Sa preko 980 proizvedenih primeraka, sovjetski/ruski mlazni četvoromotorni visokokrilni Iljušin Il-76, najrasprostranjeniji je i najbrojniji teški transportni avion u istoriji avijacije.
Među čak 370 njegovih korisnika nalazile su se vojne vazduhoplovne snage 22 zemlje, potom razne državne organizacije i institucije i avio-kompanije desetina država na svim kontinentima. Neke države su uz ovaj tip aviona nabavile i pripadajuće protivpožarne sisteme.
Iako je njegov razvoj počeo pre skoro 60 godina, a u upotrebu uveden pre više od 50, u Rusiji je odlučeno da se razvije nova generacija letelice. Vojni prototip Il-76MD-90A poleteo je 2012. godine. U toku je njegova serijska proizvodnja za ruske Vazdušno-kosmičke snage a nudi se i za izvoz.
Prošle srede, kao pomoć Srbiji u gašenju požara, u Niš je sleteo Il-76TD (RA-76841) „Mavrikij Slepnjov“ ruskog Ministarstva za vanredne situacije.
Do jučerašnjeg dana (kada je bio prizemljen zbog redovnog održavanja), obavio je 22 leta i izbacio 924 tone vode na tri lokacije u Srbiji.
Ovaj tip aviona je za Srbiju posebno interesantan. Ne samo zato što peti put gasi požare u našoj zemlji, već i zato što smo Il-76 u proteklih 30-ak godina često mogli da vidimo na srpskim civilnim i vojnim aerodromima, u raznim zanimljivim ulogama, privatnim inicijativama, i nažalost, jednoj tragediji.
Iznad Srbije
Pored brojnih razloga za dolaske u Srbiju, Iljušinima 76 najviše se prevozila municija, naoružanje i vojna oprema.
Srbija je putem ovog tipa letelice i izvozila i uvozila artikle sa tradicionalno velikim trgovačkim maržama.
Pomenuti tovar transportovali su uglavnom civilni Il-76 iz Rusije, kao i iz bivših sovjetskih republika, a tokom 2000-tih godina postojala su i dva primerka koja su bila registrovana u srpskom civilnom vazduhoplovnom registru, u vlasništvu domaćih kompanija koje su, opet, prevozile tovar sa velikim maržama.
Među mnogobrojnim Iljušinima koji su leteli za razne egzotične avio-kompanije, posebno možemo izdvojiti Il-76TD ruske ‘‘Aviacon Citotrans‘‘ o čijoj je zanimljivoj istoriji Tango Six pisao pre pet godina.
Redovno su nas posećivali i egipatski vojni avioni ovog tipa. Oni su posebno zanimljivi budući da se radi o retkoj, produženoj i savremenijoj verziji Il-76MF. Do sada su proizvedena samo tri Iljušina ove verzije.
„Faraoni“ su od svih najviše dolazili. Obavljeno je na desetine letova, uglavnom iz Kine, odakle su u proteklih nekoliko godina dovozili, između ostalog: sisteme PVO HQ-17 i FK-3, besposadne letelice CH-95, nova vazduhoplovna ubojna sredstva poput raketa CM400AKG i avio-bombi FT-6 i LS-6.
Pored navedenog, egipatskim avionom isporučen je i prvi vatrogasni helikopter Ka-32, dok je drugi prevezao Il-76TD uzbekistanske avio-kompanije ‘‘Group Airlines‘‘. Naoružanje i vojna oprema iz Kine prevoženi su i avionima Il-76TD ratnog vazduhoplovstva Jordana.
Ruski vojni Il-76MD uglavnom su dolazili u periodu 2012-2021. kada je Srbija sa Rusijom realizovala nekoliko vojnih vežbi, među kojima i vazduhoplovne vežbe ‘‘BARS‘‘, PVO vežbe ‘‘Slovenski štit‘‘, i vežbe “Srem“ i ‘‘Slovensko bratstvo‘‘.
Za potrebe izvođenja nekih od navedenih vežbi, na batajničkom vojnom aerodromu gostovalo je čak do šest Iljušina u isto vreme.
Iljušini 76 ruskog ratnog vazduhoplovstva takođe su stizali kao pratnja akro-grupi „Striži“ koja je u Srbiji učestvovala na međunarodnom aeromitingu 2012. godine, kao i na vojnoj paradi 2014. i prikazima ‘‘Sloboda‘‘ 2017. i „Sloboda“ 2019. godine.
Na radost građana Novog Beograda i rezignaciju već pomenutih trgovaca, Iljušin 76 sa „Nikole Tesle“ od leta 2016. godine sme da poleće samo u pravcu severa.
Il-76 je kod nas poznat i po katastrofi koja se dogodila 19. avgusta 1996. godine, kada se zbog problema sa elektro-sistemom, severozapadno od beogradskog aerodroma, na oko kilometar i po od poletno-sletne staze, srušio avion Il-76T ruske kompanije SPair, uz gubitak 11 ljudskih života.
„Vatrogasac“
Avion koji se trenutno nalazi u Srbiji zapravo je klasična serijska transportna varijanta Il-76TD koja ugradnjom protivpožarnog sistema postaje Il-76P ili Il-76TDP.
Njegov sistem za skladištenje i izbacivanje vode VAP-2 može se montirati u bilo koju standardnu transportnu verziju Il-76 (civilni Il-76T, TD, TD-90A, vojne M, MD, MD-90A) za šta je, prema proizvođaču, potrebno od 1,5 do dva časa, pri čemu je obično, kako tvrde, dovoljno četvoro ljudi.
Razvoj prve verzije protivpožarnog sistema sa oznakom VAP započet je početkom 1988. godine. Prvi put je ugrađen u avion početkom 1989., nakon čega su usledila letna ispitivanja. Prva praktična primena dogodila se već leta 1990. godine.
Rezervoari sistema VAP bile su cevi prečnika 1.220 mm sa debljinom zida 14 mm (reč je o cevima koje se koriste za gasovode), koji zauzimaju čitavu dužinu teretnog prostora aviona. Kapacitet svakog rezervoara je bio 16 hiljada litara, ukupno 32 hiljade.
Početkom 1993. godine razvijena je nova varijanta VAP-2 koja se i danas koristi. Reč je sada o aluminijumskim cevima debljine 5 mm, a kapacitet je povećan na 21 hiljadu litara po rezervoaru.
Sistem VAP-2 je na međunarodnoj sceni prvi put prikazan na vazduhoplovnom sajmu Burže 1993. godine. Vredi pomenuti da je ovo rešenje 1995. godine na izložbi „Eureka-95“, održanoj u Briselu, međunarodni žiri nagradio zlatnom medaljom.
Od ostalih zanimljivih podataka navešćemo da je, zajedno sa vodom, masa kompletnog sistema 45 tona.
Tokom automatskog izbacivanja vode iz dva rezervoara avion može pokriti površinu dimenzija 600 x 80 m, pri brzini aviona od 280 km/h i visini izbacivanja od 80 m. Kada se voda istovremeno izbacuje iz oba rezervoara u jednom plotunu, pokriva se površina 400 x 100 m. Vreme izbacivanja vode je približno osam sekundi, a koncentracija tečnosti na tlu je oko pet litara po kvadratnom metru u centru zone ispuštanja, što se postepeno smanjuje prema periferiji.
Od uvođenja u operativnu upotrebu, ruski avioni su gasili požare i u inostranstvu. To su radili u Australiji, Grčkoj, Jermeniji i Turskoj. Pored šumskih požara, u Turskoj 1998. godine, gasili su požar koji je izbio u rafineriji nafte.
Varijante
Iljušin 76 trenutno je u Rusiji najvažniji i najbrojniji transporter koga osim vojske, koriste i razne državne službe i ministarstva, kao i civilne avio-kompanije.
Njegove taktičko-tehničke karakteristike omogućile su mu da ne bude samo transportni avion, već višenamenska letelica sposobna za izvršavanje velikog broja zadataka.
Poslužio je i kao osnova za razvoj specijalizovanih platformi različitih namena.
Poput letećih radarskih sistema А-50 (zapadna oznaka „Mainstay“) i A-100, letećeg komandnog mesta Il-82 (Il-76VKP), avio-cisterne Il-78 (zapadna oznaka „Midas“), leteće bolnice nazvane „Skalpel“, letećih laboratorija za različita ispitivanja Il-76LL, a tu je i interesantni Il-76K i MKD za obuku kosmonauta za rad u uslovima smanjene gravitacije.
Ipak, mnoge varijante ostale su samo kao projekti bez serijske proizvodnje. Kao na primer „leteći laser“ A-60, avion za elektronsku borbu Il-76PP ili Il-976 za praćenje trajektorije balističkih raketa.
Inostrani korisnici ovog tipa letelice samostalno ili u saradnji sa Rusijom radili su na sopstvenim varijantama Il-76 posebnih namena.
Indija je tako razvila svoj leteći radarski sistem A-50Ehl, Kina avion KJ-2000 iste namene, a izuzetno zanimljivi bili su irački avioni nazvani Adnan 1 i 2 i Bagdad 1 i 2. Prošle godine u Severnoj Koreji uočena je i njihova varijanta letećeg radarskog sistema.