[REPORTAŽA] U Avijacijskom Muzeju Malte

Malta – u Evropi verovatno nema više istorije na jednom mestu sem možda negde tamo na Balkanu oko Sremske Mitrovice.

Na sred tektonske pukotine između svetova (sredozemno more) maltene da nema rata u poslednjih milenijum i po koji ju je zaobišao. A mnogo istorije danas obično znači i mnogo muzeja i turističke ponude, a to opet znači da se autor ovih redova u običnoj turističkoj poseti Malti zapravo odlično proveo uporno obijajući pragove malteškim muzejima (sa druge strane, jadni moji saputnici koji su bili primorani na beskrajna čekanja). I zaista, muzeja, izložbi, postavki – čak i ako zanemarimo da je Malta sama po sebi jedan veliki muzej – je prepuno, taman kolko je i istorije. Možete videti sve i svašta, mnogo toga neočekivanog. Očekujte, tako, da provedete sate zagledani u igre senki i svetlosti u ona dva Karavađa: tu su Usekovanje glave Svetog Jovana i pisanje Svetog Jeroma koji se nalaze u crkvi svetog Jovana (a i sama je crkva prelepi arhitektonski spomenik, što ne treba da čudi: u pitanju je centralno sakralno zdanje Malte – “Malteški vitezovi”, to je u stvari red vitezova Svetog Jovana) koje je umetnik naslikao dok se – između dve kafanske tuče sa smrtnim ishodima (a to mu u slučaju Karavađa dođe oko nekolko meseci) – nalazio u kratkotrajnom egzilu kod tadašnjeg Velikog Majstora.

Tu su i Matija Preti, još jedan veliki majstor 17. veka, tu su katakombe Svetog Petra, pa još katakombi, prebogati Vojni muzej u Valeti, arheološki par stotina metara dalje, tvrđava i sam “grad” Valeta. Tu je zanimljiva i živopisna megalitska kultura uporediva otprilike sa Stounhendž kulturnim horizontom, zatim Mdina, crkva svetog Petra i njen muzej u kojem se igrom okolnosti nalazi gotovo kompletna zbirka Direrovih grafika i još nekoliko Pretijevih dela, te na kraju i najbogatija zbirka srednjovekovnih oklopa u palati Velikog Majstora.

Ali nije sve iz zlatnog doba Malteške renesanse i baroka, ima još nešto i to veoma zanimljivo: zaputite li se uz pomoć (katastrofalnog) javnog prevoza prema Mdini u centru ostrva, i – onako nesigurni – za svaki slučaj pratite putanju uz pomoć Gugl mape, na jednoj od stanica ćete primetiti tag uz pomoć kojeg tekst o jednom malteškom muzeju na portalu o avijaciji dobija smisao. Nasred Malte, pored novoizgrađenog gigntskog terena za ragbi (fudbal je, što se britanskih dominiona tiče, za mlakonje) i nakon što se probijete kroz novosagrađeni turistički kompleks sa bofl robom – dolazite do Avijacijskog Muzeja Malte.

U pitanju je potpuno neočekivani dragulj u sred ostalih dragulja (a nije ni čudo pošto ih je ostrvo prepuno) jer od Malte očekujete hrišćanski patos, katoličku strast i mediteranski barok i vrlo je lako zaboraviti da je strateški položaj strateški položaj, te da takav često ostaje i milenijumima. A on se ni danas nije umanjio i o njemu svedoči i lokalni ostrvski mit: da Malta ima najviše opredeljenih ruskih strateških nuklearnih bojevih glava po glavi stanovnika i/ili jedinici površine. Doduše, kada sam i sletao na samu Maltu, primetio sam da je aerodrom bio zatrpan ovlaš sakrivenim mrcinama strateških transportera, koji verovatno održavaju kompleksne ukrajinske logističke linije, pa možda ova poslednja informacija i nije samo lokalni mit.

A pošto sam, moglo se i pretpostaviti, u tom muzeju proveo čitav jedan dan, evo i prostora za malo podrobniju refleksiju o toj poseti (koja je doduše bila još pre dosta meseci, pa zbog nagomilanih drugih obaveza ovaj tekst kasni već više od šest meseci – ali bolje ikad nego nikad).

Postavka je fenomenalna: De Havilland Vampire, Hawker Sea Hawk, dva Meteora (F.8 i NF.15T), English Electric Lightning (doduše, ne baš kompletiran, samo nos i kokpit), Douglas Dacota IV, minijaturni Le Pou du Ciel H.M.14, Texan, Kokpit BAC-111, Dva Hjuija, Agusta Bell. Posebno će nam biti i zanimljivo da se u procesu restauracije nalazi jedan Gladiator – veličanstven poduhvat čiji kraj jedva čekamo – jer svaka muzejska postavka o avijaciji i Malti stvarno bi bila nekompletna kad se na njoj ne bi našao i makar jedan Gladijator. Dvanaest usamljenih i tada već dobrano zastarelih Gladijatora, uostalom, u izvesnom smislu su i pivotalni momenat Bitke za Maltu. Malta na početku rata nije imala nikakav oblik odbrane od italijanskog vazduhoplovstva, ali su se tu sasvim slučajno našli transportni kontjneri sa dvanaest Gladiatora. I baš su oni koliko toliko pomogli odbranu u “najtamnijem momentu” za ovo ostrvo. I mada u operativnom i taktičkom smislu nisu pomogli previše, malenom su ostrvu dali onu najvredniju strategiju koja je u to vreme bila vrednija od zlata: nadu.

Drugi deo postavke, lociran u susednom hangaru, je očigledna metafora bitke za Maltu tokom drugog svetskog rata. Tu su zato postavljeni – veoma simbolično – razvaljeni i nerestaurirani (i izvađen sa dna mora pored ostrva Gozo) nemački lovac Bf-109, i gotovo savršeno restaurirani Hurricane i Spitfire Mk.IX. Oba su, naravno, veterani rata: Spit je učestvovao u kampanji u severnoj Africi, pa upravo sa Malte kao deo operacije „Husky“ (Sicilijanska kampanja), pa u Italiji da bi se 1945. vratio na Maltu. A iza Harikena se nalazi još zanimljivija priča: 1941. je nestao sa narednikom Thomasom Hackstonom za komandama, sudbina mu je ostala nepoznata (sumnjalo se na požar na motoru nakon poletanja) sve dok nije pronađen ispod mora krajem osamdesetih. Pipava restauracija je trajala godinama i sada se on nalazi u gotovo kompletnom stanju.

Muzej je, pored toga što ima, vidite i sami, bogatu kolekciju aviona, ima i (možda još bogatiju) kolekciju avionskih motora. Tu su, navedimo neke, Armstrong-Sidley Cheeta koji je, od onih poznatijih aviona, pokretao Bristol Bulldog-a. Zatim je tu Rolls-Royce Nene – ovog puta originalni britanski, iako je, usled čiste brojnosti licenciranih sovjetskih kopija Klimov VK-1, najčešće slučaj da se baš Klimovljev motor predstavlja kao RR-ov original. Pa zatim Rolls-Royce Avon koji je znao da pokreće i australijske Sejbrove, Komete, Kanbere, Lajtninge pa i Karavele. Pa Bristol Siddeley Orpheus, najverovatnije sa Fiat G.91. Ali po mom mišljenju, dragulj ove komponente postavke je jedan gotovo kompletirani Rolls-Royce Griffon 74 – skinut sa Fairey Firefly WB430. Dvanaestocilindrični uspravni V sa 36.7 litara zapremine, kompresije 6:1, koristio je gorivo od 100 ili 130 oktana i imao snagu od 2250 konjskih snaga. A legendaran je zato što je jedan od retkih četvorotaktnih motora tog vremena koji je dotakao magičnu brojku od jedne konjske snage za jedan kubni inč i jedan od zaista retkih iz tog vremena koji je to uspeo a da je bio opremljen klasičnim ventilima, a ne sleeve valve tehnologijom.

A na sve to dodajte i prebogatu kolekciju maketa – tu stvarno nema šta nema. Nalazi se tu naravno još sve i svašta, aerodromske mašine, traktori, motocikli, džipovi, instrumenti, uniforme i odlikovanja, ali nije ni u redu da baš sve otkrivamo – aranžmani su zaista jeftini a eto prilike i da vidite sve ostalo što ovo ostrvo pruža.

Kao što vidite, dakle, postavka je u ogromnoj meri britanska, mada to i ne bi trebalo da začudi – Malta je pod britanskom kolonijalnom upravom bila do šezdesetih i trajno je i nakon toga ostala nju vezana a kao veoma mala država nije ni imala prostora da stvori previše autentičnu tradiciju aeronautike.

O samoj strukturi muzejske postavke teško je govoriti i raspravljati iz proste činjenice da muzeji avijacije takvim raspravama izmiču iz jednog jednostavnog i temeljno nerešivog razloga: artefakti su ogromni i postavljaju se tako da se uklope jedan sa drugim u ograničenom prostoru. Većina artefakata je, naravno, iz britanskog rashoda, ali ni ne treba zameriti ni odveć britansku prirodu postavke: ipak je Malta previše malecna da bi od bilo koga bila nezavisna a i sami pretpostavljate od koga je bilo najteže biti nezavistan od nekog osamnaestog veka pa sve do same sredine prošlog veka. Jedina veća stvar koja bi se micanjem maka na konac mogla zameriti je činjenica da je onaj nemački (a u pitanju je zaista olupina – toliko da s’ početka nisam ni bio siguran da li je u pitanju FW-190 ili Bf-109) avion ostao u obliku krša izvučenog iz plićaka. Ali nemojmo ni to previše zamerati, i za ove je prostore pravi oblik muzejske reprezentacije F-117 upravo hrpa iskrivljenog metala i da je završio restaurisan. Pa zapravo ne bi baš ni ispravno reprezentovao njegovu istorijsku ulogu na ovim prostorima (nekad su razvaline adekvatniji artefakti od onih precizno restaurisanih).

Naravno postavka je, kad se svedu utisci, pomalo amaterska i nije, drznemo li se da uporedimo, niti kompletna niti bogata ni struktuirana kao što je na primer postavka beogradskog Muzeja vazduhoplovstva – ali to ne treba zamerati previše, ipak je u pitanju i privatni i amaterski pokušaj koji se kolje sa veoma oštrom konkurencijom a ni ovo nije časopis o muzejskoj teoriji, već za ljubitelje avijacije. Sve muzejske postavke imaju jedan zajednički inherentni nedostatak – uvek reflektuju ponajpre afinitete i fascinacije onih koji su je zamišljali i onda postavljali, u nekim slučajevima politike koje se nalaze u neposrednoj pozadini subjekata koji ih kreiraju – a ne samo ono što je možda “zaista bitno”. A uz sve to, valja imati u vidu i da je generalno trajno pitanje muzeoloških praksi uvek bilo i uvek će biti i ono gotovo retoričko pitanje “šta je to zaista bitno” impresija ovog ili onog subjekta, pa bio on država, kustos ili amater? Ono što ostaje najfascinantnije je činjenica da ovaj muzej nije državni projekat – i to kustosi/osnivači sa ponosom ističu – već potpuno privatna inicijativa i spomenik individualnoj energiji amatera koji se zaljube u nešto. Doduše, valja zabeležiti i da ovako ponosno isticanje nezavisnosti od državnih struktura nije neuobičajeno niti u globalnim političkim okvirima (individua-protiv-države je po mom mišljenju jedan od najtemeljnijih političkih matrica poslednjih decenija – danas čak (a možda i posebno) i za desnicu) a kamoli na malecnom ostrvu koje je toliko vremena bilo pod uticajem Velike Britanije koja je i svojevrsni istorijski začetnik ove političke matrice.

A sam je muzej krenuo, kako sam saznao od jednog od osnivača koji je baš tog dana bio u muzeju – Frederika Galee – od jednog motora. Frederik i njegovi prijatelji su naime primarno ronioci (odatle i Frederikova nagluvost) a ne zaluđenici za avijacijom. Ronili su oni tako “sedamdeset i neke” i ispod površine vode našli – Junkers Jumo 211, najverovatnije sa neke Štuke iz sastava italijanskog vazduhoplovstva. Taj motor su poklonili vojnom muzeju gde je i danas deo postavke (pošto sam i sam kustos jednog i dugo radio u jednom beogradskom muzeju, naravno da sam svojih nedelju dana na Malti sprcao obijajući vrata muzejima, maltretirajući zaposlene tako što sam ostajao zalepljen za artefakte dobrano nakon radnog vremena i naravno da sam i taj motor fotografisao, ali evo sad nikako ne mogu da pronađem tu fotografiju). Ako je taj prvi otišao u vojni muzej, ostali nisu: kako je malteško more prepuno olupina iz drugog svetskog rata – od prvog sledećeg pronalaska, počeli su razmišljati o nešto specifičnijem i direktnijem obliku reprezentacije ove komponente malteške istorije. I tako je 1994. nastala fondacija pa nešto kasnije i muzej avijacije. Ostatak flote za postavku su nalazili tu i tamo, što pod morem, što na otpadima, što restaurisali, kako je šta padalo pod ruku. Njihov je rad očigledno vremenom postajao sve pedantniji a, prema rečima domaćina, na lageru za restauraciju čeka čitav niz aviona pronađenih i od zaborava izbavljenih u različitim stadijumima raspadanja od kojih se čini da su neki zaista nerebverzibilni. Mada nikad ne treba podceniti tvrdoglavost i upornost zaluđenika.

Sve u svemu, platiti tih dvadesetak evra za kartu mi ni najmanje nije bilo žao, možda je jedina stvar koju vredi žaliti činjenica da se ne možete dva puta tako oduševiti kao kad prvi put ugledate Grifona, Nenu, Vampira, pa onda ni manje ni više nego skoro savršene Spit i Hariken. E sad, meni jeste žao što ne mogu dva puta prvi put posetiti Muzej Avijacije Malte, ali čitaoci ovih redova mogu: dakle, zbog aviona i amaterskih projekata, ni jedan ljubitelj avijacije koji se nađe na Malti ne bi ovo trebalo da propusti.