[ANALIZA] Srbija počinje priču nabavke višenamenskih borbenih aviona: Iako je Rafal prvi izbor, šta je sve moguće kupiti na globalnom tržištu (I. deo)

Potpisivanjem ugovora za nabavku francuskih višenamenskih borbenih aviona Rafal, Hrvatska je postala poslednji sused Srbije koji je, u potpunosti ili delimično, privremeno ili dugoročno, rešio problem opremanja svog Ratnog vazduhoplovstva borbenim avionima. Kao što znamo, Srbija je taj problem rešila jednim privremenim rešenjem, a ukoliko se dalje bude nastojalo da se borbena komponenta ne ugasi, nove avione bi trebalo naručiti u narednih nekoliko godina. Dakle, vreme je da se o tome već razmišlja.

Srbija, kako Tango Six saznaje iz više različitih izvora, već nekoliko meseci razmišlja upravo o Dasoovom Rafalu. Priča o potencijalnoj nabavci konkretno ovog aviona može se čuti kako u krugovima Ministarstva odbrane tako i RV i PVO dok je Tango Six dobio i potvrdu iz inostranih izvora da je srpska delegacija imala razgovore sa Dasoom na nedavno završenom vazduhoplovnom sajmu u Dubaiju. Predsednik Srbije je početak razmišljanja o nabavku višenamenskog borbenog aviona javno i potvrdio koristeći termin „lovačko-bombarderska avijacija“.

Poslednji zvanični korak, doduše u formi želje za javnim nadmetanjem više proizvođača, desio se 2012. godine kada je RV i PVO napravilo listu želja analizirajući sve tadašnje igrače na tržištu. Prvi na toj listi bio je Rafal.

Politika, tenderi i brzina odlučivanja

Kada pogledamo relativno svež primer Rumunije odnosno vremenske okvire njene nabavke aviona, Srbija bi već za 2-3 godine trebalo da sklopi ugovor za novi višenamenski borbeni avion (VnBA). Takođe, kako je Rumuniji od isporuke prvog aviona do postizanje pune operativne sposobnosti trebalo oko tri godine (da napomenemo da je u pitanju samo jedna eskadrila), dolazimo do toga da bi Srbija trebalo da naruči avione 2024-2025, isporuke bi npr. bile 2027-2028, a operativna sposobnost (bilo početna ili puna) bi se postigla u periodu 2030-31, tačno do perioda kada bi iz upotrebe trebalo povuči iz upotrebe avione MiG-29.

Navedeni vremenski periodi izneti su na osnovu do sada poznatih informacija o tome da je za isporuku novih, pa i polovnih aviona, obično potrebno bar tri godine, kao i da je za postizanje pune, ali u nekim slučajevima, samo početne operativne sposobnosti eskadrile, isto tako potrebno oko dve-tri godine. Takođe, naveden je i vremenski okvir kada bi, po nekim sadašnjim planovima, postojeća flota MiG-ova 29 mogla da bude u upotrebi, i na osnovu toga je zaključeno kada bi se u suštini trebali naručiti novi avioni, uz neko ukupno moguće odstupanje od dodatnih godinu-dve dana.

Nabavke naoružanja i vojne opreme (NVO) najviše zavise od politike, potom od ekonomije, a tek na kraju od struke koja je obično samo savetodavna i ne donosi konačne odluke. To se, što se tiče nabavke borbenih aviona, dobro videlo pre desetak godina u Švajcarskoj, gde je struka preporučila francuski Rafal, ali su političari bili odlučili da se nabave švedski Gripen koji ipak nije kupljen jer je nabavka 2014. godine odbijena na narodnom referendumu.

Srbija je od 2016. godine najviše vazduhoplova nabavila od Rusije, od koje je dobila i najvrednije donacije kada su u pitanju NVO. Nabavke su u dobroj meri realizovane i od Francuske kao i NR Kine. Naravno, najviše toga je nabavljeno za vreme sadašnje vlasti koja se na toj poziciji nalazi od 2012. godine. Novi izbori će biti održani već 3. aprila 2022 godine, ali za sada nema naznaka da će se vlast promeniti što znači da bi postojeća vladajuća garnitura trebala da donese odluku i o novom višenamenskom borbenom avionu RV i PVO Vojske Srbije. Bitno je naglasiti da ni jedna konkurentska (opoziciona) opcija u državi nema preciznije (kontra) stavove o vazduhoplovnoj industriji, kako vojnoj tako i civilnoj.

Sa jedne strane, bilo bi poželjno da se nabavka ove vrste obave preko javnog nadmetanja odnosno uradi tendera. Zapravo kompleksnog procesa koji podrazumeva slanje Zahteva za informacijom (RFI – Request for Information), Zahteva za predlog (RFP – Request for Proposal), potom da u finalnoj fazi proizvođači pošalju i najbolje i konačne ponude – BAFO (Best and Final Offer) i tek onda da se izabere najbolje rešenje, a na osnovu svih parametara, kako što se tiče politike, ekonomije kao i taktičko-tehničkih zahteva krajnjeg korisnika tj. RV i PVO Vojske Srbije. Do sada međutim tako nešto nismo imali, nije bilo tendera prilikom nabavki bilo koje novije letelice, odnosno helikoptera Mi-17V-5, Mi-35M kao i H145M. Sa druge strane, ako bi se ovakva procedura ispoštovala, i ako bi se tokom procesa pojavili određeni problemi, može se desiti da se ceo sve to značajno prolongira, što bi dovelo u opasnost opstanak borbene avijacije (kao što se to desilo u Hrvatskoj).

Na izbor novog višenamenskog borbenog aviona RV i PVO VS, značajnu ulogu mogu imati i politički pritisci, odnosno pre svega uvođenje određenih sankcija, što smo do sada u svetu videli na nekoliko primera. Do sada je uobičajna pretnja SAD bila da će sankcije biti uvedene državi koja sa Ruskom Federacijom u samo jednoj nabavci sklopi ugovor za NVO u vrednosti od preko milijardu dolara. Neke države, su međutim bile izuzete iz ovoga, poput Indije jer je ta država istovremeno i veliki kupac američkog naoružanja (istovremeno je nabavljeno deset diviziona ruskog RS PVO S-400 za 5,43 milijarde dolara).

Još jedna od bitnih stvari, sem taktičko-tehničkih zahteva (TTZ), je definisanje buduće flote na osnovu bezbednosnih pretnji tj. za šta će sve biti namenjena buduća flota.

Mogu se postaviti mnoga pitanja, da li će se nabaviti samo jedna eskadrila (obično 12 do 16 VnBA) ili će se možda ići čak na dve jedinice opremljene takvim letelicama. Srbija trenutno ima dve eskadrile borbenih aviona, jedna sa lovcima MiG-29 (14 aviona), a druga sa jurišnicima Orao (trenutno aktivno 12 primeraka). Ograničene borbene mogućnosti ima i školsko-trenažna eskadrila sa nekoliko školsko-borbenih aviona G-4 Super Galeb.

Ako bi analizirali lovačke avione MiG-29 koji su modernizacijom postali višenamenski, njima je kao prvo produžen životni vek na 40 godina i pređeno je na održavanje po stanju. Kada se sagleda kada su proizvedeni, može se doći do zaključka da će na čak 7 primeraka vek upotrebe isteći 2027. godine, na jednom 2028., na 4 2029. i na po jednom 2030. i 2031. godine. Prilikom pregleda i radova koje su 2017. godine prošla 4 aviona kupljenih od SSSR 1987. godine za potrebe nekadašnjeg jugoslovenskog RV i PVO, stručnjaci kompanije RSK MiG ustanovili su da je njima moguće produžiti vek na 45 godina, pa bi oni možda mogli leteti do 2032.

Moguće je da bi na nekim avionima iz ruske i beloruske donacije takođe mogao da se produži vek za još 5 ili nešto manje godina (to naravno zavisi od njihovog opšteg tehničkog stanja), sve dok u Srbiju ne bi pravovremeno stigla njihova zamena. Zvanično ne postoji informacija koliko svaki od 14 srpskih 29-ki ima naleta, osim što je vek produžen vremenski na 40 godina, avioni su dobili nalet od 4000 časova, dakle moguće je da bi neki avioni bili povučeni iz upotrebe i pre isteka 40 godina, ako dostignu propisani nalet. Od toga koliko će se još avioni koristiti zavisi i kakav će nalet imati, tj. na koji način će se na njima leteli. Nije svejedno da li će piloti imati skroman nalet, bez neke naprednije obuke, bez vežbi i bojevih gađanja ili će se leteti dosta, pri čemu će avioni biti izloženi velikim naprezanjima.

Kako su svoja ratna vazduhoplovstva opremile okolne države

Pre nego što analiziramo šta bi to Srbija mogla nabaviti, da se kratko (koliko je to moguće) osvrnemo na to šta su uradile okolne države, sa nekim susedima se možemo meriti po teritoriji ili broju stanovnika, sa nekima po ekonomiji. To su naravno države koje i imaju borbene avione, Bugarska, Hrvatska i Mađarska, dok je Rumunija mnogo veća država, sa dosta većim brojem stanovnika i nekoliko puta većom ekonomijom.

Prva država koja je nabavila nove višenamenske borbene avione jeste Mađarska koja je prvobitno 2001. godine potpisala ugovor o iznajmljivanju 14 polovnih švedskih Gripena JAS-39A i B da bi 2003. ugovor bio promenjen pa je u periodu od marta 2006 do januara 2008. RV mađarske dobilo 14 bivših švedskih aviona JAS-39C i D u varijanti JAS-39 EBS-HU (trup od varijanti C i D, a krila od A i B) od toga 12 jednoseda i dva dvoseda koji su ipak označeni kao JAS-39C i D.

Punu operativnu sposobnost eskadrila mađarskih Gripena dostigla je decembra 2008. godine. Avioni su iznajmljeni na period od 10 godina uz offset aranžman koji je iznosio 110 procenata, a 2012. godine je taj ugovor produžen do 2026. Po ugovoru, nakon perioda iznajmljivanja Mađarska postaje vlasnik ovih aviona. Iznajmljivanje za period od 10 godina koštao je 1,09 milijardi evra, a za obuku je izdvojeno još 187 miliona evra. Jedan dvosed je izgubljen u udesu maja 2015, ali je već početkom jula 2016. iz Švedske stigla zamena (polovni avion iz sastava RV Švedske).

Rumunija se nakon duge analize opcija, bila odlučila za polovne avione. Ugovor u okviru programa ‘’Peace Carpathian I’’ za 12 polovnih portugalskih i američkih F-16, proizvedenih u periodu od jula 1983. do aprila 1984, stupio je na snagu na kraju septembra 2013. godine. Devet jednoseda F-16A i tri dvoseda B Block 15 (od kojih dva jednoseda i jedan dvosed iz SAD) su u portugalskom remontom zavodu OGMA Indústria Aeronáutica de Portugal S.A modernizovani u programu MLU (Mid Life Update) na standard F-16AM i BM M5.2R što je umnogome ekvivalentno verzijama F-16C i D Block 52, a avioni su dobili da mogu da lete 20 godina ili 4000-4500 sati naleta. Naknando bi svi rumunski F-16 MLU trebalo biti dovedeni na nivo M6.5 što bi koštalo dodatnih 175,4 miliona dolara.

Ukupna cena koja je plaćena za 12 F-16 iznosi 628 miliona evra, odobreno je da se to plati na pet rata od kojih je prva od 97 miliona plaćena 2013. zatim je 2014. uplaćeno 200 miliona, 2015. 174, 2016. 168 a 2017. godine 64 miliona. Od toga su avioni plaćeni 120 miliona a 508 miliona je otišlo na modernizaciju, produženje resursa, logistiku i naoružanje, obuku pilota i zemaljskog sastava. Takođe posebno je zaključen i ugovor za nabavku nišanskih kontejnera Lockheed Martin Sniper ATP od kojih svaki košta po 1,5 miliona dolara. Još 32 miliona evra (od kojih je 20 obezbedio NATO) je potrošeno na opremanje i modernizaciju infrastrukture 86. vazduhoplovne baze Fetešti.

Primopredaja prvih 6 primeraka izvršeno je krajem septembra 2016, još tri su stigla 15. decembra iste godine, a poslednja tri 28. septembra 2017. Nastojanja da se tokom narednih godina nabavi veći broj F-16 nisu urodila plodom. Tako je sporazum vredan 154 miliona evra (portugalski izvore navode 130 miliona, rumunski 250 miliona) za samo još 5 aviona F-16 (5 jednoseda F-16AM) potpisan tek krajem januara 2020. godine. U okviru programa ‘’Peace Carpathian II’’ prva dva aviona su isporučena sredinom avgusta 2020., dva na kraju oktobra iste godine i poslednji 24. marta ove godine. Kako još uvek nije nabavljen željeni broj od tri eskadrile sa 48 F-16, možemo smatrati da Rumunija nije rešila problem zamene borbenih aviona MiG-21 (još uvek koristi oko 25 primeraka) i samo je delimično opremila svoje RV novim tipom savremenog borbenog aviona. Poslednji zvanični izveštaji iz Rumunije govore da je ova država zainteresovana za 32 norveška F-16AM i BM koji navodno mogu da lete po oko 2500 sati naleta što bi bilo dovoljno za korišćenje još desetak godina, kada bi Rumunija već mogla da nabavi F-35.

Prva i za sada jedina država u susedstvu Srbije koja je nabavila novoproizvedene višenamenske borbene avione jeste Bugarska. Jula 2019. godine su sa SAD, kroz program FMS (Foreign Military Sales) potpisana 4 ugovora za nabavku 8 F-16 Block 70 (6 jednoseda i dva dvoseda) u ukupnoj vrednosti od 1,256 milijardi dolara (bez bugarskog PDV-a) što je Bugarska odjednom platila manje od mesec dana od potpisivanja ugovora.

Početkom aprila prošle godine kompanije Lockheed Martin je od Ministarstva odbrane SAD dobilo ugovor za proizvodnju 8 F-16 za Bugarsku, navedeno je da je vrednost ugovora nešto više od 512 miliona dolara (to je najverovatnije cena samih aviona bez motora). Prva dva aviona trebalo bi, ukoliko ne bude kašnjenja, da budu isporučeni novembra 2023, potom 4 u aprilu 2024. i poslednja dva u avgustu 2024. godine. U narednom periodu Bugarska će nastojati da nabavi još 8 F-16 ali još uvek nije jasno i nema naznaka kada bi se ugovor za ove letelice potpisao. Postojeći lovci MiG-29 (14 aviona) kao i jurišnici Su-25 (8 remontovanih i modernizovanih aviona) će najverovatnije biti povučeni iz upotrebe u periodu 2028-2030. do kada bi Bugarska trebalo da kompletira eskadrilu sa 16 aviona F-16.

Kao što smo već naveli, Hrvatska je poslednja država iz okruženja Srbije koja je rešila problem zamene postojeće flote borbenih aviona. Tokom 2024-2025. u hrvatsko Ratno vazduhoplovstvo stići će 12 polovnih francuskih Rafala, 10 jednoseda i dva dvoseda koji će, zajedno sa obukom, logistikom za prve tri godine upotrebe, rezervnim delovima, zemaljskom i ispitnom opremom, simulatorom leta, osnovnim kompletom naoružanja, biti plaćeni nešto preko 999 miliona evra. Nabavljeni avioni će u trenutku isporuke biti stari bar 14 godina, a plaćanje će trajati od 2021. do 2026. godine. Ako se analizira koliki je PDV plaćen, reč je o oko 111 miliona evra, tu je zatim činjenica da se na polovne avione ne plaća porez, može se zaključiti da su samo avioni koštali oko 550 miliona evra ili oko 46 miliona evra po primerku.

Šta se sve danas može nabaviti na tržištu borbenih aviona a šta će moći do 2030. godine?

Trenutno se u svetu, u ukupno 11 država (uključujući međunarodnu saradnju) proizvodi 19 tipova borbenih aviona (neračunajući strategijske bombardere) od kojih je većina višenamenska. Sem toga, da li baš svi, što se tiče taktičko-tehničkih karakteristika, odgovaraju RV i PVO VS, potom ono što smo već naveli, a to su politički i ekonomski aspekti, veoma je bitno da li će te letelice biti u proizvodnji u periodu kada bi Srbija sklopila ugovor, odnosno naručila nove avione.

Dakle velika većina taktičkih borbenih aviona je višenamenska, i po namenama bi uglavnom mogli odgovarati većini država, dakle da budu lovci, lovci-bombarderi, izviđači. Određeni tipovi višenamenskih borbenih aviona (VnBA) se mogu ili će se moći nabaviti i kao polovni, što ne mora da znači da bi to bilo samo kratkoročno ili srednjeročno, već i dugoročno rešenje. U poodmaklom razvoju se nalaze još dva tipa VnBA, dok se na početku ovog procesa nalazi još 5 programa.

Sjedinjene Američke Države trenutno na međunarodnom tržištu nude 4 tipa VnBA, to su F-15EX (odnosno njegovi izvozni derivati), F-16 Block 70 i 72, F/A-18E i F Super Hornet (zajedno sa EA-18G Growler), kao i F-35A i B Lightning II. Avion F-15EX je izuzetno skup, čak i za RV SAD, procenjuje se da cena za američku vojsku iznosi čak 150 miliona dolara, a USAF bi mogao da naruči do 200 aviona što bi zajedno sa izvoznim poslovima obezbedilo proizvodnju do kraja ove decenije.

F-15EX nastao je na osnovu iskustava iz razvoja F-15SA (za Saudijsku Arabiju kojoj su isporučena 84 aviona) kao i F-15QA (za Katar koji je naručio 36 aviona u paketu vrednom 12 milijardi dolara, prvih nekoliko primeraka je već isporučeno). Za varijantu označenu F-15IA (još uvek naravno ne postoji) koja bi bila derivat F-15EX interesovanje je pokazao Izrael koji bi nabavio 25 aviona.

Drugi tip VnBA iz SAD je dobro poznati F-16 Fighting Falcon koji se trenutno proizvodi u varijantama jednoseda i dvoseda Block 70 i 72. U toku je proizvodnja aviona za Bahrein koji je naručio 16 aviona, potom za Slovačku koja je kupila 14 primeraka, a F-16 su naručili još Bugarska (8 aviona), Maroko (24 aviona) i Tajvan (66). Sa zakazanih ukupno 128 primeraka, proizvodnja F-16 je takođe obezbeđena do kraja 2020-tih. Cena Block 70 il 72 isto tako nije nimalo povoljna, i kreće se od 100 do 160 miliona dolara (za Bugarsku je cena samo aviona bez motora 64 miliona po primerku).

Krajem septembra ove godine američkoj Mornaričkoj avijaciji isporučena su prva dva od 78 naručenih višenamenskih palubnih aviona F/A-18E i F Super Hornet Block III, a u fiskalnoj 2022. godini zatraženo je još 12 primeraka. Ove godine je takođe, završena proizvodnja za Kuvajt koji je bio naručio 28 aviona Super Hornet, 22 jednoseda i šest dvoseda.

Najperspektivniji amerilčki borbeni avion na tržištu svakako jeste Lokid Martinov F-35A ‘’Lightning II’’. Kupcima naravno najviše odgovara verzija F-35A sa konvencionalnim poletanjem i sletanjem, pojedine države, poput Italije, Japana i UK, nabavljaju i varijantu sa kratkim poletanjem i vertikalnim sletanjem F-35B. Do danas su korisnici, osim SAD, postali UK (naručeno za sada 48 F-35B), Italija (90 F-35A, 60 F-35B), Belgija (34 F-35A), Holandija (46 F-35A), Danska (27 F-35A), Finska (64 F-35A), Norveška (52 F-35A), Poljska (32 F-35A), Švajcarska (odlučila se za 36 F-35A), Izrael (50 F-35I + 25, F-35I je verzija bazirana na F-35A), UAE (trebalo bi da nabavi 50 F-35A), Australija (72, sa opcijom za još 18), Singapur (12 F-35B), Japan (147 – 105 F-35A i 42 F-35B), Južna Koreja (60 F-35A, moguća nabavka 20 F-35B). Da dodami i informaciju da je do danas proizvedeno više od 700 F-35.

F-35 svakako ima veliku perspektivu kada je u pitanju dalja prodaja, trenutno je kandidat za novi borbeni avion RV Kanade, kao potencijalni korisnik se spominje Rumunija, Grčka je prošle godine poslala Pismo o zahtevu za kupovinu 18 do 24 primerka, Španija bi nabavkom F-35B mogla zameniti avione AV-8B Harrier II+, a još neki sadašnji korisnici borbenog aviona F-16, poput recimo u Evropi Portugalije, bi u budućnosti mogli kupiti F-35.

Kako bi se nadoknadilo 12 polovnih aviona koje kupila Grčka, Francuska je potpisala ugovor za 12 novih, osim toga važeći ugovori podrazumevaju još 28 novoproizvedenih aviona za francusku vojsku, ali se moraju nadoknaditi i 12 korišćenih aviona koje je nabavila Hrvatska. Osim toga, Grčka je kupila i 12 novih primeraka, u toku je proizvodnja još 9 aviona za Katar (ukupno naručio 36), potom za Indiju (ostalo da se isporuči još 12), na snagu je stupio ugovor vredan 4,5 milijardi evra za još 30 aviona za Egipat. Poslednji naručilac Rafala su UAE, 3. decembra potpisan je ugvovor za 80 aviona u najnovijoj varijanti Rafale F4, a prve isporuke aviona vrednih oko 16 milijardi evra krenuće 2027. godine.

EF-2000 će najverovatnije i u ovoj deceniji biti aktuelan na tržištu jer je obezbeđena proizvodnja, Kuvajtu su isporučena prva dva od 28 naručenih aviona, tu je potom narudžbina Katara za 24 primerka, Nemačka se odlučila za 38 dodatnih aviona u varijanti Tranche 4, a 20 novih aviona vrednih 2,3 milijarde evra naručila je Španija.

Prva 4 serijska švedska višenamenska borbena aviona JAS-39E Gripen isporučena su RV Brazila ovog meseca, Brazil je naručio 36 aviona JAS-39E i F koji bi trebali biti isporučeni do kraja 2024. godine. Broj Gripena bi u brazilskom RV-u vremenom mogao da naraste na 72 do 108 aviona. Švedska je naručila 60 Gripena nove generacije, prva dva serijska primerka su isporučena takođe sada u decembru, dok bi poslednji naručeni Gripen E trebao da stigne u jedinice do 2027. godine. Moguća je nabavka još 10 primeraka, a SAAB sa svojim avionom trenutno učestvuje na tenderu za novi VnBA u Kanadi.

Rusija na tržištu nudi nekoliko tipova borbenih aviona, kompanija RSK MiG proizvodi novu generaciju MiG-a 29, izvozne verzije MiG-29M i M2, potom MiG-35S i UB za ruske Vazdušno-kosmičke snage (VKS), a nude se i izvozne varijante MiG-a 35 od kojih je jedna predstavljena na MAKS-2019. Verzije MiG-29M i M2 prodati su Egiptu (isporučeno svih 46 naručenih aviona), 14 primeraka je naručio Alžir, a deo aviona je već isporučen. VKS Rusije su za sada kupile svega 8 MiG-ova 35 (dva predserijska i 6 serijskih), narednih godina moguće su dalje nabavke manjeg broj aviona. Iako je za ovaj tip aviona interesovanje pokazao veliki broj zemalja, ukoliko ne bude novih narudžbina njegova proizvodna linija se može ugasiti vrlo brzo.

Najprodavaniji ruski borbeni avion u proteklih 30 godina, višenamenski Su-30, još uvek ima narudžbine. Za rusku vojsku je naručen 21 Su-30SM2, Belorusiji je ostalo da se isporuči 8 Su-30SM, Kazahstanu još 4, dok je Mjanmar naručio 6 Su-30SME. Prema dostupnim informacijama Kazahstan bi trebao da naruči još 12 primeraka, a nakon međunarodnog avio-kosmičkog salona MAKS-2019 objavljeno je da je Alžir kupio još 16 Su-30MKA (zajedno sa 14 MiG-29M i M2 za 1,8 milijardi dolara). Nisu nemoguće dalje nabavke Su-30SM Jermenije koja trenutno ima samo 4 aviona, kao potencijalni korisnik ovog aviona spominje se Uzbekistan koji bi mogao da kupi eskadrilu. Indija, koja je najveći korisnik ovog aviona (nabavila ih je 272) pregovara o sklapanju još 50 primeraka.

Jedini ruski savremeni borbeni avion koji još uvek nije izvezen jeste Su-34, a tome je verovatno umnogome doprinelo to što je to ipak uže specijalizovan avion, to je taktički odnosno frontovski bombarder koji ima ograničene mogućnosti kada je pitanju vođenje vazdušnog boja. Namenjen je da zameni stare taktičke bombardere Su-24 koga međutim u ruskoj Mornaričkoj avijaciji menjaju višenamenski borbeni avioni Su-30SM. Nezvanično, za izvoznu verziju označenu kao Su-32 je bio zaintersovan Alžir ali do nabavke do danas nije došlo. Ruske VKS, koje su do sada nabavile 131 Su-34 imaju narudžbinu za još 24 primerka (deo je već isporučen).

Pored Su-30 i Su-34, ruska vojska ima naručeno i 30 višenamenskih borbenih aviona Su-35S (tri su isporučena ovog meseca), Egipat je najverovatnije naručio 26 aviona od kojih je do sada primećeno da ih je proizvedeno bar 20. Istovemeno kada je objavljeno da je Egipat kupac Su-35, pojavile su se i glasine da je ovaj tip aviona naručio i Alžir, i to 32 do 34 aviona.

Novi tip višenamenskog borbenog aviona u VKS je prvi ruski borbeni avion 5. generacije Su-57, do kraja 2027. godine treba da bude isporučeno ukupno 76 primeraka, 2019. godine proizveden je samo jedan serijski avion koji se srušio na fabričkim ispitivanjima pre primopredaje VKS. Prošle godine ruskoj vojsci je predat samo jedan avion, krajem ove godine će biti isporučeno 4, pretpostavla je da će 2022. biti proizvedeno 7 mada se najavljuje da će već od sledeće godine godišnja proizvodnja biti 12 primeraka. Proizvođač poslednjih godina reklamira izvozni Su-57E, navodno ima zainteresovanih država, nezvanično se kao prvi strani kupac, kao i u slučaju Su-34 i Su-35, takođe pominje Alžir sa 14 naručenih aviona. Iz ruske vazduhoplovne industrije i Ministarstva odbrane najavljeno je da će se raditi na povećanju kapaciteta.

Učešće NR Kine na tržištu savremenih borbenih aviona je za sada veoma skromno. Jednomotorni FC-1 Xiaolong odnosno JF-17 Thunder razvijen u saradnji sa Pakistanom, do danas je prodat u vrlo malim količinama, avione u verziji Block 2 nabavio je Mjanmar (16 primeraka, uključujući i dvosede JF-17B koji odgovaraju verziji Block 2) i Nigerija (samo tri jednoseda Block 2). Pakistan je, nakon što je nabavio 112 jednoseda Block 1 i 2, kao i 26 dvoseda, naručio 50 primeraka u verziji Block 3 (sa AESA radarom) čiji je prototip poleteo 15. decembra 2019. godine. Isporuke bi trebale da počnu sledeće godine, a moguće su dalje nabavke varijante Block 2 za RV Nigerije. Cena ovog aviona se kreće od 35 do 45 miliona dolara.

Prvi potpuno kineski serijski jednomotorni višenamenski borbeni avion Chengdu J-10 Vigorous Dragon, još uvek nije našao inostranog kupca. Već dugo godina se spekulise da bi prvi strani korisnik ovog aviona mogao biti Pakistan, a početkom jula ove godine su se u pojedinim specijalizovanim indijskim, pakistanskim i kineskim medijima pojavile informacije da će Pakistan tokom 2022. godine primiti u naoružanje prvi od 36 naručenih aviona u potpuno kineskoj verziji J-10C (prethodni J-10A i B su imali ruski motor). Prema nekim drugim nezvaničnim podacima, Pakistan bi trebao da nabavi 50 izvoznih J-10C koji nose oznaku FC-20E.

Osim dobrog dela komponenata za JF-17, kao i kompletnog J-10C, u Kini se proizvode i domaći derivati sovjetskih/ruskih borbenih aviona Su-27 i Su-30. To su višenamenski J-11B (i njegovie varijante J-11BS – dvosed, BH, BSH – dvosed, jednosed BG sa AESA radarom) potpuno kineski klon aviona J-11 koji predstavlja licencni Su-27SK, kao i najnoviji J-11D za koga se pretpostavlja da ima AESA radar. Osim toga tu je J-16 koji je u suštini hibrid ruskog Su-30MKK i dvoseda J-11BS, a od skoro je u naoružanju i specijalna varijanta za elektronsko ratovanje J-16D (po nameni ekvivalentan američkom EA-18G Growler).

Za kinesku mornaricu još uvek se proizvodi palubni višenamenski J-15 nastao kopiranjem sovjetskog Su-27K (Su-33). Do sada je, osim osnovne verzije, primećen i dvosed J-15S, varijanta za elektronsko ratovanje J-15D kao i varijanta J-15T (nezvanična oznaka) prilagođena nosaču aviona sa katapultima. Familija aviona J-11, 15 i 16 do sada nije izvožena, teško je zamisliti da bi kineske varijacije sovjetskih i ruskih borbenih aviona uopšte bilo ko u svetu nabavio, pre svega zbog toga što bi to loše uticalo na odnose sa Rusijom, kako same Kine tako i potencijalnog kupca.

Kina je druga zemlja u svetu koja je u naoružanje uvela sopstveni borbeni avion 5. generacije (iako mnogi stručnjaci dovode u pitanje da avion pripada toj generaciji), reč je o dvomotornom J-20 Mighty Dragon, a procenjuje se da je do sada proizvedeno do 50 serijskih jednomotornih J-20A. Prototip dvoseda (nezvanične oznake J-20B, J-20S) poleteo je oktobra ove godine. Još uvek je rano govoriti o tome da li će i kada avion biti distupan za izvoz kao i koje su države mogući korisnici.

Još 31. oktobra 2012. godine izvršen je prvi let drugog kineskog borbenog aviona 5. generacije (iako je svrstavanje u ovu generaciju takođe upitno) tipa J-31 Gyraflcon (FC-31, F-60) koji se razvija kao privatan projekat kompanije Shenyang Aircraft Corporation koja je međutim vremenom počela da traži inostranog partnera za dalji razvoj. Smatra se da je avion pre svega napravljen za izvoz, nastojanja da J-31 uđe u naoružanje RV NR Kine su do sada bili nesupešni.

Drugi, dosta izmenjeni prototip FC-31V2 poleteo je decembra 2016. godine, pojedini zapadni mediji preneli su novembra 2018. godine da je program dobio državno finansiranje, a jula 2020. pojavile su se informacije da se na ispitivanjima nalazi i treći prototip koji je gotovo doveden do nivoa potrebnog za serijsku proizvodnju. Spekulacije da se razvija i mornarička verzija pokazale su se tačnim jer su se 29. oktobra ove godine pojavile fotografije znatno dorađene palubne varijante sa nezvaničnom oznakom J-35 koji je baziran na drugom prototipu FC-31V2 i koji bi mogao da bazira na novom kineskom nosaču aviona Tip 003 koji ima elektromagnetne katapulte za poletanje aviona.

Jedan od najmanjih i najlakših višenamenskih borbenih aviona današnjice jeste indijski Tedžas (Tejas), nakon dugog razvoja koji je trajao više od 30 godina, dva tehnološka demonstratora, 7 prototipova, 7 aviona ograničene serijske proizvodnje, prvi od 40 naručenih serijskih aviona Tejas Mk I isporučen je RV Indije 17. januara 2015. godine, a početna operativna sposobnost prve eskadrile sa 16 aviona dostignuta je krajem februara 2019. Usledila je opremanje i druge eskadrile istim brojem aviona uz isporuku 8 dvoseda koji se na tržištu nude i kao napredni trenažni avioni (tzv. LIFT – Lead in Fighter Trainer). Februara ove godine RV Indije je naručilo još 83 aviona (73 jednoseda i 10 dvoseda) u unapređenoj verziji Mk IA.

Za Tejas su u svetu pokazali interesovanje Argentina, Šri Lanka i UAE, a avion je u LIFT konfiguraciji ponuđen Australiji, Maleziji i SAD. Vredno je pomenuti da je tokom ove godine Šri Lanka ipak odlučila da za 49 miliona dolara remontuje 5 borbenih aviona Kfir umesto da nabavi 8 do 12 Tedžasa za 40 miliona dolara po avionu. U programu opremanja RV Malezije avionima kategorije Light Combat Aircraft (LCA)/Lead-In Fighter Trainer (LIFT) od kompanije HAL (Hindustan Aeronautics Limited) je zatražen Zahtev za informacijom. Pored Tedžasa, glavni konkurenti za zamenu maležanskih aviona Hawk Mk 108 i 208 su kinesko-pakistanski JF-17 i južnokorejski T-50 ‘’Golden Eagle’’.

Paralelno sa razvojem lakog višenamenskog LCA (Light Combat Aircraft) Tejas Mk 1 i 1A, rađeno je na projektu Medium Weight Fighter odnosno varijanti Tejas Mk 2 na kojoj bi se ispravili svi nedostaci LCA, a primenjuju se tehnologije koje se razvijaju za projekat razvoja indijskog borbenog aviona 5. generacije koji nosi radni naziv AMCA. Izrada prvog prototipa započeta je februara ove godine, planirano je da bude prikazan decembra 2022, prvi let 2023. godine, a uvođenje u naoružanje već 2026.

Tokom ove decenije možemo očekivati prve letove novih tipova borbenih aviona, već sledeće godine trebao bi da poleti prototip južnokorejskog KF-21 Boramae, plan je da se do 2028. godine u naoružanje RV Južne Koreje uvede 40 aviona, a do 2032. još 80. Procenjeno je da će cena razvoja u periodu od 2016-2026. na kraju koštati oko 7,4 milijarde dolara (zajedno sa proizvodnjom aviona), u programu učestvuje Indonezija koja bi trebala da plati 20 procenata troškova razvoja (od te sume 30 posto će biti plaćeno robom). Ratno vazduhoplovstvo Indonezije iskazalo je potrebu da do 2040. godine u naoružanje uvede 50 aviona.

Još jedan tip aviona čiji bi prototip uskoro mogao da poleti, jeste ruski jednomotorni borbeni avion 5. generacije nazvan Checkmate (nezvanična oznaka Su-75) čiji je demonstrator prvi put prikazan na avio-salonu MAKS-2021. Reč je o privatnom projektu kompanije Suhoj čiji su zvaničnici potvrdili da će na avionu biti primenjene tehnologije sa borbenog aviona Su-57, a osim toga je najavljeno da će to biti jeftina letelica čija će cena iznositi 25 do 35 miliona dolara, kao i da će cena sata naleta biti svega oko 4600 dolara. Rusi su vrlo brzo nakon MAKS-a svoj avion predstavili i na nedavno održanom Dubai Airshow i tom prilikom je zvanično saopšteno da je u toku proizvodnja tri prototipa od kojih bi prvi trebao da poleti već 2023. godine.

U tekućoj deceniji poleteće i prototip indijskog borbenog aviona 5. generacije (projekat AMCA, prvi let se očekuje 2025-26), potom tehnološki demonstrator francusko-nemačko-španskog programa razvoja borbenog aviona 6. generacije nazvan NGF (Next Generation Fighter) u okviru razvoja borbenog sistema FCAS (Future Combat Air System), japanski Mitsubishi planira prvi let borbenog aviona 6. generacije koji se razvija u programu F-X (nezvanična oznaka aviona F-3) za 2028. godinu. Nije nemoguće da do 2030. vidimo i prototipove ili tehnološke demonstratore britansko-italijansko-švedskog programa Tempest kao i američkih programa NGAD (Next Generation Air Dominance) i F/A-XX. Treba pomenuti i turski projekat TF-X za čiju pogonsku grupu je izabran američki motor, a tehnološki partner trebala bi da bude Rusija (iako sve to sada možda ne izgleda mnogo realno). Ukoliko razvoj svih ovih projekata bude uspešno okončan, sve ove letelice bi trebale da uđu u naоružanje do 2040. godine.

Možemo zaključiti da će do kraja 2020-tih u proizvodnji biti većina višenamenskih borbenih aviona koji bi mogli biti interesantni Srbiji. Na tržištu se gotovo uvek mogu naći i nabaviti ili dobiti ponuda za korišćene avione, a tu su naravno i određene donacije (što već dobro znamo u našem slučaju). Prilikom donacija se međutim obično mora platiti remont, određena modernizacija ili dorade, nabaviti rezervni delovi, izvšiti obuka pilotskog i tehničkog sastava, kupiti naoružanje, ispitna i zemaljska oprema, ukoliko je potrebno uložiti u infrastrukturu. Sasvim je sigurno da će do 2030. godine na tržištu biti dostupan određen broj korišćenih aviona, a jedan od primera su britanski EF-2000. Vlada UK saopštila je početkom septembra ove godine da planira da do 2025. godine iz upotrebe povuče 30 EF-2000 Tranche 1 kojima će u proseku ostati 57,6 procenata životnog veka zmaja (od 6000 sati naleta koliko je za taj tip propisao proizvođač).

Među polovnim avionima koji su bili kandidati na skoro realizovanim tenderima našli su se EF-2000 Tranche 1 iz sastava RV Italije (tender u Bugarskoj), francuski Rafali (Hrvatska), Austrija je, pored novih kupila i nemačke korišćene EF-2000 Tranche 1, a u proteklih 15 godina polovne F-16 su, pre svega iz Belgije i Holandije, nabavili Čile, Jordan i Pakistan, portugalske i američke F-16 nabavila je Rumunija, korišćene američke Indonezija, Kanada je, kao privremenu meru, od Australije uzela određen broj F/A-18, ruske polovne modernizovane Su-30K kupila je Angola, polovne MiG-ove 29 dobili su Čad, Mongolija, Sirija, Srbija, Libija (snage generala Haftara). Uvođenjem u naoružanje savrmenenijih aviona Katar će verovatno na prodaju ponuditi svoje Miraže-2000, a nešto kasnije možda i UAE (već se sada sšekuliše da bi mogli završiti u Egiptu i Maroku). Do kraja decenije tendere za nabavku ili potrebu za kupovinom višenamenskih borbenih aviona imaće veliki broj država, među njima su Argentina, Azerbejdžan, Bangladeš, Bocvana, Ekvador, Etiopija, Filipini, Indija, Indonezija, Iran, Jordan, Kanada, Kolumbija, Meksiko, Pakistan, Peru, Rumunija, Sirija, Sudan, Šri Lanka, Turkmenistan, Turska, Ukrajina, Uzbekistan, Vijetnam.

U drugom delu analize koju objavljujemo sledećeg pondedeljka nastavljamo sa anlizom mogućeg suženog izbora buduće srpske kupovine uključujući i polovne letelice.

Pratite Tango Six i na društvenim mrežama. Na Instagramu, Jutjubu, Tviteru i Fejsbuku.