivnim radarskim samonavođenjem R-77 koje sada posedujemo?
Konstruišemo „naš višekanalni NASAMS“… ?
Česi su na Kub stavljali Aspide 2000, mi bi mogli i R-27R. Ali potrebno je više rada i na prilagođavanju frekvencija osvetljenja radara sa zemlje (RStON).
Ali to bi bio inferiorniji sistem, sa raketama sa poluaktivnim radarskim samonavođenjem i jednokanalan po cilju.

i

Zorane to ce verovatno biti sledeci projekat kad zavrse Yu supersonika. Nit para. za takav projekat nit ljudi koji bi to znali odraditi il makar ne u nekom razumnom roku. Bolje da se koncentrisu na projekte koji su zapoceti i koji se razvlace godinama il mozda vec i decenijama. No ne kazem ima tu neke osnove, huti su sa skarabudzenim R-27 pogodili F-15 ali iza toga su Iranci koji se vec par decenija igraju sa takvim budzevinama, vise manje uspesno.

F

@ ivan, Stojko

To postoji, i zove se “Pasars” – RLN/IC je R-13 prilagođena za lansiranje sa zemlje, a RLN/IC-170 njen derivativ.

Ako bi se licencirala proizvodnja R-77-1, i ovladalo proizvodnjom njene glave za aktivno radarsko samonavođenje, takođe i sistema upravljanja sa vektorisanim potiskom, pa dodao dvoimpulsni raketni motor na RLN/IC (kallibra povećanog minimalno 200mm – da bi aktivni radarski tragač sa R-77 mogao da stane u nju), i tome dodala ozbiljnija bojeva glava (minimum 30kg) i odgovarajući buster eto nama i sistema PVO srednjeg, pa i većeg dometa, Može da se doda npr Talesov GM-200/400 kao nišanski / osmatrački radar. Dobije se domaći NASAMS, onda se nakupuje dovoljno Pancira, S-400 i novijih varijanti FK-3 i eto nama pristojne i guste PVO i PRO.

Da se ja pitam, obavezno bih pokrenuo domaći program proizvodnje sistema PVO sa radarskim (aktivnim) samonavođenjem, pored one RLN/IC. Problem koji ima KUB (i sve ostalo sa raketama sa ramjetom) je mala brzina raketa – 3.5-4.0 maha je nedovoljno, a motori su kabasti. Nastupa hipersonična era, 6 maha je minimum, a treba već misliti i na dijapazone od 10-14. Dakle bisteri i više impulsni raketni motori, plus domaća proizvodnja, kako se inače odbraniti od dronova?

S

@Feline
„da se ja pitam“
Bez uvrede, ali pitao bi se da si strucan. To sto si napisao su basne. Lako je reci „treba to i to“, napravi onda kad je tako lako.

Y

Treba praviti svoja sredstva iz mnogo razloga, ali mi se čini da je PVO kako je dosad zamišljan poprilično prevaziđen, ali je to trka u kojoj se prednost smenjuje…
Bilo bi dobro videti npr. statistiku oborenih ruskih letelica u Ukrajini pa ustanoviti šta se i zašto pokazalo najubojitijim.
Moj utisak je taj da su Bukovi i S-300 poprilično podbacili, a da su manpadovi bili daleko najuspešniji – pri čemu možda 1 od 50+ ispaljenih komada i pogodi i obori cilj – gomila je snimaka ruskih helića koji kroz manje-više rutinske manevre prođu i dejstvuju kroz „rafal“ na njih ispaljenih raketa…
Deluje kao da je koncept prevaziđen.
Polazi se od premise da pvo prvi primeti protivničke pretnje u vazduhu (pri čemu je sve više steltnih i niskoletećih letelica) pa onda protiv njih deluje iz više slojeva po potrebi, ali se ispostavlja da su pvo sistemi sve češće prilično trom plen za lov iz vazduha.
Naravno da su pvo sistemi – pa i takvi kakvi su – nasušna potreba, ali im treba „pojačanje“ u vidu znatno mobilnijih i skrivenijih platformi koje bi popunjavale praznine u njihovom „vidokrugu“, a po potrebi i dejstvovale – a da nisu papreno skupi avioni…
Rusi su čak išli i 1 na 1 helićima na ale od pvo sistema i uspešno ih uništavali, a praktično samo su ih manpadi kljucali povremeno…
Stičem utisak da je već napravljena bitna prednost u odnosu na postojeće pvo sisteme koja će se vremenom još povećavati.
A kada na sve to dodamo i dronove…

F

@ Srbofil

To su “basne” kao što je “basna” i iranski Bavar-373, ni u čemu od navedenog nema nikakve mistike, niti neke magije pa da se “ne može”: donese se odluka, počne se, pa se na kraju ima. I NORA je nekada bila “basna”, a za “stručne (i proverene) kadrove iz NOB” je tandžara M-48 bila “najbolje rešenje” sve do Bugojanske grupe i Raduše ‘72. Ako krenemo od toga “da smo najgori baš u svemu” i “da ne možemo ništa”, možemo i da raspustimo vojsku i unapred potišemo bezuslovnu kapitulaciju. Zastarelost PVO nas je previše koštala, a to ne znači da ne može i opet, i ponovo.

Čega to ima “nemogućeg” u licenciranju R-77-1, i šta nas to sprečava da osvojimo proizvodnju dvoimpulsnih raketnih motora? GM-400 i GM-200 mogu lako da služe za navođenje raketa, a od rakete sa aktivnim radarskim samonavođenjem se malo poteže pobegne.

“Nemamo kadrove”? Ko je naučio da pliva na suvom? Kad je Japan prinuđen da izađe iz samoizolacije i otvori se prema svetu (“posetom” od samo par ratnih brodova), uvideli su koliko su tehnološki zaostali u odnosu na druge. Tehnološki zaostatak Japana u odnosu na Ameriku je prve putnike iz Zemlje Izlazećeg Sunca dovodio do pravog očaja, ali nisu tvrdoglavo odbili da se takmiče samo zato što su drugi bili u prednosti. Donešena je potpuno svesna odluka da se zapadne sile dostignu u tehnološkom razvoju, ostalo je istorija. Turska i Persija tada nisu želele da promene baš ništa, posledice se osećaju i danas, ali su i oni najzad neke stvari shvatili. A mi?

@ Yoda

MANPADS su daleko najneefikasniji od svih sistema PVO – najveća prednost im je što se bitno lakše dokumentuje uspešno (ali i neuspešno) dejstvo. Ako neko misli da se rat isključivo vodi radi prikazivanja klipova po medijima onda možda PVO većeg dometa i nije baš potrebna.

Afganistan je najbolji primer rata bez PVO, imalo je šta da se vidi, naročito kad Apači noću zaskoče po neki logor ili i veću grupu u pokretu, pa počnu da rešetaju do mile volje, kao na vežbi. 99-ta i nedovoljni domet ionako nedovoljnog broja Kubova takođe…

S

@Feline
Vrlo jednostavno, cost-benefit.
Iran je ogromna zemlja sa ogromnim vojnim budzetom. Oni od svoje industrije naruce hiljade raketa. Srbija kad kupuje, ona kupi 50 Mistrala, nek bude da smo kupili cak 100 R-77, a verovatno nismo.

Dakle pocinjemo sa pretpostavkom da bi nama Rusi uopste dali licencu za R-77? Sve i da daju, ta licenca ne bi pokrivala izvoz. Dakle mi bi trebali uloziti godine, milione i milione evra, upitno je da li bi ikad taj projekat bio zavrsen, da bi na kraju VS narucila 50 raketa?

Ne kazem, treba razvijati, treba pokusati i kad deluje daleko, ali nesto sto je totalno nerealno je totalno nerealno. U Srbiji se u nekom obliku proizvodi artiljerijsko naoruzanje 150 godina, dakle ipak imamo ozbiljnu akumulaciju znanja u toj oblasti. VV raketu nikad nismo proizvodili pa makar i licencno, a narudzbine su male, u tome je problem. Ogranicen broj strucnjaka bi alocirali na projekat koji se resi jednom narudzbinom, a ostali perspektivniji projekti bi stajali.

P

Nije rec samo o broju 50 – 10 raketa.
Trenutno je taj broj i to je verovatno minimalni broj(nesto oko 4 rakete po avionu).
Imati mogucnost samostalne, makar i licencne proizvodnje je nesto sasvim drugo(radarska i IC). Tada bi i PVO bila snabdevena istim umesto kub raketa itd verovatno i na mnogo manjim nosacima. A to je daleko veci kvalitet. Svedska od kako ima samonavodjene/vodjene rakete na svojim borbenim avionima, iste proizvodi licencno.

V

Ukrajinci su vec dobrim delom pasifikovali rusku avijaciju. Sa ovim najavljenim pvo sistemima to ce biti samo pojacano.

Odgovori

Prilikom komentarisanja tekstova na portalu molimo vas da se držite isključivo vazduhoplovnih tema. Svako pominjanje politike, nacionalnih i drugih odrednica koje nemaju veze sa vazduhoplovstvom biće moderisano bez izuzetka.

Svi komentari na portalu su predmoderisani, odobravanje bilo kog komentara bilo kog značenja ne odražava stav redakcije i redakcija se ne može smatrati odgovornom za njihov sadržaj, značenje ili eventualne posledice.

Tango Six portal, osim gore navedenih opštih smernica, ne komentariše privatno niti javno svoju politiku moderisanja

Ostavite odgovor

Send this to a friend