[ANALIZA] Stavljamo pod lupu svedočenje kanadskog pilota o mogućem drugom gađanju jugoslovenske PVO na američki nadzvučni bombarder B-1B

Kako je Tango Six juče preneo, podkast „10 percent true – tales from the cockpit“ imao je interesantnog gosta koji je doneo neke nove informacije o agresiji NATO saveza iz vazduha 1999. godine. Nekadašnji vojni pilot kanadskog ratnog vazduhoplovstva Antoni „Bones“ Ledšam ispričao u svom gostovanju, između ostalog, i da je svojim očima video kako je nadzvučni bombarder američkog ratnog vazduhoplovstva B-1B nedaleko od Prištine izbegao jugoslovensku protivavionsku raketu uključujući dodatno sagorevanje, jednostavnom metodom nadzvučnog bežanja.

Ledšam tvrdi da je letelica zamalo izbegla pogodak i da se to ne bi dogodilo da je raketa lansirana u prednju polusferu letelice.

Tango Six je već detaljno obradio jedno dejstvo snaga jugoslovenske PVO po američkom B-1B „85-0075“. Avion je tada izbegao salvu raketa srpskog Kuba, ali je doživeo određena oštećenja koje je posada pripisala „udaru groma“-

Imajući sada nove podatke pilota Ledšama i podatke do kojih sam lično došao, a vezane za dejstva jugoslovenskih jedinica PVO naoružanih raketnim sistemom PVO Kub, ovde se očigledno radi o odvojenom, drugom događaju.

Ledšamovo svedočanstvo je o B-1B čija je misija, kako tvrdi, bila prištinski aerodrom (koji se nalazi jugo-zapadno od grada). Opisuje da je na ovaj avion lansirana samo jedna raketa PVO. Ledšam je mišljenja da bi avion sigurno bio oboren da je raketa bila ispaljena u prednju polusferu i priseća se članka u američkom vojnom mediju koji je naknadno opisao ovaj događaj.

Prema tom članku posada aviona je poletela u borbenu misiju iako joj je pred poletanje otkazao ECM sistem (Electronic Countermeasure). Potvrđuje da je avion gađan sa radarski navođenom raketom, jer je sistemom komunikacija posada B-1B javila signal „Spike 6“, što bi značilo da je avion zahvaćen nišanskim radarom iz „six o’clock“ pravca. Ledšam dalje svedoči da je avion B-1B verovatno bio na visini od oko 17 – 18000 stopa (5000 – 5500 metara). Obzirom da je on u svom CF-18 leteo brzinom od oko 0.9 Maha, procenio je da je nakon uključenja dodatnog sagorevanja, a radi izbegavanja protivavionske rakete, avion B-1B leteo značajno preko brzine zvuka. Verovatno su brzine bile oko maksimalnih za taj tip aviona, što bi značilo do 1,25 Maha.

Dakle, imamo osnovne parametre za avion B-1B. Visina oko 5000 – 5500 metara (koja se verovatno sukcesivno povećavala momentom uključenja dodatnog sagorevanja, radi postizanja što veće brzine) i let iz pravca juga prema aerodromu Slatina radi bombardovanja, a zatim izvlačenje severno radi povratka u matičnu bazu Ferford u Engleskoj.

Sada ću analizirati podatke o jedinici PVO koja je, najverovatnije, izvršila gađanje ovog konkretnog američkog bombardera.

Na području Kosova i Metohije, bazirao je 311. Samohodni raketni puk PVO (srp PVO), naoružan raketnim sistemom PVO 2K12 Kub-M. U sastavu puka bila je i jedinica naoružana sa protivavionskim topovima 30/2 mm, M-53/59/70, popularno zvana Praga (po vozilu na čijoj platformi se nalazi top). Takođe, u sastavu jedinice su bili i strelci-protivavionci, naoružani sa lakim prenosnim raketnim sistemima Strela-2M.

Ipak, jedino je raketni sistem PVO Kub-M mogao dejstvovati na ciljeve na visinama preko 3000 metara (u ovom slučaju i preko 5000 metara).

Prema podacima do kojih sam mogao doći, jedna od raketnih baterija PVO iz sastava 311. Srp PVO Kub-M, bila je na položaju početkom aprila meseca 1999. godine, južno od grada Prištine. Sa približavanjem ponoći, sa komandnog mesta puka, dojavljeno je da iz pravca juga, nailazi veća grupa neprijateljskih aviona, a da se dolazak u zonu dejstva baterije očekuje za oko 3-5 minuta. Baterija je bila u pripravnosti. Po nailasku ciljeva u zonu dejstva, sa Komandnog mesta puka naređeno je uključivanje sredstava i borbeni rad.

Baterija je počela sa borbenim radom. Cilj je otkriven i na njega je, po dobijanju gotovosti za lansiranje, lansirana jedna raketa sistema PVO Kub-M. Prema izjavama očevidaca, nije se jasno moglo videti da li je raketa pogodila cilj, jer je bila noć i bilo je predaleko, ali su sve prilike da je gađanje završeno bliskim promašajem.

Šta se moglo dogoditi da dođe do promašaja?

Prvo moramo znati da je raketni sistem Kub efikasan na daljinama od 22-24 km i visinama do 8-10 km, uz mogućnost dejstva i na ciljeve na visinama do 14 km u centralizovanom načinu rada K-1M. U ovom slučaju nismo bili svedoci rada u centralizovanom režimu, već u takozvanom planšetnom, kada se navođenje baterije obavlja radio-putem (glasovno) sa Komandnog mesta puka.

Prostorne mogućnosti sistema Kub u autonomnom radu, ograničene su mogućnostima RstON-a (radarske stanice osmatranja i navođenja) odnosno njenog osmatračkog radara 1S11, koji ima mogućnost otkrivanja ciljeva na daljinama do 60 km i visinama do 7 km. Nišanski radar 1S31 ima mogućnost zahvata ciljeva na daljinama do 42 km, dok su visine određene načinom navođenja: autonomno sa osmatračkog radara 1S11, autonomno korišćenjem optičkog kanala, planšetno (glasovno) sa komandnog mesta puka ili u okviru centralizovanog sistema K-1M.

Prema svedočenju Ledšama, raketa je letela u zadnju polusferu letelice, što bi značilo da je lansirana jugo-zapadno od aerodroma Slatina (koji je bio cilj dejstva i prema kome je avion leteo iz pravca juga), gde se i nalazio vatreni položaj baterije Kub, te ovde možemo zaključiti da se detalji slažu.

Gađanje je izvršeno lansiranjem jedne rakete, što je i pravilo kod dejstva na pojedinačni cilj, koji ne manevriše i pritom nije niskoleteći. Treba ipak naglasiti da gađanje pojedinačnog cilja sa dve rakete povećava verovatnoću uništenja cilja za oko 30%, uz prihvatanje rizika dužeg zračenja nišanskog radara.

Prema svedočenju pilota Ledšama, raketa je letela, praktično jurila avion, ali ga u poslednjem trenutku ipak nije sustigla i nakon prestanka rada raketnog motora, krenula je u poniranje, pad prema zemlji. Letelica je po dobijanju signala da je ozračena (zahvaćena) zračenjem nišanskog radara, odmah krenula da ubrzava da bi nadzvučnim brzinama utekla iz reona i iz područja dejstava raketnog sistema PVO. Za pretpostaviti je i da je krenula, barem u blagi, manevar i po visini, što je uobičajen manevar radi izbegavanja radarski vođenih raketa.

Obzirom na to da je raketa sistema Kub lansirana pri visini leta letelice od oko 5.500 metara i pri brzini od oko 1 Maha, postavlja se pitanje kako je letelica uspela da pobegne raketi?

Znamo da je raketa lansirana prema zadnjoj polusferi aviona, dakle na avion koji se udaljava. Zato je stvoren (u principu ispravan) utisak da raketa „juri“ za avionom. Da bi rešili ovu dilemu potrebno je da znamo na kojoj daljini od cilja je lansirana raketa, a taj podatak nemamo. Obzirom na položaj baterije i pravac leta bombardera B-1B po svedočenju Ledšama, verovatno su to bile daljine bliske parametru cilja od 15 km.

Brzina rakete 3M9M3E sistema PVO Kub iznosi od 730-930 m/s. Dakle, ono što možemo pretpostaviti jeste da je raketa lansirana pri daljini cilja od 15 km ili nešto više, a da je u tih 22-26 sekundi procenjenog leta rakete do cilja, odnosno okvirnom vremenu u kome rade startni i marševski motor rakete, avion ipak uspeo da se brzinama od preko 1 Maha i eventualno i manevrom po visini dovoljno udalji da izađe izvan dalje granice zone uništenja raketne baterije koja je dejstvovala.

Letelica je za to vreme, verovatno mogla preći barem 6-8 km ili nešto više, što nas dovodi do mogućih vrednosti daljina od oko 22-24 km, dakle na samu dalju granicu zone uništenja. Obzirom na ove okolnosti, jasno je da bi lansiranje i druge rakete, sa minimalnim intervalom od 3 sekunde, u ovom slučaju bilo izlišno, a bateriju bi izložilo riziku od protivdejstva.

Treba napomenuti da na raketnu bateriju PVO Kub-M iz sastava 311. Srp PVO Kub-M te noći nije dejstvovano protivradarskim niti drugim raketama iz arsenala lovaca u pratnji ili SEAD grupa. Umesto toga, raketna baterija je prevedena u marševski položaj i samohodno se premestila na novi vatreni položaj, sa koga je desetak dana kasnije izvela novo gađanje NATO aviona iz koga se takođe izvukla neoštećena i spremna za dalji rad.

Ali to je već za drugu priču.

Zoran Vukosavljević, bivši pripadnik raketnih jedinica PVO Vojske Jugoslavije, učesnik borbenih dejstava tokom NATO agresije i vrsan poznavalac PVO tematike ekskluzivni je Tango Six kolumnista.

Zoran je koautor nove knjige „Ešalon – Istorija razvoja sovjetskih i ruskih radara, komandno-informacionih sistema i sistema automatizacije“ i administrator grupe o PVO tehnici na Fejsbuku.

Predstavljanje nove Zoranove knjige i način na koji je možete naručiti pročitajte ovde – https://tangosix.rs/2022/19/07/nova-knjiga-esalon-sve-o-sovjetskim-i-ruskim-radarskim-sredstvima-komandno-informacionim-sistemima-i-sistemima-automatizacije/